Хајдуци, Бранислав Нушић

Лекција progres
Завршено: 0%

Хајдуци      Бранислав Нушић

  • Место и време: на обали Дунава код Смедерева, XIX век
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: роман
  • Роман: приказује судбину појединца повезујући је широко са судбином друштва.
    • Спаја у себи не само књижевне родове и врсте већ и науку и филозофију.
  • Тема: ђачка дружина одмеће се у хајдуке бежећи из школе
  • Ликови: мали Нушић (наратор), Мита Трта, Чеда Брба, Жика Дроња, Лаза Цврца, Миле Врабац, Сима Глуваћ

Бранислав Нушић ( (Београд, 1864 — Београд, 1938),књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, ...Комедије: Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција…Романи: Хајдуци, Аутобиографија…Драме: Кирија, Аналфабета…Сарајево: Џепна књига, 1959. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9D%D1%83%D1%88%D0%B8%D1%9B

Хајдуци (одломак)

  • Сутрадан одосмо као и обично у школу, где нас је очекивало једно врло пријатно изненађење. Школска врата затворена, а на њима цедуља и на њој пише:
  • Због епидемије нема предавања до даље наредбе.
  •  – Живела епидемија! – кликнусмо сви у један глас, па се у трк отиснусмо низ улицу како би што пре стигли кући да бацимо књиге.
  • – Живела епидемија! – узвикнуо сам и ја кад сам стигао кући и бацио књиге увис тако високо да су удариле у плафон, а расуто лишће као снег засуло целу собу.
  • – Де, шта ти је! – пита ме мајка.
  • – Немамо школе због епидемије!
  • – Каква ти је то епидемија?
  • – Па епидемија, знаш ваљда шта је епидемија.
  • – Не знам – вели мајка – реци ми па ћу знати.
  • – Не знам ни ја, али не морам ни знати, главно је да због ње немамо школе.
  • Разуме се, чим сам тако савесно искупио своју ђачку дужност и бацио књиге увис, те се раскупусале, ја сам оставио сестру да збира и саставља листове, а ја сам похитао право тамо, на храстово стабло.
  • Затекао сам их већ, сви озарена лица као да су добили главне згодитке на лутрији. Још само нису били ту Цврца и Чеда. Цврца се извесно задржао код куће да доручкује, а Чеди није била потребна епидемија, он и без епидемије не иде у школу, али извесно није чуо да нема школе, иначе би већ био ту:
  • – Ала нам ово упали! – рећи ће Дроња!
  • – А, истина, зна ли ко од вас шта је епидемија? – запитаће Глуваћ.
  • – Па епидемија, ја мислим – вели Трта – то је пост, велики пост.
  •  – Ама какав пост, то је епитимија што си ти чуо!
  • – Није, него епидемија – тврди Трта.
  •  – Ама епитимија, кад ти кажем. Имам ја једног стрица свештеника, па га послали три месеца у манастир, те нам је он причао да је због епитимије грувао три месеца постан пасуљ. Баш, упамтио сам добро, епитимија.
  • – А знате ли ви шта је то епидемија? – рећи ће Врабац.
  • – То је жена окружног начелника, па мора бити да је данас њен имендан, те зато немамо школе.
  • – Иди, молим те, како она може да се зове епидемија? – пита Дроња.
  • – Јесте, брате, чуо сам ја – тврди Врабац.
  • – Јеси ли баш добро чуо? – пита га Дроња.
  • – Ама баш добро; једанпут сам чуо кад је моја тетка казала: „Убио га бог са кумом, што нагрди онако красну жену. Млада, лепа и отмена жена а зове се Еуфемија; унаказио жену са именом.” Ето, то сам чуо.
  • – Бре, – узвикну Глуваћ – толико вас па не знате шта је то епидемија.
  • – Па што ти не знаш? – вели му Врабац.
  •  – Знам ја, него нећу да вам кажем! – одговара Глуваћ.
  • – Знаш, јест, не знам у којој си школи учио? – додаје пакосно Врабац.
  • – Ја знам, јест, јер имам брата у четвртом разреду гимназије, па он ми је казао; питао сам га, па ми је казао.
  •  – Е, па ’ајд кажи шта је – навалисмо сви.
  • – Епидемија, то је једна богиња из старе грчке историје. Ето ти! – одсече Глуваћ.
  • – Па што ми због грчке богиње да немамо школе? – пита Врабац.
  • – Е, то не знам! – одговара Глуваћ кратко.
  • Још бисмо ми дуго о томе разговарали да не наиђе Цврца.
  • – Где си, море, ти досад? – пита Дроња.
  • – Знаш – правда се Цврца – није ми отац веровао да немамо школе. Кад сам дошао кући и казао да због епидемије немамо школе, а он суну на мене:
  • – Лажеш, лажеш, ти, него не знаш лекцију па си побегао из школе. Каква епидемија и шта има због некакве епидемије да се распуштају школе?
  • Па ме узе за руку да ме одведе у школу натраг. Дођосмо тамо, кад и сам директор стоји пред гимназијом. Мој отац му приђе па му вели:
  • – Ама, господине директоре, је ли истина да нема школе?
  • – Јесте – вели директор – морали смо растурити по наредби санитетске власти.
  • – Па знам – пита њега мој отац – зашто због некакве епидемије да деца губе школу?
  • – Па зато, брате, што је то зараза, болест, која је почела да коси децу.
  • – А тако – вели мој отац – па што не кажете тако па да вас човек разуме, него ми разбијамо главу са епидемијом.
  • Директор се окрете па прочита ону цедуљу на вратима и као љутну се мало:
  • – Ето – вели – секретар већа, млад професор, сад тек дошао са универзитета, па, ето, воли да стрпа страну реч и где не мора.
  • Па извади из џепа писаљку; превуче ону реч епидемија и исписа зараза. Ето, зато сам се задржао толико – заврши своје казивање Цврца.
  • – Ето ти – рећи ће Врабац Глуваћу – твоја богиња из старе грчке историје.
  • – Шта знам ја, – брани се Глуваћ – тако ми је казао брат, а морао сам му веровати, он учи четврти разред гимназије.
  • А знаш шта, ако и није богиња из старе грчке митологије, е није ни Тртин велики пост.
  • – Море, то – брани се Трта – и није богзна шта. Чуо сам реч епитимија па ми се учинило слично. Али бар нисам био глуп као Врабац, па да кажем да је епидемија жена окружног начелника. Толико глуп нисам био!
  • – Уху, ху! – церека се Врабац. – Епидемија велики пост!
  • – Уху, ху, ху! – још више се цери Трта. – Епидемија жена окружног начелника!
  • И тако почеше да се заједају, да се подсмевају један другом, па онда боме и да се вређају, док тек плануше и један и други, па стадоше један према другом и испрсише се, а стегоше песнице. Још мало па да падне крв због епидемије, јер то није шала кад се два хајдука ухвате у коштац, али, хвала богу, спазисмо низ пољану Чеду, те Цврца викну:
  • – Ено га ’Арамбаша!
  • Одмах се убојице раставише и сви се дигосмо на ноге те дочекасмо ’Арамбашу. Чеда се сасвим променио. Пре је ишао као и ми сви што смо ишли, а сад некако крупно корача и узноси главу и спустио обрве, а набрао чело те некако мрко гледа. Кад дође међу нас, он нас јуначки поздрави:
  •  – Помози бог, браћо!
  • – Бог ти помого, ’Арамбашо! – одговорисмо у један глас.
  • Он седе, па се окрете нама и рече:
  • – Седите! Ми поседасмо, а он нас најпре све строго премери.
  •  – Чујем да немате школе? – запитаће ’Арамбаша.
  • – Јест, немамо због епидемије! – рећи ће Врабац да олакша својој срџби од малочас.
  • – ’Арамбашо – окрете се Трта Чеди – ја те молим, нареди му да се не задева, јербо свашта може бити!
  • Брба ’Арамбаша мрко погледа и једног и другог.
  •  – Не трпим – вели – раздор у чети. Хоћу да живите међу собом у слози. Ко ми сеје раздор, казнићу га страшном казном.
  • И Врабац и Трта умукоше. Тад ’Арамбаша настави:
  •  – Сутра, у зору, положићемо заклетву. Сутра ће свако од вас, већ у седам сати ујутру, да крене од куће друмом уз Дунав. Тамо на десној страни Дунава, испод Спасићевих винограда, читав сат хода од вароши, ја ћу вас на одређеном месту чекати. То место, то је гроб Максе Жабе. Заклећемо се на гробу Максе Жабе. Ето, тако је гласила наредба ’Ара

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452