Дјевојка цара надмудрила, Народна новела
Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила.
– А шћер твоја од кога се научила? упита цар, а сиромах одговори:
– Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина.
Тада му цар даде тридесет јаја и рече му:
– Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке.
Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена, и рече оцу да пође починути а да ће се она за све бринути.
Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, и кад свари боб, зовне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му:
– Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: „Хај волови, помози Боже да роди варени боб.“ Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: „као и из варенијех јаја излећи се пилад.“
Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати:
– Хај волови, помози Боже да роди варени боб.
Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху:
– Сиромаше, како може родити варени боб?
А он му одговори:
– Честати царе, као и из варенијех јаја излећи се пилад.
Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповједи слугама те га ухвате и доведу преда њ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи:
– Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод; ако ли не, изгубићеш главу.
Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошље да спава обећавајући да ће она све то учинити.
Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му:
– На ти ово дрво и понеси га цару нека ми од њега направи куђељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује.
Сиромах послуша шћер и искаже цару све као што га је она научила. Цар чувши ово зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му:
– Узми ову чашицу и понеси твојој шћери нека ми њом пресека море да остане поље.
Сиромах послуша и плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао.
Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити А сјутрадан зовне оца и да му литру ступе и рече:
– Понеси ово цару и реци му нека овијем затисне све изворе и сва језера, пак ћу ја пресекати море.
Сиромах отиде и овако цару рече. Цар видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита:
– Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути?
Ђевојка одговори:
– Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж.
Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господин запита их:
– Погодите колико ваља моја брада?
Кад једни стану говорити оволико други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече:
– Царева брада ваља колико три кише љетне.
Цар се зачуди па рече:
– Ђевојка је најбоље погодила.
Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече:
– Честити царе! како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кад гођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије.
Цар јој ово одобри и потпише.
Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој:
– Не ћу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш.
Царица му одговори:
– Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи.
Цар јој допусти да преноћи, онда царица кад су били при вечери помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља, и нудећи га да пије говораше му:
– Пиј царе весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кад сам се с тобом састала.
Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче:
– Ко ме овђе донесе?
А царица му одговори:
– Ја сам те донијела.
Цар је упита:
– За што си ти то од мене учинила? Дали ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?
Онда му она извадивши ону карту рече:
– Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си на овој карти потписао: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем.
Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.