Биберче, Љубиша Ђокић

Биберче,  Љубиша Ђокић     (одломак)

ЛИЦА:

ПРИПОВЕДАЧ                       ВИТЕЗ СТРАХА

МАЈКА                                  ПРИНЦ КУКАВИЧКИ

БИБЕРЧЕ                                 ЗВЕЗДАН, научник на двору

ДОБРИША, његов друг    ГРДИЛО, угледни дворанин

СВАДИША, његов друг ТУЊО, његов слуга СТОГОДАН, старац из села СТРАЖАР ЦАРИЦА ДИВНА, њена кћи Дворани, принцезе Догађа се у време када су постојале але.

ПРИПОВЕДАЧ:

Било је то некад, у давна времена. Живела је тада једна добра жена у колиби малој на ивици села. Да добије сина то је жарко хтела. Нека буде бео или попут црнца, макар мањи и од биберовог зрнца, само да је крај ње, да има свог сина. То јој беше жеља највећа, једина. И једнога дана тако се и збило: добила је дете црнокосо, мило, па радости њеној није било краја. Колиба је њена блистала од сјаја. Оно што је хтела мада беше стекла, ипак једна рана срце јој је пекла: њенога јединца Биберче су звали, зато што је био исувише мали, а то је за мајку била жалост јака да син буде мањи од својих вршњака. Зато ипак није живела у срећи: желела је жарко да порасте већи. Пролазиле тако године и дани. Сва су деца расла к’о крушке на грани постали младићи. Ал’ гле судбе клете: само је Биберче остао још дете. Да ли је касније порастао већи? Шта је са њим било? То ће бајка рећи.

I чин

V сцена СВАДИША, ДОБРИША, БИБЕРЧЕ

СВАДИША: (са завојем преко ока) Дођи мало.

БИБЕРЧЕ: Претиш?

СВАДИША: Наравно да претим. Због овога морам да ти се осветим. (Показује на завој.)

БИБЕРЧЕ: Па зар сам те збиља лупио у око?

СВАДИША: Још како! За ово платићеш жестоко.

БИБЕРЧЕ: Извини, молим те!

СВАДИША: Ништа ти не вреди. Молба те од овог неће да поштеди. (Прети песницом.)

ДОБРИША: Како то изгледаш? Шта ти тај мач значи?

СВАДИША: Кад је сам са собом, онда се јуначи.

БИБЕРЧЕ: Идем сад на мегдан да изађем али.

ДОБРИША: Шта ти то говориш? (Свадиши.) Он се ваљда шали?

СВАДИША: Не шали се, само увећао меру: излази на мегдан сигурно гуштеру.

ДОБРИША: Је л’ истина? Реци да још једном чујем.

БИБЕРЧЕ: Борићу се с алом.

ДОБРИША: То ти не верујем.

СВАДИША: Зашто не верујеш? Видиш да је спреман.

Од његове снаге настрадаће неман.

Страшан је он јунак, уме да се туче.

Могао би алу – за реп да повуче.

БИБЕРЧЕ: Само се ти ругај, не љутиш се зато.

ДОБРИША: Како си уопште помислио на то?

Куд ала одједном на ум да ти падне?

БИБЕРЧЕ: Зато што смрт носи за девојке јадне.

(Добриша и Свадиша се у чуду погледају.)

Малопре сам причу слушао од деде

о аждаји страшној што девојке једе

и скоро из ока суза ми се оте.

Сваког дана оне страдају сироте

а никога нема ко ће да их брани.

Прошли су до сада већ толики дани –

сви ћуте и али своје кћери нуде.

Ја ћу да их браним па ма шта да буде!

СВАДИША: Ти ћеш да их браниш?! То ме на смех тера!

Мали си к’о бибер, лакши си од пера.

Како да не можеш тога да се сетиш?

Ја мало да дунем… (Пућне устима.)… Ти ћеш да одлетиш.

А али је само довољно да кине

па да те почисти. Кад порастеш, сине,

онда би некога могао и спасти.

Само, ти никада нећеш ни порасти.

ДОБРИША: Слушај, то сувише увредљиво звучи!

БИБЕРЧЕ: (Одмахне руком, Добриши.)

Пусти! Мојој мајци поздрав испоручи.

Реци јој, молим те, да ми тешко пада

без поздрава њеног што одлазим сада.

ДОБРИША: Јави јој се.

БИБЕРЧЕ: Не смем. Одлазим што брже, јер ме њене сузе могу да задрже.

ДОБРИША: Добро, рећи ћу јој.

БИБЕРЧЕ: Онда, остај здраво! (Поздравља се.)

ДОБРИША: Срећно! Ал’ се плашим, да ти кажем право.

(Биберче се осмехне, одлази.)

СВАДИША: (Виче за њим.)

Ти је место мене голицај за шапу!

Доведи је после живу – на канапу

Београд : Просвета, 1964.