Шашава песма, Мирослав Антић
Мама ми каже: шашаво моје,
шта се то збива у твојој глави?
У њој дечаци, кажем, постоје,
дечаци смеђи, црни и плави.
Мама ми каже: шашаво моје,
зар могу тамо сви да се сложе?
Ја мами кажем: кад већ постоје
нек ту и стоје – шта се може.
Мама ми каже: пусти приче.
– збијени тако на шта личе?
Ја руком махнем
и уздахнем.
Сви они личе, сви много личе
на нешто лепо као из приче,
На све што чекам. На све што хоћу,
Личе на немир. И на самоћу.
Мама ми каже: шашаво моје,
па они, значи, не постоје.
Постоје, кажем, као на јави
дечаци смеђи, црни и плави.
Шта да се ради, мама вели.
Ја кажем: ништа, већ да се жели
да никад чекање не избледи.
Мама ме пита: а да л’ то вреди?
А ја се смешкам: видећеш – вреди.
Сарајево : "Веселин Маслеша", 1970.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.