Бели хлеб од претеривања, Горан Петровић

Бели хлеб од претеривања, Горан Петровић (одломак из приповетке Месец над тепсијом)

Док је деда обично говорио у себи, али бучно и жустро, бака је често причала наглас, међутим, увек веома тихо, са посебним миром.

−Мушкарци нису вешти да речи отребе од разметања – објашњавала је она, једноставно, узрок иначе веома сложене разлике између мушког и женског причања. – Осим тога, они слабо виде, уз њих се лако привуку, а затим стално и настане претеривања сваке врсте.

Деда је са прозора управо скидао лаке дневне завесе, наместо њих качио оне вечерње, свеже, загасито ткане, била је ноћ облачног месеца, густа, као исцеђена из крупне купине. Послове око смене светла и таме није радо препуштао другима, сматрао нас је исувише неодговорнима за тако важне радове. Никад нам није заборавио када смо једном приликом, из чисте лености, ноћне завесе оставили до поднева, на зидовима се ухватила тмица дебела три прста, девет навршитих ведрица креча је потрошио док кућу није разданио и изнутра.

−Чуо сам те, чуо! – рекао је деда, поправљајући наборе сумрака.

−Зар говорим мимо истине? –осмејнула се она крајем усне. –Како си се само хвалио када смо се узимали: Те дом ми има два димњака, те коњ ми је прави ат, нема бољег у селу, а амбар препун, хоће да прсне. Ја после видим кров пробијен на два места. Истина, на обе рупе дими. О коњу боље да не причам, седло није могао да трпи. А амбар стварно крцат, али претеривањима, кукуруза једва је било за четири товара и то мериш ли великодушно трећине као лакше половине.

−Просенило ти памћење – одмахнуо је деда руком. – Кукуруза је увек било довољно.

−За проју. Бели хлеб смо месили од твојих претеривања – осмејнула се бака другим крајем усне.

−Тачно, зато је био мек као душа –није се предавао деда.

Београд, Просвета 1996.