Еро с онога свијета, Народна приповетка

     Еро с онога свијета,   Народна приповетка 

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро:

– Помози Бог кадо!

– Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!

– Ја сам, кадо! с онога свијета.

– Је ли Бога та! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци

–О! како га не би виђео! он је мој први комшија.

– Па како је, Бога ти! Како живи

– Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву.

– А оћеш ли ти опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?

– Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.

Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток.

Тек што Еро замакне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те преда њ:

– Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе.

А Турчин:

– Па куд оде? куд оде?

А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару:

– Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.

Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, не имајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо! Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу:

– Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?

А Еро му каже:

– Ено га видиш, ђе утече уз брдо.

Онда Турчин:

–  Држи ми море коња, држи ми коња.

Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо онамо по буквику.

Кад га већ стигне и увати, а он:

– Камо, курво! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?

Воденичар се стане крстити и снебивати:

– Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.

И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче:

– Камо, човече! шта уради?

Вели:

– Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.