Шала, Антон Павлович Чехов

                                                   Шала, Антон Павлович Чехов

  • Место и време радње: Русија 19. век
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: новела
    • Новела: краћа прича са темама из свакодневног живота
  • Тема дела: неслана шала приповедача
  • Мотиви: санкање, зима, поигравање емоцијама, неслана шала, безазленост
  • Ликови: Нађенка и приповедач
  • Епитети: ведро, зимско подне, мраз јак, пресецани ваздух
    • Епитет: стоји уз именицу и казује неку њену битну особину
  • Поређење: у којој се сунце огледа као у огледалу,
    • Сав простор … изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија.
    • Санке лете, као стрела. Она је бледа као снег,
    • Поређење: два појма се пореде по сличности како би се истакли
  • Персонификација: Пресецани ваздух … штипа од гнева, Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Пружа руке у сусрет ветру.
                      Персонификација: неживом се придаје особена живог

Антон Павлович Чехов (Таганрог, 1860. - Баденвајлер, Немачка, 1904. године) је био руски новелист, приповедач и драмски писац.  Најпознатије приповетке и новеле су: Човек у футроли, Павиљон 6, Камелеон, Сељаци, Туга, Чиновникова смрт, Степа. Драме: Иванов , Галеб , Ујка Вања , Три сестре , Вишњик. Београд : Ново поколење, 1952. https://sh.wikipedia.org/wiki/Anton_%C4%8Cehov

                                     Шала

Ведро, зимско подне... Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране светлоцрвеном чојом.- Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми, остаћемо читави и неповређени. Али Нађењка се плаши. Сав простор од њених малих каљача до краја леденог брега изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија. Она умире од страха и престаје да дише кад гледа доле, чим је ја само понудим да седне у санке; али шта ће бити ако рескира да се сурва у провалију! Умреће, полудеће. - Преклињем вас! – кажем ја. – Не треба се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавичлук! Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури... Гле, гле, још тренутак само и изгледа ми као да ћемо пропасти.

- Ја вас волим, Нађа! – кажем ја полугласно. Санке почињу све лакше и лакше да клизе, хука ветра и зврка саоница нису више тако страшни, не зауставља се дисање од страха, и ми смо, најзад, доле. Нађењка није ни жива ни мртва. Она је бледа, једва дише... Ја јој помажем да устане.- Ни за шта на свету други пут не смем – каже она гледајући ме крупним очима. Она ме хвата под руку и ми дуго шетамо око брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира. Да ли су оне речи изречене или нису? Да или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање веома значајно, најзначајније на свету. Нађењка нестрпљиво, тужно, проницљивим погледом загледа ми у лице, одговара неумесно, чека, нећу ли ја отпочети. О, колико прелива на том драгом лицу, колико прелива! Видим, она се бори са собом, њој је потребно нешто да каже, о нечему да пита, али она не налази речи, њој је незгодно, страшно, смета радост... - Знате шта? - каже она не гледајући у мене. - Шта? – питам ја. - Хајте још једном... да пројуримо. Ми се пењемо уза степенике на брег. Опет смештам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, опет летимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стружу саонице, и опет, кад санке најсилније и најхучније лете, ја говорим полугласно: - Ја вас волим, Нађењка! Кад се санке заустављају, Нађењка баца поглед на брег, низ који тек што се спустисмо, затим дуго загледа у моје лице, прислушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва, сва, чак муф и капуљача њена, сва њена појава – изражава крајњу недоумицу. А на лицу јој исписано: - У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причинило? Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирота девојчица не одговарана питања, тушти се, готова је да заплаче. - Да није време да идемо кући? – питам ја.

- А мени... мени се допада ово санкање – каже она црвенећи. – Како би било још једанпут? Њој се "допада" ово санкање, међутим, седајући у санке, она је као и пре тога бледа, једва дише од страха, дрхти. Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја стављам на усне марамицу, кашљем и кад стижемо до средине брега, успевам да процедим: - Ја вас волим, Нађењка! И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути, о нечему размишља... Ја је испраћам са санкања кући, она се стара да иде лакше, успорава корак и стално чека да ли ћу јој рећи оне речи. И ја видим како пати њена душа, како се она савлађује да не каже: - Није могуће да их је изговарао ветар! А ја нећу да то ветар изговара!

Сутрадан ујутру добијам цедуљу: "Ако пођете данас на санкање, свратите до мене. Н." И од тада ја и Нађењка почињемо сваког дана да идемо на санкање и, спуштајући се санкама доле, сваки пут ја изговарам полугласно једне исте речи: - Ја вас волим, Нађењка! Убрзо Нађењка се навикава на ту фразу као на вино или морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, слетати са брега исто тако је ужасно као и пре, али сад већ страх и опасност придају нарочиту драж речима љубави, речима које као и пре представљају загонетку и муче душу. Причињава се увек оно двоје: ја и ветар... Ко јој од нас двоје изјављује љубав, она не зна, али њој је, по свој прилици, већ свеједно; ма из кога пехара пио... свеједно, само да будеш пијан.

Једном у подне одох на санкање сам; помешан у гомили, ја видим како брегу прилази Нађењка, како ме тражи очима... Затим се бојажљиво пење степеницама... Страшно јој је да иде само, о, како је страшно! Она је бледа као снег, дрхти, иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући се, одлучно. Она је, по свој прилици, одлучила да покуша: да ли ће се чути оне заносне, слатке речи, кад мене нема? Ја видим како она, бледа, с отвореним устима од страха, седа у санке, затвара очи и, праштајући се заувек са земљом, полази с места... "З-з-з-з"... зврjе саонице. Чује ли Нађењка оне речи, ја не знам... Видим само како она устаје из санки малаксала, немоћна. И види се по њеном лицу да и сама не зна да ли чује нешто или не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је способност да слуша, да разликује звуке, да схвата...

Али долази и пролећни месец март... Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи свој сјај и крави се најзад. Престајемо да се санкамо. Сирота Нађењка нема где више да чује оне речи, па нема ни ко да их изговара јер се ветар не чује, а ја се спремам у Петроград... на дуже, можда заувек.

Некако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта, у коме станује Нађењка, та баштица је одвојена високом оградом са гвозденим шиљцима... Још је прилично хладно, ма ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу грачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Ја видим како Нађењка излази на степенице и управља тужан, очајнички поглед у небо... Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао онда на брегу кад је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, низ образе ће потећи суза... И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно: - Ја вас волим, Нађа! Боже мој, шта ли се збива са Нађењком! Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна. А ја идем да се пакујем...

Давно је то било. Сад је Нађењка већ удата; удали су је, или је сама пошла... свеједно, за секретара племићког масалног фонда и сад већ има троје деце. Оно како смо ја и она некад ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи "ја вас волим, Нађењка", није заборављено; за њу је то сада најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена у животу...И мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452