Дечак и пас, Данило Киш

  Дечак и пас,   Данило Киш    (одломак)

Једног се јутра појави господин Берки, мој нови газда, и рече:

„Анди, како ти се допада овај пас?”

„Као бог!” рече дечак. (Волео је да претерује.) „А како ће се звати?”

„Динго,” рече господин Берки моје име.

„Динго?” рече дечак. “То ми се име не свиђа. Волео бих да ми господин Берки објасни шта то значи.”

„Аустралијски дивљи пас”, рече господин Берки.

„То ми се име јако свиђа”, рече тада дечак.

Иако ми је званично газда био господин Берки, ја сам ипак, душом и телом, припадао дечаку. Од свих људи на свету с њим сам се најбоље слагао и најбоље споразумевао. Мислим да су томе допринеле, осим његових година, и неке наше заједничке особине. Верујем да не грешим душу ако кажем да смо он и ја били по много чему слични: по лењости, по разузданости, по оданости, по жељи за авантуром. Мислим да не грешим ако кажем и то да је тај дечак имао у себи нечег псећег: што се тиче његовог њуха и његове преосетљивости на мирисе, сигуран сам да не грешим. Усамљеност и туга спојише наше животе. Његова туга за оцем и моја туга за родитељима створише међу нама неку врсту пријатељства заснованог на сродности. Како сам почео нагло да растем и да стичем углед међу сеоским џукцима, као мудар и учен пас свог малог мудрог господара, дечак је постајао све мање усамљен, све поноснији на мене и све одважнији. Јер ја сам га ослободио не само његовог урођеног страха од паса (од те је исте бољке боловао и његов отац), него је и уопште постао храбрији, јер је знао да у мени има сигурног и оданог заштитника. Заузврат, он ме научио разним корисним вештинама које изазивају поштовање. Умео сам да дотерам залутале краве, да откопавам кртичњаке (то из пустог задовољства, како бисмо прекратили време), да јурим зечеве, да откривам лисичје јазбине и гнезда барских птица, да ловим дивље патке, жабе, лептире, змије. Чак сам научио од дечака да разговарам са њим у часовима усамљености! Сећам се, једном, када нам се била изгубила крава Наранџа, замало нисмо побегли у свет. Дечак ми је успут поверио тешке и одговорне задатке. Једна је његова порука била толика да сам личио себи пре на голуба-писмоношу него на пса. Чим бисмо били јако несрећни, одмах смо ковали план да бежимо у свет. А нисмо, ето, доспели никад даље од трећег атара. Дечак је знао каткад да ми прича приче или да ми их чита. Мислим да не претерујем ако кажем да сам већ био научио напамет онај роман Човек, коњ, пас, што га је дечак толико пута причао чобанима, измишљајући често и дотерујући га.

Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама.

Примећујем у последње време да је дечак тужан. Постао је и према мени некако хладнији, обазривији. Видим, крије нешто од мене. Али сам ускоро схватио о чему је реч и, ето, поново ме сколила она моја стара псећа туга. Дечак се опет спрема да оде у свет. Овога пута изистински! У то нема сумње. Схватам и то зашто ме избегава: хтео би да олакша себи тај растанак. А и ја сам се од те изненадне туге разболео. Куњам пред дечаковим прагом како ми не би побегао без опроштаја. Куњам и размишљам о свом животу. Осећам, овај растанак нећу преживети.

А-ууу! А-ууу!

Писмо

Драги господине Берки, ово вам писмо пишем из далека и хоћу да вас поздравим и питам за здравље. Полако се привикавам на нове другове у школи, али ми се сви ругају због мога изговора. Још увек сањам ноћу да сам тамо код вас, па ме мама будила баш синоћ, јер сам плакао у сну. Мама каже да је то носталгија и да ће све то брзо проћи.

Драги господине Берки, молим вас најљубазније да ми се не смејете због овога што ћу вам сада рећи: ја сам синоћ плакао највише због мог пса Динга. Ана ми се још увек подсмева и каже да сам ја заљубљен у тог пса, а можда је то и истина, но ја верујем да ћете ме ви разумети и да ми се нећете ругати.

Испричаћу вам сада како ми је било тешко када смо кренули на пут, како ме потресао тај растанак. Сећате се да сам ја, пред сам полазак кола, био нестао и да сам дошао у последњем тренутку, па су ме сви грдили. Казаћу вам сада где сам онда био. Одвео сам Динга на обалу Керке, да се поздравим с њим. Затим сам га везао каишем за врбу, а он се није опирао, само је цвилео. Хтео је да крене за мном и молио ме да га пустим, но ја сам му рекао да остане, да је живот такав, и да знам да никада нећу наћи бољег пријатеља од њега, ни међу псима, ни међу људима. Онда сам чуо како ме зову, па сам отрчао да се поздравим са свима вама. Сећате ли се, сви смо плакали, и моја мајка, и Ана, и ваша мама, и ви. Знали смо да се нећемо никада више видети. Онда су кола кренула, а ја сам још увек плакао, срце ми се кидало од плача. Сећао сам се свих оних година које смо тамо провели, мог покојног тате, који се није никад вратио, вас и ваше маме, госпође Риго, учитељице, Беле Хермана, Лацике Тот, Јулије Сабо и осталих. Успут нисам смео да се осврнем, како не бих још јаче заридао када будем угледао последњи пут село, звоник, Грофовску шуму и све остало. Но ипак нисам могао одолети. И замислите, господине Берки, кога сам угледао? За нама је трчао Динго и цвилео из свег гласа, а ми смо сви опет заридали. Онда сам замолио чика Мартина да га отера бичем и да потера коње брже, јер нисам могао да поднесем више то цвиљење. Динго је, можете замислити, био на крају снага, јер је трчао за нама све до Честрега! Био је сав запењен, исплажена језика. Ја сам почео да вичем, да урлам, тако да је чика Мартин морао добро да га ишиба док га није приморао да се заустави, заправо да се скљока од исцрпљености насред друма. Чак и када је воз кренуо, ја сам једнако гледао кроз прозор и плакао. Све ми се чинило да чујем његово цвиљење и да још увек јури за нама.

Ето, драги господине Берки, то сам хтео да вам испричам и да вас замолим да ми напишете једно писмо о свему. Пишите ми и о томе како је Динго. Још бих вас само замолио, ако ми се нећете смејати, да му прочитате ово моје писмо и да му кажете да ја нисам крив, да га нисам могао повести са собом и да га нећу никада заборавити. Кажите му и то да ћу једног дана, када постанем песник, написати о њему песму или басну. У тој ће басни пас да говори. И зваће се, наравно, Динго. Молим вас, дакле, господине Берки, да ми учините то, он ће све да разуме, само, док му говорите, гледајте га право у очи и понављајте му моје име. Реците му: “Анди, Анди, Анди те поздравио.”

Говорите му полако, као сасвим малом детету. Видећете да ће вас разумети. Почеће да цвили када му будете поменули моје име. То ће значити да је све разумео.

На крају вас још молим да га пазите и да му купите добру вечеру за овај новац који вам шаљем. Он највише воли коњетину (са доста костију), а то можете сигурно да купите у Бакши, код господина Фејеша, месара. Тако вас молим, драги господине Берки, да у вашем писму мојој мами не помињете овај новац (то је од моје уштеђевине), јер би ми се Ана сигурно ругала. Зато је најбоље да пишете мени лично, онако како сам вас замолио.

Засада нека буде доста.

Вас и вашу маму, као и госпођу Риго и све моје другове, а посебно Белу Хермана, Лацику Тот и Јулију Сабо и све остале најсрдачније поздравља и свих се радо сећа.

Ваш јадни

Андреас Сам, ученик

Београд : Нолит, 1976.