Урош и Мрњавчевићи, Народна епска песма
- Састала се четири табора
- на убаву на Пољу Косову
- код бијеле Самодреже цркве:
- једно табор Вукашина краља,
- друго табор деспота Угљеше,
- треће табор војеводе Гојка,
- а четврто царевић-Уроша;
- цареви се отимљу о царство,
- међу се се хоће да поморе,
- злаћенима да пободу ножи,
- а не знаду на коме је царство.
- Краљ Вукашин вели: „На мене је“;
- деспот Угљеш': „Није, нег´на мене“;
- војвод´ Гојко: „Није, нег´на мене“.
- Ћути нејак царевић Урошу,
- ћути д´јете, ништа не бјеседи,
- јер не смије од три братијенца,
- братијенца три Мрњавчевића.
- Пише књигу Вукашине краљу,
- пише књигу и шиље чауша
- до Призрена, града бијелога,
- до онога протопоп-Недељка:
- нека дође на Косово равно
- да он каже на коме је царство:
- он је св´јетла цара причестио,
- причестио и исповједио,
- у њега су књиге староставне.
- Пише књигу деспота Угљеша,
- пише књигу и шиље чауша
- до Призрена, града бијелога,
- до онога протопоп-Недељка;
- трећу пише војевода Гојко,
- и он шиље огњена чауша;
- а четврту царевић Урошу,
- пише књигу и шиље чауша.
- Сва четири ситне књиге пишу
- и пошиљу огњене чауше,
- све потајно један од другога.
- Састаше се четири чауша
- у Призрену, граду бијеломе,
- код дворова протопоп-Недељка;
- али прота дома не бијаше,
- но у цркви бјеше на јутрењи,
- на јутрењи и на летурђији.
- Кол´ко с´ силни огњени чауши,
- колико су силни од силнијех,
- те не шћеше коње одјахати,
- но у цркву коње нагонише;
- потегоше плетене канџије,
- ударају протопоп-Недељка:
- „Брже хајде, протопоп-Недељко,
- брже хајде на Косово равно
- да ти кажеш на коме је царство;
- ти си св´јетлог цара причестио,
- причестио и исповједио,
- у тебе су књиге староставне, -
- јал´ ћеш сада изгубити главу".
- Сузе рони протопоп-Недељко,
- сузе рони, па њима говори:
- „Одбијте се, силни од силнијех,
- док у цркви закон савршимо,
- знати ће се на коме је царство".
- Тако су се они узмакнули.
- А кад закон божји савршише,
- изљегоше пред бијелу цркву;
- тад говори протопоп-Недељко:
- „Ђецо моја, четири чауша,
- ја сам св´јетла цара причестио,
- причестио и исповједио,
- ал´ га нисам питао за царство,
- већ за грије´ што је сагр´јешио;
- но идите у Прилепа града
- до дворова Краљевића Марка,
- а до Марка, до мојега ђака;
- код мене је књигу научио,
- код цара је Марко писар био,
- у њега су књиге староставне,
- и он знаде на коме је царство.
- Ви зовите на Косово Марка,
- хоће Марко право казивати,
- јер се Марко не боји никога,
- разма једног бога истинога“.
- Отидоше четири чауша,
- отидоше ка Прилепу граду,
- б´јелу двору Краљевића Марка.
- Кад су били пред бијеле дворе,
- ударише звекиром на врата;
- то зачула Јевросима мајка,
- па дозива свога сина Марка:
- „Сине Марко, моје чедо драго,
- ко удара звекиром на врата?
- Баш ка´ да су бабови чауши“.
- Уста Марко те отвори врата.
- Чауши се поклонише Марку:
- „Божја т´ помоћ, господару Марко!“
- А Марко их омилова руком:
- „Добро дошли, моја ђецо драга!
- Јесу л´ здраво Србљи витезови,
- и честити цареви и краљи?“
- Чауши се смерно поклонише:
- „Господару, Краљевићу Марко,
- све је здраво, али није мирно:
- господа се тешко завадила
- на Косову Пољу широкоме
- код бијеле Самодреже цркве,
- и они се отимљу о царство,
- међу се се хоће да поморе,
- злаћенима да пободу ножи,
- а не знаду на коме је царство;
- тебе зову на Косово равно
- да им кажеш на коме је царство“.
- Оде Марко у господске дворе,
- пак дозива Јевросиму мајку:
- „Јевросима, моја мила мајко,
- господа се јесу завадила
- на Косову Пољу широкоме
- код бијеле Самодреже цркве,
- и они се отимљу о царство;
- међу се се хоће да поморе,
- злаћенима да пободу ножи,
- а не знаду на коме је царство;
- мене зову на Поље Косово
- да им кажем на коме је царство“.
- Кол´ко Марко тежио на правду,
- тол´ко моли Јевросима мајка:
- „Марко сине, једини у мајке,
- не била ти моја рана клета,
- немој, сине, говорити криво:
- ни по бабу ни по стричевима,
- већ по правди бога истинога;
- немој, сине, изгубити душе;
- боље ти је изгубити главу
- него своју огр´јешити душу“.
- Узе Марко књиге староставне,
- па опреми себе и Шарина;
- Шарину се на рамена баци,
- отидоше у Косово равно.
- Кад су били краљеву шатору,
- рече тада Вукашине краље:
- „Благо мене до бога милога,
- ето мене мога сина Марка,
- он ће казат на мене је царство:
- од оца ће останути сину“.
- Марко слуша, ништа не говори,
- на шатора не окреће главу.
- Кад га виђе Угљеша војвода,
- тад Угљеша ријеч говорио:
- „Благо мене, ето ми синовца,
- он ће казат на мене је царство;
- кажи, Марко, на мене је царство,
- оба ћемо братски царовати“.
- Шути Марко, ништа не бесједи,
- на шатора не окреће главу.
- Кад га виђе војевода Гојко,
- таде Гојко ријеч говорио:
- „Благо мене, ето ми синовца,
- он ће казат на мене је царство.
- Кад је Марко још нејачак био,
- ја сам Марка врло миловао,
- у свилена њедра увијао
- кано красну од злата јабуку:
- куд сам гође на коњу ходио,
- све сам Марка са собом водио;
- кажи, Марко, на мене је царство,
- ти ћеш, Марко, први царовати,
- а ја ћу ти бити до кољена“.
- Шути Марко, ништа не говори,
- на шатора не окреће главу,
- право оде бијелу шатору,
- ка шатору нејака Уроша;
- догна Шарца цару до Шатора;
- онђе Марко Шарца отсједнуо,
- кад га виђе нејаки Урошу,
- лако скочи са свил´на душека,
- лако скочи, паке проговори:
- „Благо мене, ето мога кума,
- ето кума, Краљевића Марка,-
- он ће казат на коме је царство“.
- Руке шири, у грла се грле,
- у бијело цјеливају лице,
- за јуначко питају се здравље,
- па сједоше на свил´на душека.
- Тако мало време постојало,
- данак прође, тавна ноћца дође.
- Кад ујутро јутро освануло
- и пред црквом звона ударише,
- сва господа дошла на јутрење;
- у цркви су службу савршили,
- изљегоше из бијеле цркве,
- у столове пред цркву сједнули,
- шећер ију, а ракију пију;
- Марко узе књиге староставне,
- књиге гледа, а говори Марко:
- „А мој бабо, Вукашине краљу!
- мало л´ ти је твоје краљевине?
- Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
- Већ с´ о туђе отимате царство.
- А ти, стриче, деспоте Угљеша!
- Мало л´ ти је деспотства твојега?
- Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
- Већ с´ о туђе отимате царство.
- А ти, стриче, војевода Гојко!
- Мало л´ ти је војводства твојега?
- Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
- Већ с´ о туђе отимате царство.
- Видите ли, бог вас не видио!
- Књига каже: на Урошу царство!
- Од оца је остануло сину,
- ђетету је од кољена царство.
- Њему царство царе наручио
- на самрти, кад је починуо“.
- Кад то зачу Вукашине краљу,
- скочи краљу од земље на ноге,
- па потрже злаћена ханџара
- да убоде свога сина Марка.
- Бјежи Марко испред родитеља,
- јер се њему, брате, не пристоји
- са својим се бити родитељем.
- Бјежи Марко око б´јеле цркве,
- око б´јеле цркве Самодреже,
- бјежи Марко, а ћера га краљу;
- док су трипут коло саставили
- око б´јеле Самодреже цркве,
- готово га бјеше сустигао,
- ал´ из цркве нешто проговара:
- „Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!
- Видиш ђе ћеш данас погинути,
- погинути од свог родитеља,
- а за правду бога истинога“.
- Црквена се отворише врата,
- Марко бјежи у бијелу цркву,
- за њиме се врата затворила.
- Краљ допаде на црквена врата,
- по диреку удари ханџаром,
- из дирека крвца покапала.
- Тад се краље био покајао,
- те је ријеч био говорио:
- „Леле мене, до бога једнога,
- ђе погубих свога сина Марка!“.
- Ал´ из цркве нешто проговара:
- „А чујеш ли, Вукашине краље,
- ти нијеси посјекао Марка,
- већ пос´јече бож´јега анђела“.
- На Марка је врло жао краљу,
- те га љуто куне и проклиње:
- „Сине Марко, да те бог убије!
- Ти немао гроба ни порада!
- И да би ти душа не испала
- док турскога цара не дворио!“
- Краљ га куне, цар га благосиља:
- „Куме Марко, бог ти помогао!
- Твоје лице св´јетло на дивану,
- твоја сабља сјекла на мејдану!
- Нада те се не нашло јунака!
- Име ти се свуда спомињало
- док је сунца и док је мјесеца!“
- Што су рекли, тако му се стекло.
-
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.