Поход на Мјесец, Бранко Ћопић

                      Поход на Мјесец,         Бранко Ћопи           

Из збирке приповедака Башта сљезове боје

  • Место и време: село у Босни, почетак XX века
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: приповетка
    • Приповетка: кратка песничка форма, језгровита и сугестивна.
    • Слика један део живота главног лика или друштва.
  • Тема: самарџија Петрак и дечак Бајо (писац) покушавају грабљама да дохвате Месец
  • Ликови: самарџија Петрак и дечак Бајо, деда Раде, стриц Ниџо
  • Приповедно лице: писац

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Бранко Ћопић (Хашани, 1915– Београд, 1984), песник, приповедач, романсијер. Најпознатија дела: приповетке: Пролом, Под Грмечом, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Башта сљезове боје Глуви барут; романи: Орлови рано лете, Славно војевање, Магареће године, Битка у златној долини… Сарајево : Свјетлост : "Веселин Маслеша" ; Београд : Просвета, 1975. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%8B%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%9B

Поход на Мјесец        

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.— Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.
Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.
Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа:
— Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.
Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.
Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.
— Чекај ти само, отићи ће стари Петрак — пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.
А ти »Петракови дани« у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!
Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — Мјесеца.
Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:
— Можда бих га некако могао дохватити?!
Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири Мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:
— Хајдемо!
Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа:
— Баја, куда ћеш?
Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја — цоц! — о тврду ледину.
Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.
Дође тако једном на ред и Мјесец.
Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само дјед и Петрак. Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.
Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.
— Дједе, би л се Мјесец могао дохватити грабљама? — изненада се огласих ја.
— Хех, шта њему паде на ум! — дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. — Хоће да докучи Мјесец.
Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.
— Па нека, има дјечак право.
— Шта има право?
— Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.
— Ма шта тице, шта... Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.
— Јок, побратиме — тмурно дочека старац. — Сјећам се као да је вечерас било: помоли се Мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? — дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за... не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој...
— Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.
— Е, Раде, Раде ... ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.
Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном.
— Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.
Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.
Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, Мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу. Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик:
— Ехеј, будале, враћајте се!
Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:
— Умукни, ти доље, кењац један.
Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:
— Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!
— У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи — враћа му самарџија.
Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман Мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:
— Ево га?
— Аха, видиш ли?
Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.
— Аха, утече ли, је ли! — побједоносно кличе старац. — Препао се грабаља, а, лоло једна.
Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:
— Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је Мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.
Хм, нема?! ... Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја...
— Делија наша — додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.
— Паметна ђедова глава!
Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно... Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и »вантазија«, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.
Па ипак ... ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.
— Ђеде Петраче... — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује:
— Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.
Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.
— Хе-хе, ипак нас чека стара парипина — раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије.
— Ево их, враћају се будалаши! — дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. — Шта је, дохватисте ли мјесец?
— То тебе не буди брига — отреса се самарџија. — Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.
Знамо ли — не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.
Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, врио се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и »његов бенасти коњски мјесец«, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.
Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.
Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли »они, расипници« (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ... Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:
— Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.
Одгунђа стриц како баш ни »мјесечари« нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (— Оде да спава — примијети Петрак.) Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.
И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.
Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства:
— Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452