Бајка о зрну песка, Стеван Раичковић

Бајка о зрну песка, Стеван Раичковић

На пустињски песак, који је лежао непомично, падали су ужарени зраци сунца. Свуда унаоколо, до у недоглед, владала је мукла тишина. Тако је то трајало данима и месецима, годинама и вековима.

Једно малено зрнце, које се налазило на површини пешчаних наслага, отпоче једног јутра, неким чудом, да мисли. У његовој сићушној глави ројиле су се велике слике о неком друкчијем и необичнијем животу. Пешчано зрнце је зажелело да се покрене из своје зажарене једноличности, да напусти ово досадно место са којег се није чуо ни шум, ни глас, нити се могло било шта, сем песка, видети.

Уто дуну пустињски ветар.

Један слој песка са површине покрену се из своје непомичности и полете кроз ваздух. У сивом пешчаном облаку, који је пловио над пустињом, налазило се и зрнце које мисли. У његовој сићушној глави први пут је ликовала мисао: „Почело је, најзад!“

После неколико часова ваздушне вожње, зрнце паде крај једне зелене оазе. Начуљило је свој сићушни слух и ослушкивало весело клокотање извора. Дани и ноћи су постајали све занимљивији. У оазу су навраћали бедуини са камилама. Довикивали су се међу собом, а понекад и певали. О, колико је само тада било шумова!

Месеци и године су пролазили. У сићушној глави су поново отпочињале да се роје велике слике о друкчијем животу.

И од тада, како би дунуо ветар, тако би и зрнце које мисли улазило у сиви, пешчани облак, који би га пресељавао на све новија и занимљивија места.

Сићушна глава није мировала. Стално су се у њој ројиле велике слике. Малено зрнце је све чешће жудело за новим ветром који му је увек доносио промену.

Једног дана дуну неки страшни ветар који је сатима витлао пешчани облак над пустињом, све док га не наднесе над морску пучину. Тако се малено зрнце нађе и на морском дну. Посматрало је сада велике и мале рибе и ослушкивало изнад себе хуку таласа. Водене струје које су га ваљале, преместише га најзад и до места одакле су багери вадили песак за градње. Кад се једног јутра зрнце пробудило на лопати, отпоче његова дуга вожња. Само, овога пута, без ветра. Возило се сада камионима, возовима и колицима. У његовој сићушној глави царовала је само једна мисао: „То је, дакле, онај велики живот!“

У неком великом граду, у некој великој улици, радници га помешаше са житким катраном и уградише у асфалт. Данима су преко њега, уз буку, прелазиле аутомобилске гуме. Малено зрнце је са осмехом ослушкивало жамор велеграда, све док му се поново не указа слика о друкчијем животу. Зрнце које мисли је напрегнуто очекивало ветар. Али, када се ветар појавио, зрнце није успело, онако заробљено у асфалту, ни за длаку да се покрене са свог места. Ветар је улицом преко њега весело витлао само изгужване хартијице.

Невен: лист за децу 2018.