Мостови, Иво Андрић

                              Мостови,    Иво Андрић                              

  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: есеј
    • Есеј: књижевно-научна врста у којој аутор обједињује научни приступ и књижевну обраду с настојањем да изрази лични став према теми о којој пише. То је обично кратка форма у којој се посматра културни или друштвени феномен.
  • Тема: вечност и трајност мостова који спајају обале и људе и истрајност људи да их граде.

Иво Андрић(Травник,1892– Београд, 1975), песник, приповедач, романописац, дипломата. Добитник Нобелове награде за књижевност (1961). Најпознатија дела: Ex Ponto, Немири; приповетке: Мост на Жепи, Аникина времена…; романи: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија …Сарајево  : Свјетлост, 1958. https://sh.wikipedia.org/wiki/Ivo_Andri%C4%87

Мостови (одломак)

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

Велики камени мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другачије живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице.

Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жице, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они још као да чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука.

Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона. И, најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно овеће дрво или два прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан.

По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још сада на циљ коме су служила.

Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.

И кад мислим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио, него они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух.

Пре свега, сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као камени пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде. Међу њима и један који носи судбинско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћутљива тврђава која не зна за предају или издају. Затим, мостови које сам видео на путовањима, ноћу из воза, танки и бели као привиђење. Камени мостови у Шпанији, зарасли у бршљан и замишљени над сопствено сликом у тамној води.

Дрвени мостови по Швајцарској, покривени кровом због великих снегова, личе на дугачке амбаре и искићени су изнутра сликама светитеља или чудесних догађаја, као капеле.

Фантастични мостови у Турској, постављени отприлике, чувани и одржавани судбином. Римски мостови у јужној Италији, од белог камена, са којих је време одбило све што се могло одбити, а поред којих већ стотину година води неки нов мост, али они стоје још једнако, као скелети на стражи.

Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељња, противности ни растанка.

Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа камени мост, пресечен по половини, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и последњим напором показују једну могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао.

Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452