Чича Јордан, Стеван Сремац

                            Чича Јордан            Стеван Сремац

  • Место и време: југ Србије, XIX век
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: приповетка
    • Приповетка: кратка песничка форма, језгровита и сугестивна.
    • Слика један део живота главног лика или друштва.
  • Тема: Јордан, мргодан и доброћудан брани дечаке који „краду“ шљиве, љубав према деци
  • Ликови: чича Јордан, дечаци, Гиле

Стеван Сремац (Сента, 1855 — Сокобања, 1906), најпознатија дела: Поп Ћира и поп Спира, Ивкова слава, Зона Замфирова, Вукадин. У Мостару : [Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића], 1903. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%86

Чича Јордан  (одломак)  

Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. Зато је и био познат под оба имена; Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чича Јордан ашчија.

А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали да окопа башту, да ореже воће, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство – задовољни би били и они и он, а чича Јордану није баш богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни изволевао.

Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода – на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају – као што се то многим пударима деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом бирао за пудара, сви 6и дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико.

А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама – како дражесно изгледају онда баште онима што вире с поља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода.

Плаве се шљиве на савијеним тешким бременим гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест божју која вели: „Не кради!”, а запамтио и сетио се оне пословице људске „да је крадено грожђе најслађе”– па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту?

То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био право, што реко народ, адамско колено.

– А бре, деца, бре, чворци ниједни! – раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. – Чек’ да видимо, ћопеци, је ли ово алајбегова слама или пусто масло!

– Леле! Јао, јао! – заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово доба најмање надала чича Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао.

– Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? – дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази.

– А што ниси поно већу мотку, чича Јордане? – смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота.

– Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све!

И, доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче.

– А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! – продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се.

– Јао што ће да добије батина! – повика други. – Одераће га ка’ вола у купусу! – повикаше још неколицина, смејући се другу у невољи.

– Јао, нећу никад више, чича Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! – моли га Гиле.

– А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд.

– Нећу, богами, више! – моли га Гиле.

– Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. „Нећу, нећу, никад више”, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети – ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос!

– Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! – моли му се Гиле.

– До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! – вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљао мали крадљивац новајлија. – Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би бегао од вас, а ви од мене јок!

И, доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао – али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан.

– А, шта ћеш сад, несретниче? – пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд.

– Хехе, дете, што сад мислиш?

– ’Оћу да скочим, главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат – рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства.

– Ух, ух – викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту.

– Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу, поцврста је – ’оће те одржати убаво.

– Нећу – дере се дете – ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве… нису ни твоје.

– Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! – јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. – Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе!

– Јес’, па да ме после бијеш! Нећу – плаче дете. – ’Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће… Па да ти направим посла!

– Ех, несретно дете, несретна памет… Да направи посла и мени и старејима! – хуче чича Јордан. – А чији си ти, а бре? Татко кој’ ти беше?

– Ја немам оца!…

– Ех, црно удовичко дете… без татка… Зато си такво!

– Лаже те, чича Јордане, има оца! – деру се они иза плота.

– Чији си, бре, казуј се! – прети му чича Јордан – нећу да те пустим доклен ми се не кажеш.

– Мила рабаџије сам! – одговара му крадљивац – пусти ме, молим те.

– Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле!

– Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! – деру се они иза плота.

– Лаже, лаже! – проказује га један. – Он је господин Милисава, Милисава Јовановића, казначеја. рабаџија

– Господин Милисава! – чуди се чича Јордан. – Брее! Знам га, знам господин Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он… ама, овакав укаченик не беше!

– Јесте, његов је, његов, богами, чича Јордане! – потврђују они остали иза плота.

– Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој!

– Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! – дере се онај.

– А чек’, чек’! Сад кад знам; док га видим, ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквог ђака има!

– Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! – моли га кривац.

– Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!” док ви је невоља, а сутра опет ка’ чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’, да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти!

– Ајој, чичо, немој, немој, молим те!

– Немој да се трудиш! Ево њега самог! – викну један па загреба у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: – „Гиле Јовановић! Ево га! Гиле Јовановић”.

– Леле! – дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште.

– Јао, убиће ме, убиће ме, ако ме види овде! А чича Јордану одједаред би нешто жао.

– ’Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ћу се, ево, да уклоним!

– Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је!

– Зар ти је оно татко? – упита чича Јордан.

– Јесте, он је… ајао!

– Еј, несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! – вели чича Јордан.

– Јао, ’оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаоо!

– Јесте – потврђују остала деца смејући се – бије га кад скриви, па све као вола у купусу.

– Јао, јесте, јесте! – дере се онај.

– Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’?

– Гиле Јовановић! – деру се дечурлија да чује мимопролазећи.

– Не смем никуд!

– Па да те скутам, несретниче? – пита га чича Јордан.

– Да те сакријем док не прође беда, а дете?

– Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије.

– Нећу да те бијем, не бој се, де!

– Ако, ако, боље ти него он – вели Гиле, и почиње да силази.

– Видео сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје.

– Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!… Како да те бијем?… Бог те је убио кад имаш тат– ка таква! – вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452