Живот и обичаји народа српског, Вук Стефановић Караџић

 Живот и обичаји народа српског, Вук Стефановић Караџић

Мобе и прело

Код Срба је обичај да иду љети у неке свеце, кад не смију себи радити, газдама на мобу, т. ј. без плате, само за јело и за пиће. Највише иду на мобу те жању (ријетко косе, копају кукурузе, купе сијено или шљиве; кашто се и преде на мобу), за то се жетелачке пјесме зову и мобарске пјесме. На мобу највише иду млади момци, дјевојке и младе, и свако се обуче и накити, као на васкрсеније или на цвијети, кад иде цркву или манастиру, па цијели дан жањући пјевају, чепају се, шале се и веселе, а послије вечере играју и пјевају до неко доба ноћи. На некијем мјестима (као у Сријему) кад дожању њиву па пођу кући па вечеру, онда дјевојке начине од марама барјаке, па онако с барјацима иду пјевајући, као какви сватови или војници; кад дођу пред кућу, онда пободу барјаке у земљу. Моба се обично купи на мрску, а домаћин треба да је части као кад слави крсно име (за то свагда и зову газде на мобу, јер сиромаси немају чим да часте). На мобу дођу и пријатељи из другијех села, и сваки доведе са собом по неколико момчади, ђевојака и мла̑ди̑. На мобу се отимају које ће поћи. Ово су пјесме које се највише на моби пјевају.

Наджњева се момак и дјевојка.

Наджњева се момак и дјевојка:
Момак нажње двадес'т и три снопа,
А дјевојка двадес'т и четири.
Кад у вече о вечери било,
Момак пије двадес'т и четири.
Кад у јутру бео дан освану,
Момак лежи ни главе не диже,
А дјевојка ситан везак везе.

Кад жању Турцима у недјељу

Вала Богу! вала јединоме!
Где ми власи жању у недјељу!
Над њима се три облака вију:
Један облак громовит Илија,
Други облак Огњена Марија,
Трећи облак свети Пантелија.
Проговара свети Пантелија:
„Удри громом, громовит Илија,
„Удри огњем, Огњена Марија,
„А ја ветром, свети Пантелија.
Ал' говори Огњена Марија :
„Немој громом, громовит Илија,
„Немој ветром, свети Пантелија,
„Ни ја огњем, Огњена Марија;
„јер власима Турци не верују,
„А пшеница тежатка не чека."

Моби

На крај, на крај, моја силна мобо,
На крају је вода и девојка,
Вода ладна, а девојка млада:
Воду пијте, девојку љубите.

Овчар и дјевојка

Жетву жела лепота девојка
Златном руком и сребрном српом.
Кад је било око пола дана,
Запевала лепота девојка:
„Ко би мене снопље повезао,
„Дала би му моје бело лице;
„Ко ли би ми водице донео,
„Дала би му моје чарне очи;
„А ко би ми ладак начинио,
„Ја би њему верна љуба била.“
Она мисли, нико је не слуша,
Слушао је овчар од оваца;
Рогозом јој снопље повезао,
Од леске јој ладак начинио,
И донео лађане водице,
Па беседи лепоти девојци:
„Дај, девојко, што си обећала.“
Ал' девојка полукава била,
Па се она млада одговара:
„Ид' одатле, млади чобанине!
„Ако си ми снопље повезао,
„Твоје овце по стрњики пасу;
„Ако си ми водице донео,
„И ти си се лађане напио;
„Ако си ми ладак начинио,
„И ти си се под њим одморио.“

Нови Сад : Матица српска ; Београд : Српска књижевна задруга, 1960.