Урош и Мрњавчевићи, Народна епска песма

Урош и Мрњавчевићи, Народна епска песма

• Састала се четири табора
• на убаву на Пољу Косову
• код бијеле Самодреже цркве:
• једно табор Вукашина краља,
• друго табор деспота Угљеше,
• треће табор војеводе Гојка,
• а четврто царевић-Уроша;
• цареви се отимљу о царство,
• међу се се хоће да поморе,
• злаћенима да пободу ножи,
• а не знаду на коме је царство.
• Краљ Вукашин вели: „На мене је“;
• деспот Угљеш': „Није, нег´на мене“;
• војвод´ Гојко: „Није, нег´на мене“.
• Ћути нејак царевић Урошу,
• ћути д´јете, ништа не бјеседи,
• јер не смије од три братијенца,
• братијенца три Мрњавчевића.
• Пише књигу Вукашине краљу,
• пише књигу и шиље чауша
• до Призрена, града бијелога,
• до онога протопоп-Недељка:
• нека дође на Косово равно
• да он каже на коме је царство:
• он је св´јетла цара причестио,
• причестио и исповједио,
• у њега су књиге староставне.
• Пише књигу деспота Угљеша,
• пише књигу и шиље чауша
• до Призрена, града бијелога,
• до онога протопоп-Недељка;
• трећу пише војевода Гојко,
• и он шиље огњена чауша;
• а четврту царевић Урошу,
• пише књигу и шиље чауша.
• Сва четири ситне књиге пишу
• и пошиљу огњене чауше,
• све потајно један од другога.
• Састаше се четири чауша
• у Призрену, граду бијеломе,
• код дворова протопоп-Недељка;
• али прота дома не бијаше,
• но у цркви бјеше на јутрењи,
• на јутрењи и на летурђији.
• Кол´ко с´ силни огњени чауши,
• колико су силни од силнијех,
• те не шћеше коње одјахати,
• но у цркву коње нагонише;
• потегоше плетене канџије,
• ударају протопоп-Недељка:
• „Брже хајде, протопоп-Недељко,
• брже хајде на Косово равно
• да ти кажеш на коме је царство;
• ти си св´јетлог цара причестио,
• причестио и исповједио,
• у тебе су књиге староставне, -
• јал´ ћеш сада изгубити главу".
• Сузе рони протопоп-Недељко,
• сузе рони, па њима говори:
• „Одбијте се, силни од силнијех,
• док у цркви закон савршимо,
• знати ће се на коме је царство".
• Тако су се они узмакнули.
• А кад закон божји савршише,
• изљегоше пред бијелу цркву;
• тад говори протопоп-Недељко:
• „Ђецо моја, четири чауша,
• ја сам св´јетла цара причестио,
• причестио и исповједио,
• ал´ га нисам питао за царство,
• већ за грије´ што је сагр´јешио;
• но идите у Прилепа града
• до дворова Краљевића Марка,
• а до Марка, до мојега ђака;
• код мене је књигу научио,
• код цара је Марко писар био,
• у њега су књиге староставне,
• и он знаде на коме је царство.
• Ви зовите на Косово Марка,
• хоће Марко право казивати,
• јер се Марко не боји никога,
• разма једног бога истинога“.
• Отидоше четири чауша,
• отидоше ка Прилепу граду,
• б´јелу двору Краљевића Марка.
• Кад су били пред бијеле дворе,
• ударише звекиром на врата;
• то зачула Јевросима мајка,
• па дозива свога сина Марка:
• „Сине Марко, моје чедо драго,
• ко удара звекиром на врата?
• Баш ка´ да су бабови чауши“.
• Уста Марко те отвори врата.
• Чауши се поклонише Марку:
• „Божја т´ помоћ, господару Марко!“
• А Марко их омилова руком:
• „Добро дошли, моја ђецо драга!
• Јесу л´ здраво Србљи витезови,
• и честити цареви и краљи?“
• Чауши се смерно поклонише:
• „Господару, Краљевићу Марко,
• све је здраво, али није мирно:
• господа се тешко завадила
• на Косову Пољу широкоме
• код бијеле Самодреже цркве,
• и они се отимљу о царство,
• међу се се хоће да поморе,
• злаћенима да пободу ножи,
• а не знаду на коме је царство;
• тебе зову на Косово равно
• да им кажеш на коме је царство“.
• Оде Марко у господске дворе,
• пак дозива Јевросиму мајку:
• „Јевросима, моја мила мајко,
• господа се јесу завадила
• на Косову Пољу широкоме
• код бијеле Самодреже цркве,
• и они се отимљу о царство;
• међу се се хоће да поморе,
• злаћенима да пободу ножи,
• а не знаду на коме је царство;
• мене зову на Поље Косово
• да им кажем на коме је царство“.
• Кол´ко Марко тежио на правду,
• тол´ко моли Јевросима мајка:
• „Марко сине, једини у мајке,
• не била ти моја рана клета,
• немој, сине, говорити криво:
• ни по бабу ни по стричевима,
• већ по правди бога истинога;
• немој, сине, изгубити душе;
• боље ти је изгубити главу
• него своју огр´јешити душу“.
• Узе Марко књиге староставне,
• па опреми себе и Шарина;
• Шарину се на рамена баци,
• отидоше у Косово равно.
• Кад су били краљеву шатору,
• рече тада Вукашине краље:
• „Благо мене до бога милога,
• ето мене мога сина Марка,
• он ће казат на мене је царство:
• од оца ће останути сину“.
• Марко слуша, ништа не говори,
• на шатора не окреће главу.
• Кад га виђе Угљеша војвода,
• тад Угљеша ријеч говорио:
• „Благо мене, ето ми синовца,
• он ће казат на мене је царство;
• кажи, Марко, на мене је царство,
• оба ћемо братски царовати“.
• Шути Марко, ништа не бесједи,
• на шатора не окреће главу.
• Кад га виђе војевода Гојко,
• таде Гојко ријеч говорио:
• „Благо мене, ето ми синовца,
• он ће казат на мене је царство.
• Кад је Марко још нејачак био,
• ја сам Марка врло миловао,
• у свилена њедра увијао
• кано красну од злата јабуку:
• куд сам гође на коњу ходио,
• све сам Марка са собом водио;
• кажи, Марко, на мене је царство,
• ти ћеш, Марко, први царовати,
• а ја ћу ти бити до кољена“.
• Шути Марко, ништа не говори,
• на шатора не окреће главу,
• право оде бијелу шатору,
• ка шатору нејака Уроша;
• догна Шарца цару до Шатора;
• онђе Марко Шарца отсједнуо,
• кад га виђе нејаки Урошу,
• лако скочи са свил´на душека,
• лако скочи, паке проговори:
• „Благо мене, ето мога кума,
• ето кума, Краљевића Марка,-
• он ће казат на коме је царство“.
• Руке шири, у грла се грле,
• у бијело цјеливају лице,
• за јуначко питају се здравље,
• па сједоше на свил´на душека.
• Тако мало време постојало,
• данак прође, тавна ноћца дође.
• Кад ујутро јутро освануло
• и пред црквом звона ударише,
• сва господа дошла на јутрење;
• у цркви су службу савршили,
• изљегоше из бијеле цркве,
• у столове пред цркву сједнули,
• шећер ију, а ракију пију;
• Марко узе књиге староставне,
• књиге гледа, а говори Марко:
• „А мој бабо, Вукашине краљу!
• мало л´ ти је твоје краљевине?
• Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
• Већ с´ о туђе отимате царство.
• А ти, стриче, деспоте Угљеша!
• Мало л´ ти је деспотства твојега?
• Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
• Већ с´ о туђе отимате царство.
• А ти, стриче, војевода Гојко!
• Мало л´ ти је војводства твојега?
• Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
• Већ с´ о туђе отимате царство.
• Видите ли, бог вас не видио!
• Књига каже: на Урошу царство!
• Од оца је остануло сину,
• ђетету је од кољена царство.
• Њему царство царе наручио
• на самрти, кад је починуо“.
• Кад то зачу Вукашине краљу,
• скочи краљу од земље на ноге,
• па потрже злаћена ханџара
• да убоде свога сина Марка.
• Бјежи Марко испред родитеља,
• јер се њему, брате, не пристоји
• са својим се бити родитељем.
• Бјежи Марко око б´јеле цркве,
• око б´јеле цркве Самодреже,
• бјежи Марко, а ћера га краљу;
• док су трипут коло саставили
• око б´јеле Самодреже цркве,
• готово га бјеше сустигао,
• ал´ из цркве нешто проговара:
• „Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!
• Видиш ђе ћеш данас погинути,
• погинути од свог родитеља,
• а за правду бога истинога“.
• Црквена се отворише врата,
• Марко бјежи у бијелу цркву,
• за њиме се врата затворила.
• Краљ допаде на црквена врата,
• по диреку удари ханџаром,
• из дирека крвца покапала.
• Тад се краље био покајао,
• те је ријеч био говорио:
• „Леле мене, до бога једнога,
• ђе погубих свога сина Марка!“.
• Ал´ из цркве нешто проговара:
• „А чујеш ли, Вукашине краље,
• ти нијеси посјекао Марка,
• већ пос´јече бож´јега анђела“.
• На Марка је врло жао краљу,
• те га љуто куне и проклиње:
• „Сине Марко, да те бог убије!
• Ти немао гроба ни порада!
• И да би ти душа не испала
• док турскога цара не дворио!“
• Краљ га куне, цар га благосиља:
• „Куме Марко, бог ти помогао!
• Твоје лице св´јетло на дивану,
• твоја сабља сјекла на мејдану!
• Нада те се не нашло јунака!
• Име ти се свуда спомињало
• док је сунца и док је мјесеца!“
• Што су рекли, тако му се стекло.
•