Приче из старина, Густав Шваб

                 Приче из старина (Прометеј), Густав Шваб

  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: прича из класичне старине
  • Прометеј- грчки јунак који је људима дао ватру

Густав Шваб (Штутгарт, 1792 - Штутгарт, 1850), писац, издавач, пастор, гимназијски професор. Београд : Дечја књига, 1958 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Gustav_%C5%A0vab

Прометеј

Небо и земља беху створени; море се таласало меду обалама, а рибе се играле у њему; у ваздуху су певале птице на крилима, а земља је врвела од животиња. Али још није било на земљи створа којега би тело било тако саздано да се у њему може настанити дух и из њега владати земаљским светом. Тада ступи на земљу Прометеј, потомак старе породице богова, коју је Зевс свргнуо с власти, син Јапетов, унук Урана и Геје, пун мудре домишљатости. Он је добро знао да у земљи дрема небеско семе. Стога узме иловаче, накваси је водом из реке, умеси је и начини од ње лик према слици и прилици богова, господара света. Да би тај земљани лик оживео, узме одасвуд из животињских душа добра и зла својства и затвори их у груди човека. Међу небесницима имао је пријатељицу, Атену, богињу мудрости. Она се дивила делу Титанова сина па је полуживом лику удахнула дух, божански дах.

Тако постадоше први људи, који се брзо размножише и напунише земљу. Али ти људи дуго нису знали како да се служе својим племенитим удовима и добивеном божанском искром. Гледали су, а нису видели, слушали, а нису чули. Попут ликова у сну тумарали су наоколо и нису се знали служити предметима. Непозната им је била вештина како се копа и клеше камен, како се из глине пеку опеке, како се од срушенога шумског дрвета тешу греде и како се од свега тога граде куће. Под земљом, у мрачним пећинама, врвело је од њих као од запослених мрава. Ни зиму, ни цветно пролеће, ни плодну јесен нису распознавали по сигурним знацима. Што год су радили, било је без смишљене основе.

Тада се Прометеј заузме за своје створове: научи их посматрати излазак и залазак звезда, упути их у вештину бројења и у писање слова; научи их ујармљивати животиње и употребљавати их као помагаче у раду, приучи коње на узде и кола; пронађе чамац и једра за пловидбу. Побринуо се и за остале животне потребе људи. Кад је пре који човјек оболео, није знао никаква лека, није знао какво јело и пиће може подносити, није познавао мелема за ублаживање боли; због несташице лекова људи су беспомоћно умирали. Стога им Прометеј покаже како се приређују благи лекови којима се лече свакојаке болести. Тада их научи гатати, растумачи им знамења и снове, птичји лет и мотрење жртвених животиња. Надаље, сврати им поглед под земљу и поможе им да онђе открију бронзу, гвожђе, сребро и злато. Укратко, упути их у све животне удобности и вештине.

На небу је са својом децом однедавно владао Зевс, који је свога оца Крона збацио с престола и срушио стари род богова, од кога је потекао и Прометеј, јер су Јапет и Крон били браћа.

Сада су се нови богови почели занимати за недавно настали људски род. Они затраже од људи да их часте, а за узврат су им били спремни пружати заштиту. У Мекони (Сикиону) у Грчкој дође до састанка смртника и бесмртника, гђе су се утврдила права и дужности људи. На том састанку иступи Прометеј као заступник својих људи, настојећи како не би богови за преузету заштиту наметнули људима одвећ тешке дужности. Тада Титановог сина заведе његова лукавост да превари богове. Он у име својих створова закоље великога бика од којега су богови имали изабрати што за себе желе. Раскомадавши жртвену животињу, Прометеј начини две гомиле: на једну страну стави месо и дроб с обилном сланином, обавије све у бикову кожу и озго стави желудац. На другу страну стави огољене кости умотавши их вешто у лој жртвене животиње. Ова посљедња хрпа била је већа. Зевс, свезнајући отац богова, прозре његову превару и рече:

-    Сине Јапетов, пресветли краљу и добри пријатељу, како си неједнако разделио делове! Прометеј се сад истом увери да га је успео преварити, насмеја се и рече:

-    Пресветли Зевсе, највећи од вечитих богова, изабери део на који те води твоје срце у грудима.

Зевс се разјари, али навлаш уграби обема рукама бели лој. Кад га је размотао и опазио голе кости, причини се као да је истом сада открио превару те љутито рече:

-    Видим добро, драги Јапетов сине, да још ниси заборавио вештину варања!

Зевс одлучи да се Прометеју за његову превару освети, па ускрати људима посљедњи дар који им је био потребан за савршенији напредак - ватру. Али и томе је лукави Јапетов син знао доскочити. Узе дугу стабљику горостасне трске са срчиком, приближи се сунчаним колима на њихову пролазу и ухвати у стабљику ватре што је тињала. С таквом искром сиђе на земљу, и убрзо запламти прва ломача према небу. У дубини душе заболи Зевса кад виде како се међу људима надалеко светли сјај ватре пењући се увис. Како више није било могуће смртницима одузети употребу ватре, смисли им Зевс за освету ново зло. Бог ватре Хефест, славан са своје уметности, морао му је начинити варави лик лепе ђевојке; сама Атена, која је била завидна Прометеју и постала му противница, огрне ђевојку белом блиставом хаљином, а преко лица спусти јој вео, коју је девојка рукама држала раздељено, главу јој овенча свежим цвећем и повеже је златним канапом, коју је такође Хефест своме оцу за љубав уметнички израдио и украсио шареним животињским ликовима. Хермес, гласник богова, морао је љупком лику уделити дар говора, а Афродита сваку дражесност и милину. Тако је Зевс под обличјем доброте створио блештаво зло и назвао га Пандора, што ће рећи Свим обдарена, јер је сваки од бесмртника обдарио ђевојку било каквим кобним даром за људе. Затим Хермес поведе ђевојку на земљу, где су се људи шетали измешани с боговима. Сви су се дивили прекрасном лику без премца, али она се упути к Епиметеју, безазленом брату Прометејеву, да му преда Зевсов дар. Узалуд га је брат његов био опоменуо нека никада никаквога дара не прима од Олимпијског Зевса да не би њиме какво зло дошло на људе, него нека га сместа пошаље натраг. Епиметеј, не мислећи на братове речи, прими с весељем лепу девојку и осети зло истом онда кад га је снашло. Дотада су људи, по упутству његовог брата, живели слободни од сваке невоље, без тешкога рада, без мучних болести. Али жена је у својим рукама држала дар, велику посуду с поклопцем. Чим је дошла Епиметеју, подигла је поклопац, и одмах је из посуде излетело читаво јато свакојаких невоља, које су се муњевитом брзином разлетеле по целој земљи. Једно једино добро било је сакривено сасвим на дну посуде, нада. Али Пандора, по упутству оца богова, спусти опет поклопац пре него је нада могла излепршати, и затвори је заувек у посуду. Беда испуни, међутим, у свим облицима земљу, ваздух и море. Болести су обилазиле међу људима дању и ноћу, потајно и нечујно, јер им Зевс није дао дар говора. Чета свакојаких грозница запосела је земљу, а смрт, која је прије само полагано долазила к људима, убрзала је своје кораке.

Нато се Зевс својом осветом окренуо против Прометеја! Кривца преда Хефесту и његовим слугама, који су се звали Кратос и Бија (Снага и Сила). Они су га морали однети у скитску пустош и онде га нераскидивим ланцима приковати изнад страховитог понора на стену горе Кавказа. Нерадо је Хефест извршио налог свога оца: он је у Титановом сину љубио унука свога прадеде Урана и равноправног потомка богова. Уз самилосне ријечи, а уз погрде сурових слугу, наредио је да ови изврше окрутно дело. Тако је Прометеј морао висити на тужној стени у усправном положају, а никада није могао спавати ни савити своје уморно колено.

- Много ћеш узалудно тужити и уздисати - рече му Хефест - јер Зевсова је воља немилосрдна, а тврда су срца свих који су истом пре кратко времена приграбили власт.

И заиста су муке кажњеног несрећника имале трајати читаву вечност или бар тридесет хиљада година. Премда је гласно уздисао и за сведоке својих мука дозивао ветрове, реке, изворе и морске таласе, општу мајку Земљу и сунчани круг који све види, ипак је остао непоколебљивог духа.

»Што је судбина одлучила« - говорио је - »мора да подноси онај који је научио схватати несавладиву моћ нужде.« Такође се никаквим претњама Зевсовим није дао склонити да поближе објасни тамно пророчанство по коме је владару богова претила пропаст и пад од новога брака.

Зевс одржа ријеч: пошаље окованом Прометеју орла који је као свакодневни гост смео кљувати његову јетру, која би, изгризена, увијек поновно нарасла. Муке његове нису смеле престати док се не појави заменик који би се добровољно предао смрти и тиме се у неку руку понудио да буде његов заступник.

Напокон је несретнику освануо дан ослобођења. Пошто је Прометеј већ вековима трпео страшне муке висећи на стени, наиђе онуда Херакле путујући к Хесперидама по златне јабуке. Кад је видио унука богова где виси на Кавказу, и кад се понадао да ће му његов добар савет бити од користи, сажали се на његову судбину, јер је видео како орао седи на коленима Прометејевим и кљује јетру несрећнику. Он одложи палицу и лављу кожу, напне лук, одапне стрелу и скине страшну птицу с јетре мученикове. Нато му одвеже окове и поведе ослобођеног Прометеја са собом. Али да би се услов краља богова испунио, постави му за заменика Кентаура Хирона. Да ипак Зевсова осуда, којом је Прометеја на много дуже време осудио на стену, не би ни тако остала неизвршена, морао је Прометеј трајно носити гвоздени прстен у коме се налазио каменчић с оне кавкаске стене. Тако се Зевс могао дичити да његов непријатељ још увек живи прикован уз Кавказ.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452