Доживљаји Тома Сојера, Марк Твен

Том Сојер, Марк Твен (Прво поглавље)

-Томе!

Нема одговора.

-Томе!

Нема одговора.

-Где је нестао тај дечак? Хеј, Томе!

Нема одговора.

Стара госпођа спусти наочаре и погледа преко њих по соби, затим их подиже и погледа

испод њих. Мало кад је гледала или пак никад није гледала равно кроз њих кад год би

тражила нешто тако ситно као што је некакав дечак: биле су то њезине свечане наочаре,

понос њезина срца, а служиле су јој само »за украс«, а не и за гледање – једнако је

толико могла виђети и кроз два колута са штедњака. На тренутак је збуњено гледала, а

онда рекла, не бесно, али ипак довољно гласно да је чује и намештај у соби:

-Е, па, ако те дохватим, ја ћу…

Није довршила реченицу, јер се већ била сагнула и стала млатарати метлом испод постеље,

па јој је требало даха да нагласи своје ударце. Истерала је само мачку.

-Том дечаку нигде пара нема!

Отишла је до отворених врата, застала и загледала се између витица парадајза и кужњака од

којих се састојао њезин врт. Тома нигде није било. Стога је подигла глас до висине

прорачунате за већу удаљеност и повикала:

- Х-е-е-е-ј, Томе!

Иза ње се зачу слабашан звук па се окренула управо на вријеме да за скут на капутићу

зграби једног дечачића и спречи га у бегу.

-Гле, како се нисам сетила оставе! Што си тамо радио?

-Ништа.

-Ништа! Погледај какве су ти руке. Погледај каква су ти уста. Од чега ти је то?

-Не знам, тетко.

-Зато ја знам. Од пекмеза – ето од чега. Стопут сам ти рекла да ћу ти кожу одерати

ако не оставиш тај пекмез на миру. Додај ми шибу.

Шиба је већ лебдела у зраку – погибељ је била неизбежна…

-Ајој, тетко! Погледај што је то иза тебе!

Стара се госпођа брзо окренула и скупила сукње да избегне опасност. Дечак је пак

умах утекао, успентрао се преко високе ограде и нестао.

Тетка Пола на тренутак изненађено застаде, а онда прасну у добродушан смех.

-Враг га однео, зар ја никада ништа нећу научити? Зар ме није довољно пута насамарио

сличним смицалицама, па барем да сам овај пута припазила? Нема веће будале од старе

будале. Тешко ће стари пас научити нове вештине, као што се каже. Тако ми свега, тај

дечко никада ни два дана за редом не понавља исту варку па како да човјек онда

погоди што ће учинити? Он као да тачно зна колико ме дуго може мучити прије него ме

ухвати бијес, а зна и да ће се, ако ме само на тренутак задржи или насмеје, све смирити и

ја га нећу бити у стању истући. Боже мој, жива је истина да не извршавам своју дужност

према том дечаку. Штеди шибу и размази дијете, као што Библија каже. Знам да тиме

само гомилам грехе које ћемо обоје морати окајати. Он је живи враг, Боже ослободи,

али је јадник син моје покојне сестре и некако немам срца да га тучем. Сваки пут када

му попустим, пече ме савест, а сваки пут када га ударим, пуца ми старо срце. Боме

је истина да је човјек којег је жена родила кратка века и пун невоља, како каже Свето

писмо, а и мени изгледа да је тако. Послеподне ће опет побећи из школе, а ја ћу га

напросто морати натерати да за казну сутра ради. Силно је окрутно терати га на рад

суботом, када се сви дечаци одмарају, али он мрзи радити више него ишта друго, а ја

морам барем донекле извршавати своју дужност према њему, иначе ћу упропастити то

дијете.

Том је заиста побегао из школе и изврсно се провео. Вратио се кући управо на вријеме

да малом црнцу Џиму прије вечере помогне испилити дрва и насећи трешћа за идући дан

– односно, стигао је на вријеме да Џиму исприча своје пустоловине, а Џим је дотле

обавио три четвртине посла. Томов млађи брат (тачније, полубрат) Сид већ је био завршио

свој део посла (покупио иверје), јер је био миран дечак и није имао толико пустоловну и

незгодну нарав.

Док је Том вечерао и крао шећер чим би му се за то указала прилика, тетка Пола му је

постављала низ лукавих и врло оштроумних питања – хотећи га намамити на неко кобно

признање. Као и многе друге безазлене душе, и она је у себи самодопадно неговала

уверење како је обдарена способностима за мрачну и тајновиту дипломацију те је

своје најпрозирније смицалице радо сматрала чудесима праве правцате лукавости. Она

рече:

-Било је прилично топло у школи, је ли, Томе?

-Да, тетко.

-Јако топло, је ли?

-Да, тетко.

Зар ниси пожелио отићи на купање, Томе.

Тома малчице ухвати страх, нека неугодна слутња. Испитивао је лице тетке Поле, али му

оно није ништа казивало, па одговори:

-Нисам, тетко. Заправо, нисам баш јако.

Стара госпођа испружи руку, опипа Томову кошуљу и рече:

-Сада ти ипак није превруће.« Ласкала јој је помисао што је открила да је кошуља суха, а

да нико није посумњао како је управо то намеравала открити. Но, Том је унаточ

томе знао одакле вјетар пуше. Тако је предухитрио њезин сљедећи потез:

-Нас неколико поливали смо се на пумпи водом по глави. Моја је још влажна, видиш?

Тетку Полy наљути чињеница што је превидела ову околност која је посредно могла

послужити као доказ па јој се лукавштина изјаловила, али онда доби ново надахнуће:

-Томе, ако си се само поливао по глави, ниси морао отпарати овратник кошуље који

сам ти пришила. Откопчај капутић!

Узнемирености нестаде с Томова лица. Он откопча капутић. Овратник кошуље био је

чврсто пришивен.

-Није ваљда! Добро, хајде-де. Била сам сигурна да си побегао из школе и отишао на

купање. Опраштам ти, Томе. Изглед често вара, као што се каже, па си и ти бољи него што

изгледаш. Овај пут.

Напола јој је било жао што је њезина оштроумност заказала, а напола драго што је,

барем једном, Том испао послушан.

Но, Сид рече:

-Гле, ја сам мислио да си му овратник пришила бијелим концем, а овај је црн.«

-Па и пришила сам га бијелим концем! Томе!

Но, Том није чекао наставак. На изласку рече с врата:

-Сиде, измлатићу те због овога.

На сигурном мјесту Том испита двије дугачке игле које су му биле забодене у

сувратке капутића и омотане концем – једна бијелим, а друга црним. Онда рече:

-Никад она то не би приметила да није било Сида. До беса! Каткад шије бијелим, а

каткад црним. Волела бих више од свега да се држи или једнога или другога – овако никад

не могу погодити који је сљедећи пут на реду. Но, богами, намлатићу Сида због

овога. Показаћу ја њему!

Том у својем селу није важио за узорна дечака. Врло је добро знао како би требао

изгледати узоран дечак и то му се гадило.

За двије минуте или чак и мање заборавио је на све своје бриге. Не зато што би те бриге

за њ биле ишта мање тешке и горке но што су за одрасла човека бриге које су њему

примерене, него зато што их је потиснуло нешто ново и силно узбудљиво те му их на

неко вријеме отерало из мисли – баш као што одрастао човјек заборавља своје невоље у

узбуђењу због нових потхвата. Ту је нову забаву представљала вредна новина у

звиждању, начин што му га је недавно био показао неки црнац па га је сада настојао

на миру увежбати. Састојао се у посебном ћурлику, налик на птичји, својеврсном

титравом цвркуту који се изводио тако да језик усред звиждања у кратким размацима

додирује непце – ако је икада био дечак, читалац ће се веројатно сетити како се то ради.

Марљивошћу и устрајношћу ускоро је свладао ту вештину и закорачио низ улицу уста

испуњених складом и душе испуњене милином. Осећао се као што се осећа

звездознанац који је открио нову планету – у погледу снаге и дубине непомућеног

задовољства, дечак је несумњиво био у предности пред звездознанцем.

Летне су вечери биле дуге. Још се није било смрачило. Наједном Том престаде

звиждукати. Испред њега је стајао незнанац – дечак нешто мало већи од њега. Дошљак

било које доби или спола побудио би знатижељу у јадном и бедном сеоцету Ст.

Петерсбургу. Овај је дечак био и добро одевен – превише добро за радни дан. Ма,

чудо невиђено! Капа му је била нешто предивно, кратки капутић од плава сукна и с

густим копчањем нов и уредан, а исто тако и хлаче. Имао је и ципеле на ногама – а био

је тек петак. Чак је носио и кравату, комадић некакве светле врпце. Изгледао је и

понашао се као да долази из града, а то је Тому ишло на јетра. Што је Том дуже пиљио у

ово сјајно чудо, што је више дизао нос због незнанчеве отмености, властита му се

вањштина чинила све јаднијом. Обојица дечака су ћутала. Ако би се један од њих

помакнуо, помакнуо би се и други – али само постранце, кружно се крећући и цијело

вријеме остајући лицем у лице, оком у око. Коначно Том проговори:

-Ја сам јачи од тебе!

-Е, баш бих то волео виђети.

-Па, боме и јесам.

-Ни случајно.

-О, јесам.

-Не, ниси.

-Јесам.

-Ниси.

-Јесам!

-Ниси!

Неугодна станка, а онда Том упита:

-Како се зовеш?

-То се тебе уопште не тиче.

-Тицаће ме се кад ти покажем што те иде.

-Па зашто ми не покажеш?

-Само реци нешто, па и хоћу.

-Нешто – нешто – нешто. Ето ти!

-О, мислиш да си јако духовит, ха? Могао бих те истући с једном руком везаном на

леђима, само да хоћу.

-Па зашто то онда не направиш? Само пуно причаш.

-Па и хоћу, само ме изазивај.

-О, да – многи су већ тако настрадали.

-Паметњаковић! Мислиш да си нетко и нешто, ха? О, какав шешир!

-Само га пипни ако ти се не свиђа. Хајде, збаци ми га с главе – тко год се то усуди,

скупљаће зубе по прашини.

-Лажеш!

-Ти лажеш.

-У лагању си главни, а ни прстом се не усуђујеш макнути.

-‘Ајде прошетај.

-Доста! Ако и даље будеш лупао глупости, бацићу ти камен у главу.

-Ма, да не би.

-Боме хоћу.

-Па зашто то онда не направиш? Зашто само стално причаш о томе? Зашто то не

направиш? Бојиш се, ето, то је.

-Не бојим се.

-Бојиш се.

-Не.

-Да.

Опет станка, опет су се мало одмеравали и обилазили један око другога, а онда се

нађоше раме уз раме. Том рече:

-Мичи се одавде!

-Мичи се ти

-Нећу.

-Нећу ни ја.

Стајали су тако, сваки с косо испруженом ногом ради бољег ослонца, узајамно се

гурајући из све снаге и погледом пуним мржње стрељајући један на другога. Но,

ниједан није успевао надјачати противника. Натезали су се тако све док се обојица не

зацрвењеше у лицу и не угријаше се, а онда и један и други с крајњим опрезом попустише

стисак. Том сада рече:

-Ти си кукавица и блесан. Тужићу те свом старијем брату: он те може смлавити малим

прстом, а ја ћу му и рећи да то направи.

-Брига мене за твог старијег брата! Мој је брат старији од твога – штовише, мој брат

може бацити твога преко оне ограде. (Оба су брата била измишљена.)

-То је лаж.

-Чим ти тако кажеш, значи да није тако.

Том ножним палцем повуче црту у прашини и рече:

-Усуди се ово прекорачити и истући ћу те тако да нећеш моћи ни устати. Тко год се то

усуди, настрадаће.

Нови је дечак брзо прекорачио црту и рекао:

-Чули смо што ћеш учинити, па да те сад видимо.

-Немој ме пожуривати. Боље се пази.

-Па рекао си што ћеш направити – зашто то онда и не направиш?

-Бога ти! За два цента и хоћу.

Нови дечак извади из џепа два бакрена новчића и с презиром их пружи Тому. Том их

тресне о земљу. Учас су се оба дечака ваљала и котрљала по прашини пограбивши се као

мачке. Цијелу су се минуту натезали и вукли један другога за косу и одећу, ударали се и

гребли по носу, а на њих се полагано спуштале прашина и слава. Наједном се збрка

рашчистила и кроз маглу се битке указао Том који је био узјахао на новог дечака и

сада га је ударао шакама.

-Вичи доста!- говорио му је.

Дечак се борио да се ослободи. Плакао је – углавном од беса.

-Вичи доста! – и ударци су се настављали.

Напокон је странац изустио пригушено »Доста!« па га је Том пустио да устане и рекао

му:

-Ово ти је била добра школа. Други пут боље пази кога ћеш изазивати.

Нови дечак оде отресајући прашину с одела, јецајући, шмрцајући, повремено се

осврћући, одмахујући главом и претећи што ће све учинити Тому »други пут кад га

ухвати.

Том на то одговори ругањем и кочоперно се удаљи, но тек што је новом

дечаку окренуо леђа, овај зграби камен, баци га и погоди Тома између лопатица, а

онда подви реп и побеже као зец. Том је подмуклицу гонио све до његове куће и

тако открио гђе станује. Онда је неко вријеме стражарио пред улазом и изазивао

непријатеља да изађе, али му се непријатељ само кревељио кроз прозор и одбијао сваки

изазов. На крају се појавила непријатељева мајка и назвала Тома злочестим,

поквареним и неодгојеним дететом те га отерала. Том је отишао, али је „чврсто“

одлучио да ће оног дечака већ „средити“.

Те се вечери прилично касно вратио кући, па када се опрезно попео кроз прозор, открио

је заседу у лику своје тетке; а када је тетка видела у какву му је стању одећа,

њезина је одлука да му суботњи одмор претвори у сужањство и присилан рад постала

чвршћа од кремена.

Сарајево : Свјетлост, 1963.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568