Робинсон Крусо, Данијел Дефо

Робинзон Крусо, Данијел Дефо  

У гусарском ропству (одломак из романа)

Један велики трговачки брод баш се спремао за полазак. Капетан је стајао на заповедничком мосту и гледао ме како се шетам тамо-амо.

– Хеј, младићу, – викнуо је најзад – имате ли воље да путујете до Гвинеје?

– Воље имам, али немам пара – одговорио сам ја.

– Главно је да је воља ту, а за остало ћемо лако! Јесте ли већ били кадгод на мору? Испричах капетану о својој првој пловидби, али прећутах ствари које су, по моме мишљењу, могле да ме прикажу у рђавој свјетлости. Нисам поменуо ни то да сам отпутовао од куће без знања својих родитеља.

Изгледа да сам се свидио капетану, јер ми рече:

– Кад немате пара, треба да зарадите. Крените мојим бродом, помагаћете морнарима и стићи ћете тако бесплатно до Гвинеје, те жарке земље на западној обали Африке. Трампите се тамо са Црнцима. Ево вам у зајам двадесет фунти. Купите за то ствари које дивљаци воле, на пример: стаклене ђинђуве, шарене траке, маказе, ножеве, чиоде и томе слично. За те ситнице дају Црнци злато, слонову кост и друге скупоцене ствари. Када то будете продали, зарадићете добро.

Необично ми се свидела ова понуда. Нисам дотле чуо да се може без рада новац зарадити. Прихватио сам пружену капетанову руку и казао:

– Пристајем!

Два дана доцније отиснуо се брод на море. Пловили смо Каналом.

– Само да не буде магле у Каналу – казао је један морнар показујући ка француској

обали.

Заиста, ускоро се спусти густа магла. На десет корака није се ништа виђело. Постојала је велика опасност да се сударимо с неком другом лађом. Да би то спречили, морнари су се скупили око кљуна па правили буку: један је дувао у рог, други звонио. Сутра изјутра нестало је магле. Брод је брзо испловио из Канала и петога дана био у Атлантском океану. Блистала је бистра вода, а ја гледао у њој разне чудне животиње: морске звезде, пужеве и рибе чудних облика и лепих боја.

– Вода је тако чиста као наша вода за пиће – рекао сам.

– Има и укус такав! – казао је један морнар, па ми додао чашу пуну морске воде.

Узео сам да пијем, али већ послије првог гутљаја викнуо сам:

– Ух, ала је ово и горко и слано!

Смијали су се слатко морнари што су успели да ме преваре и говорили:

– Овај морепловац не зна да је море слано.

Пошто је вријеме и даље било лијепо, пловили смо мирно поред португалске обале и срећно прошли поред Мадере. Капетан се надао да ће за неколико дана стићи до Гвинеје. Једног јутра, у четири часа, пробудише ме изненада. Истрчао сам на палубу и видио како капетан и морнари пажљиво гледају пучину. Нигде није било ни облачка који би могао предсказивати невреме. Капетан нареди да се плови што је могуће брже. Тек тада опазих у даљини брод који се брзо примицао.

– Зашто путујемо тако брзо? – упитао сам изненађен.

Један морнар ми одговори кратко:

– Гусари.

Преблиједио сам. Сетио сам се речи свога оца. На палуби су дотле пунили два топа, а морнари узимали пушке. Дадоше и мени једну пушку, па се сви спремисмо за борбу.

– Пали! – командова капетан.

Опалише два топа и двадесет пушака. Гусари одмах одговорише, и то много већом ватром. Шест топова и готовог сто пушака било је на њиховом броду. Под сталном ватром прилазио је гусарски брод, а најзад полете на нашу лађу једна дугачка кука. Већ послије минут-два стајала су два брода један уз други, а одмах затим ускочи на нашу лађу неких шездесет гусара. Почела је страшна битка. Гусари су били надмоћнији, па неке од наших поубијаше, неке везаше. Капетан погибе борећи се храбро. Неколико морнара и ја  допадосмо ропства. Гусари, Маври по народности повезоше нас у Мароко. Када смо стигли у Африку, гусарски капетан задржа мене да га служим код куће. Морао сам да радим од јутра до мрака без предаха, јер кад бих уморан застао, долазио је надзорник робова с бичем и терао ме даље.

Једанпут ме господар повео у пустињу. Морао сам да скупљам нојева јаја. Ишао сам пешице, носећи корпу с јелом, шаторска крила и конопце. Мој господар јахао је на коњу. Ишли смо тако четири сата. Тада капетан примијети у песку нојев траг, а у истом часу видесмо како бежи ова велика птица. Трчала је тако даје жив човек не би могао стићи. Нађосмо брзо њено гнездо. Било је то удубљење у песку, ограђено малим зидом од земље. У том удубљењу нађосмо око тридесет великих лепих јаја, свако тешко пола оке. Нека од ових јаја лежала су разбијена. Њихова љуска била је тако тврда да су се једва могла разбити. Капетан нареди да се од два јаја направи кајгана. Испаде толико кајгане да се и он и десеторица људи из његове пратње добро наједоше.

Кад сам ову кајгану окусио, рекох да нојева јаја нису тако укусна као кокошија. Али нико није на мене обраћао пажњу. Други пут добио сам дужност да пратим свога господара када је кренуо у риболов. Спремљен је велики чамац и натоварен свом рибарском опремом. Али у посљедњем часу поручи капетан да он не може на море постоје добио неку посету, него да сами робови пођу у риболов кад је већ све спремљено. Паде ми тада на памет смела али спасоносна мисао: овим чамцем се можда може побећи. Натоварено је животних намирница за више дана и четири ћупа изворске воде. Ипак, ја нисам сам пошао на море, него дадоше још једног роба, једног петнаестогодишњег Црнца. Ловили смо рибу неко вријеме, али мало ухватили. Рекао сам онда:

– Овђе нема много посла за нас. Нећемо господару ништа донијети. Морамо се извести

даље на море.

Кад смо се одмакли од обале, поведох разговор с младим робом и сазнадох даје и он недавно ухваћен и да чезне за својим завичајем. Није било тешко да га придобијем за бекство. Дограбисмо обојица весла, па завесласмо из све снаге. Пловили смо цијелога дана и цијеле

ноћи. Сутрадан, око подне, викнуо је изненада млади Црнац, који је имао боље очи него ја:

– Господару, лађа! Лађа са једрима!

Роб се бојао да није наш господар кренуо у потеру за нама. И ја сам се прибојао тога, али кад се брод мало приближи, познадох по застави да није гусарска него португалска трговачка лађа. Возила је у другоме правцу и могла је да нас мимоиђе. Дохватих зато пушку коју смо имали у чамцу и опалих. Португалска лађа промени одмах правац, приђе нам и гостољубиви морнари узеше нас к себи.

Био сам пресрећан што сам се спасао гусарског ропства.

Нови Сад : Дневник, 1964.