Певам песму, Милица Стојадиновић Српкиња
на коју ме ово тамно облачито вече побуђује:
Звезде се крију
Небо је мутно,
Облаци с’ вију
По небу журно.
Облаци страшни,
Ах, куда, куда?
Немојте небо
Наткрити свуда!
У једном крају
Белога света
С надеждом блиста
Сад једна звезда.
О, даље, даље
Од звезде оне,
Да ни облачак
На њу не клоне.
Да њени зраци
У ноћи овој
Просипљу наду
Мајци тужећој.
Која ј’ то мајка
Сви је ми знамо,
Јер њену тугу
Давно слушамо.
14. августа 1854.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.