Чича Јордан, Стеван Сремац

Чича Јордан,   Стеван Сремац (одломак)  

Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. Зато је и био познат под оба имена; Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чича Јордан ашчија.

А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали да окопа башту, да ореже воће, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство – задовољни би били и они и он, а чича Јордану није баш богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни изволевао.

Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода – на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају – као што се то многим пударима деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом бирао за пудара, сви 6и дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико.

А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама – како дражесно изгледају онда баште онима што вире с поља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода.

Плаве се шљиве на савијеним тешким бременим гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест божју која вели: „Не кради!”, а запамтио и сетио се оне пословице људске „да је крадено грожђе најслађе”– па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту?

То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био право, што реко народ, адамско колено.

– А бре, деца, бре, чворци ниједни! – раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. – Чек’ да видимо, ћопеци, је ли ово алајбегова слама или пусто масло!

– Леле! Јао, јао! – заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово доба најмање надала чича Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао.

– Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? – дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази.

– А што ниси поно већу мотку, чича Јордане? – смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота.

– Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све!

И, доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче.

– А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! – продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се.

– Јао што ће да добије батина! – повика други. – Одераће га ка’ вола у купусу! – повикаше још неколицина, смејући се другу у невољи.

– Јао, нећу никад више, чича Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! – моли га Гиле.

– А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд.

– Нећу, богами, више! – моли га Гиле.

– Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. „Нећу, нећу, никад више”, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети – ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос!

– Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! – моли му се Гиле.

– До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! – вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљао мали крадљивац новајлија. – Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би бегао од вас, а ви од мене јок!

И, доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао – али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан.

– А, шта ћеш сад, несретниче? – пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд.

– Хехе, дете, што сад мислиш?

– ’Оћу да скочим, главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат – рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства.

– Ух, ух – викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту.

– Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу, поцврста је – ’оће те одржати убаво.

– Нећу – дере се дете – ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве… нису ни твоје.

– Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! – јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. – Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе!

– Јес’, па да ме после бијеш! Нећу – плаче дете. – ’Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће… Па да ти направим посла!

– Ех, несретно дете, несретна памет… Да направи посла и мени и старејима! – хуче чича Јордан. – А чији си ти, а бре? Татко кој’ ти беше?

– Ја немам оца!…

– Ех, црно удовичко дете… без татка… Зато си такво!

– Лаже те, чича Јордане, има оца! – деру се они иза плота.

– Чији си, бре, казуј се! – прети му чича Јордан – нећу да те пустим доклен ми се не кажеш.

– Мила рабаџије сам! – одговара му крадљивац – пусти ме, молим те.

– Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле!

– Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! – деру се они иза плота.

– Лаже, лаже! – проказује га један. – Он је господин Милисава, Милисава Јовановића, казначеја. рабаџија

– Господин Милисава! – чуди се чича Јордан. – Брее! Знам га, знам господин Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он… ама, овакав укаченик не беше!

– Јесте, његов је, његов, богами, чича Јордане! – потврђују они остали иза плота.

– Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој!

– Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! – дере се онај.

– А чек’, чек’! Сад кад знам; док га видим, ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквог ђака има!

– Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! – моли га кривац.

– Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!” док ви је невоља, а сутра опет ка’ чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’, да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти!

– Ајој, чичо, немој, немој, молим те!

– Немој да се трудиш! Ево њега самог! – викну један па загреба у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: – „Гиле Јовановић! Ево га! Гиле Јовановић”.

– Леле! – дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште.

– Јао, убиће ме, убиће ме, ако ме види овде! А чича Јордану одједаред би нешто жао.

– ’Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ћу се, ево, да уклоним!

– Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је!

– Зар ти је оно татко? – упита чича Јордан.

– Јесте, он је… ајао!

– Еј, несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! – вели чича Јордан.

– Јао, ’оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаоо!

– Јесте – потврђују остала деца смејући се – бије га кад скриви, па све као вола у купусу.

– Јао, јесте, јесте! – дере се онај.

– Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’?

– Гиле Јовановић! – деру се дечурлија да чује мимопролазећи.

– Не смем никуд!

– Па да те скутам, несретниче? – пита га чича Јордан.

– Да те сакријем док не прође беда, а дете?

– Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије.

– Нећу да те бијем, не бој се, де!

– Ако, ако, боље ти него он – вели Гиле, и почиње да силази.

– Видео сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје.

– Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!… Како да те бијем?… Бог те је убио кад имаш тат– ка таква! – вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.

У Мостару : [Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића], 1903.