Кирија, Бранислав Нушић

  Кирија,  Бранислав Нушић   

Лица:

ОТАЦ                                   СТАРИЈИ СИНЧИЋ

МАЈКА                                   МЛАЂИ СИНЧИЋ

СТАРИЈА ЋЕРЧИЦА             МЛАЂА ЋЕРЧИЦА

ИЗВРШИТЕЉ                         АДВОКАТСКИ ПИСАР

ЖАНДАРМ

II

(Деца обучена да Бог сачува, искрпљена по туру и коленима, у оделу прекројеном и исхабаном, сруче се у собу.)

ОТАЦ: Кажите, децо, драгичка!

ДЕЦА: Драгичка!

ОТАЦ: Путујемо, идемо на пут!

ДЕЦА: Живео!

ОТАЦ: Је л’ волите да путујете?

ДЕЦА: Волимо!

ОТАЦ: Тако. Е то је лепо од вас. А где би ти, кићо (Најмлађем), волео да путујеш, на пример?

МЛАЂИ: Ја у Земун.

ОТАЦ: Ти немаш великих претензија и то је лепо од тебе! (Старијем): А ти?

СТАРИЈИ: Ја у Врању.

ОТАЦ: Врло добро, то је и онако уз пут кад се пође у Земун. (Млађој) А ти, где би ти волела да путујеш?

МЛАЂА: Ја, тата, у Италију. Тако бих волела да путујем у Италију.

ОТАЦ: Сасвим. Италија је лепа земља, треба тамо да путујемо.

МЛАЂА: Па зар ћете ме водити?

ОТАЦ: Разуме се. ’Ајде, спремај се!

МЛАЂА (Скаче весело.): Јаој, ала је то дивно, путоваћу у Италију.

ОТАЦ (Старијој): А ти?

СТАРИЈА: Ја бих тако волела у Швајцарску.

ОТАЦ: У Швајцарску?

МЛАЂА: Она, знате, има зимски капут по зато воли да иде у Швајцарску, а ја немам па зато волим да идем у Италију.

ОТАЦ: Ићи ћемо и у Швајцарску, и у Италију, и у Земун, и у Врању. ’Ајде, ’ајде спремите се, пакујте се!

ДЕЦА: Живео! (Хоће да пођу.)

ОТАЦ: Стојте! Поведите и мајку, нек’ се и она спакује.

МАЈКА: Ама остави ти мене. Ето ти деца, па их залагуј.

ОТАЦ: Поведите мајку кад вам кажем, иначе нећемо путовати.

ДЕЦА (Опколе мајку и гурају је у другу собу.): ’Ајде, болан, немој да поквариш, ’ајде, ’ајде, ’ајде!…

ОТАЦ (Сам, шета крупним корацима.): Одиста, била би то дивна ствар кад би се човек могао тако послужити уображењем. Одем, на пример, кућевласнику и кажем му: Добар дан, газда! Дошао сам да вас замолим да уобразите да сам вам платио кирију.

МАЛИ (на вратима): Тата, могу ли ја да поведем Лектора?

ОТАЦ: Поведи, брате, дабоме да га поведеш.

МАЛИ (Повуче се.)

ОТАЦ (Наставља размишљање.): Или, одем, рецимо, господину министру…

МЛАЂА (на вратима): Татице, је л’ могу да понесем и моју лутку?

ОТАЦ: Ама понеси, разуме се, и лутку, и обруч, и све понеси, све!

МЛАЂА (Повуче се.)

ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му…

МАЈКА (на вратима): Кажи ми, човече, још једанпут, је л’ озбиљно да пакујем? ОТАЦ: Разуме се, најозбиљније пакуј.

МАЈКА: Шта?

ОТАЦ: Све, све што имамо у кући, све! МАЈКА: И твој зимски капут?

ОТАЦ: Он је, истина, сав исцепан, али даћемо га у Италији да се окрпи.

МАЈКА (Крсти се.)

ОТАЦ: Немој се крстити, молим те, него пакуј се! Видећеш само како се може и без пара путовати.

МАЈКА (Крстећи се повлачи се.)

ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му: Добар дан, господине министре. Дошао сам да вас замолим да уобразите да ја имам пуне године службе. И он лепо уобрази. Било би то одиста дивно! (Споља се чује ужасна дрека и ларма.) Аха, ево их, иду путници! (Наилазе жена и деца обучена за пут, носећи све што су стигла. Старија, која путује у Швајцарску, обукла зимски капут и шубару, носећи хармонику под мишком; млађа, која путује у Италију, летње одело, сламни шешир и носи лутку од крпа направљену. Млађи води за узицу неку џукелу и има трумбету у руци, старији понео кавез са птицом.) Врло добро! Врло добро! Изгледате као изистински путници који путују у Италију и Швајцарску. Дедер да заузмемо места, јер, као што видите, велика је навала, а дуг је пут, па треба да заузмемо што пре места. (То говорећи намешта крај отворена прозора столице по реду, као што су отприлике седишта у вагонима.) Тако… тако… ’Ајде, сад седајте, заузимајте места!

МАЈКА: Ама иди, човече божји, не терај бар са мном комендију.

ДЕЦА: Па зар нећемо одистински да путујемо?

ОТАЦ: Па нећемо, дабоме, кад, ето, неће мама.

ДЕЦА: ’Ајде, болан, мама!

ОТАЦ: Не квари деци вољу. Седи, седи молим те!

МАЈКА (Крстећи се седа.)

ОТАЦ (деци): Овде ти, а ти овде. Тако. Ти седи овде, а ти онде. Сместите ствари. Тај кофер метни овде да не смета, а ту кутију макни овамо… Тако. Ево ја ћу овде крај маме.

МЛАЂИ: Па је л’ то ми кобајаги?

ОТАЦ: Кобајаги, дабоме.

ДЕЦА (разочарано): Аааааа!…

ОТАЦ: Кобајаги, али ће изгледати сасвим као и одистински, видећете ви само. Е, дедер, уобразите сад сви да је воз кренуо. Свирај ти у ту трумбету.

МЛАЂИ (Свира.) ОТАЦ: Е, ’ајд’ сад за мном, помажите, вичите као ја: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…

(Деца пристају, те почну у хору певати, лупати ногама и другим предметима тако да унеколико подражавају железницу.) Стој! Свирај! (Устане. Млађи засвира.) Земун пет минута. Е, погледајте, децо, тамо. Оно што видите, то је град Земун. Земун лежи на Дунаву и гледа у Београд. Земун је град чије се становништво пре светског рата бавило прегледом пасоша, а после светскога рата, то је варош у којој станују они чиновници који не могу да нађу квартир у Београду. Свирај! Полази! (Седа. Млађи свира.)

ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…

ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Врање, пет минута. То што видите сад, то је Врање. Та је варош раније била на самој граници државној, а сад се повукла више у унутрашњост. Врање је чувена по томе што је ту Коштана Циганка пронашла Бору Станковића књижевника. (Седа.) Полази! Свирај! (Млађи свира.)

ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…

ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово је Италија. Гледајте, децо, гледајте и уживајте. То што видите, то је Италија, земља пуна знаменитости и лепота. Оно тамо, видите ли, оно је чувено језеро Лаго Мађоре, које је знаменито по томе што је папа Бонифације четрдесет други, приликом једне фудбалске утакмице, препливао то језеро на лабуду. А оно тамо, што се искривило као господин Сима судија, то је чувена кула у Пизи, која је знаменита по томе што је крива. А оно тамо, сасвим далеко, оно је знаменита планина Квиринал, на врху које је Ромео први пут изјавио љубав Јулији. Становништво Италије је многобројно и највише се бави свирањем у мандолину и ждерањем макарона. Клима је у Италији променљива, а та променљивост зависи од барометра. Ипак је највећим делом топла клима, тако да се не носе зимски капути и непотребна су дрва за огрев, услед чега чиновници у Италији имају много мањи додатак на скупоћу. Италија је врло плодна земља и у њој рађају највише зејтин, вино, поморанџе и атентатори. Ето, то вам је све што треба да знате из географије Италије… Јесте ли, дакле, видели Италију?

ДЕЦА: Јесмо!

ОТАЦ: Воз полази. Свирај! (Седне.)

ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…

ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово што видите, то је Швајцарска, која се иначе у географији зове и Монблан. Гледајте те лепоте и дивите се и уживајте. Планина Монблан, вечито покривена снегом, чувена је једино по томе што се на њу сваке године пењу беспослени људи. Престоница Швајцарске је Берн, који је чувен по томе што у његовој зоолошкој башти има и медведа, а други град, Женева, чувена је због многих језера која никад не плаве околину, па стога у Швајцарској и не постоји министарство вода као код нас. У Швајцарској је лети зима а зими лето, и зато њу радо посећују грудоболници и војнички дезертери свију земаља. Код Швајцараца је вера и народност приватно занимање, а становништво се највише бави јодловањем и бушењем рупа у сиру који се, због тих рупа, зове швајцарски сир. Сем швајцарског сира, становништво се у Швајцарској бави још и производњом снега и глечера. Ето, то вам је све што треба да знате о географији Швајцарске. А сад, пошто смо обишли и Земун и Врању и Италију и Швајцарску, ’ајд’мо даље! Свирај! (Млађи свира.)

ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп…

ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај!

СТАРИЈИ: А где смо сад, тата?

ОТАЦ: Ово је граница!

СТАРИЈИ: А шта има ту да се види?

ОТАЦ: На граници станују финанси и ту се врши преглед ствари. МЛАЂИ: А како се то ради?

ОТАЦ: Тако. Уђе један чиновник и жандарм, па онда онај чиновник пита: јесу ли то ваши кофери? (Споља се чује куцање.)

МАЈКА (До сада је седела погружена, чудећи се поступцима свога мужа и смејући им се погдекад. Кад чује куцање, она скочи с места и оде на супротну страну, женирајући се да је ко затече у бившем положају.): Ко то сад може бити?

СТАРИЈА: Па то су ваљда финанси за преглед ствари.

ДВОЈЕ МЛАЂИХ (радосно): Нека уђу, нека уђу!

ОТАЦ: Улази!

III

ЧИНОВНИК (са њим улази један младић који носи портфељ под пазухом и један жандарм): Ја сам судски извршитељ. (Развија акта.) Вама је познато да се пресудом Суда од 27. јуна ове године О. Бр. 14467 вама имају пописати ствари за дужну петомесечну кирију, остављајући вам петнаест дана за регулисање дуга.

МАЈКА (клоне очајно на столици на другој страни).

ОТАЦ (тешко уздахне): Познато ми је!

ЧИНОВНИК: Шта имате дакле за попис? (Узима кофере и даје их жандарму који их отвара.)

ОТАЦ: Ето, то што видите. Цела моја имовина, колико сам могао за двадесет година службе у држави да стечем, налази се у ова два кофера. Кућни намештај није мој, јер држимо намештен стан. Ето, та два кофера, то нам је све имање. Ми смо знали да ћете ви доћи, па смо нарочито скупили све и сложили да вам буде при руци за попис.

ЧИНОВНИК: Хвала лепо.

ОТАЦ: На мало.

ЧИНОВНИК (пописује ствари, које жандарм вади, споразумевајући се са адвокатским писаром. После споразума): Пописаћемо овако паушално. Зплењује вам се дакле све одело, веш и сви остали покретни предмети нађени у кући, сем одела које је на вама, с тим да не смете то отуђити. Ствари се остављају вама на чување и, за петнаест дана, ако не регулишете дуг за кирију, изложиће се продаји. Ми смо своју дужност свршили. (Потписује и даје му један примерак.) Хвала на предусретљивости!

ОТАЦ: На мало, извол’те и други пут!

ЧИНОВНИК: Збогом! (Одлази, а са њиме и остали који су дошли.)

МАЈКА: (Очајно.) Ето ти твоје путовање!

ОТАЦ: Ако, сад смо бар и ту бригу смирили, платили смо кирију.

СТАРИЈИ: Јесу ли то, тата, били цариници?

ОТАЦ: Јесте, душо, прегледали су нам ствари и сад смо прешли границу.

СТАРИЈИ: А хоћемо ли сад даље да путујемо?

МЛАЂИ: Па хоћемо дабоме!

МЛАЂА: А куда сад, тата?

ОТАЦ (сад већ јетко, нервозно, злобно): Куда? Па ето, децо, свршили смо путовање и сад се можемо вратити у Отаџбину. Ти си видео Земун, ти Врању, ти Италију, а ти Швајцарску. Мама је излечила реуматизам, а ја сам платио кирију. Сад смо сви задовољни и можемо се вратити у Отаџбину. Што ће нам Мон-Блан и Бонифације, шта ће нам Квиринал и Лаго-Мађоре? У нашој Отаџбини чекају нас у братски загрљај финанси, цариници, порезници и егзекутори. У Отаџбину, у Отаџбину! Свирај! Свирај! Свирај! (Млађи свира.) Воз полази! (Он устаје одвојен на средини групе, тупо и очајно гледајући преда се.)

ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп...

Београд : Народна књига, 1952.