Златно руно, Роберт Гревс

Златно руно, Роберт Гревс (одломци)

УВОД

Изгледа да је веома рано постојао у Грчкој циклус песама о Јасоновим Аргонаутима и њиховом путовању у Колхиду да отуда преотму Златно Руно од краља Ејета, но сваки редак тих песама изгубљен је, сем неких одломака који су сачувани као умеци у Хомеровој Одисеји. Хомер и Хесиод, два најранија грчка песника чија су дела сачувана, знали су за то путовање, и Хомер говорио њему као о нечему што је "свакоме на уснама". Доцнији помени налазе се у фрагментарним делима Еумела осми век пре н. е. и Мимнерма, Симонида, Хекатеја, Херодора, и Акусилаја седми и шести век. У петоме веку Атињани Есхил, Софокле, и Еурипид узимали су догађаје из тога циклуса као драмске теме; Херодот помиње циклус неколико пута у својој општој историји; Ферекид Атињанин, у своме митолошком делу, које је сачувано само у кратким наводима, био је можда први писац који је забележио ту повест као доследну целину; а беотски песник Пиндар, у својој Четвртој питској оди 462 пре н. е., даје њен кратак извод, најраније дело које је у целини сачувано. Аполоније Роданин, у трећем веку пре н. е., написао је један еп о Аргонаутима.

***

Хитро су поскакали на ноге, донели воду, и чисто опрали лик. Отрли су га сопственом одећом и хтели да га поново унесу у светиште; но ту је столовала Кобилоглава Богиња на своме староме месту, а из њених уста чуо се њисак: – Чувари, казала је она, – уклоните мога пијаног Сина, и нека се не врати док се не одене и не отрезни.

***

Између ових синова, шездесет и девет били су снажна састава, хитра ока, и несталне ћуди, што је сведочило да су синови Хераклови; петнаест их је личило на Великог Анкеја, који је родио још и три кћери; дванаест дечачића и пет девојчица личили су на Иду; и тако редом на ниже до Малог Анке-ја, који је родио једну кћер. Хипсипила је донела Јасону близанце, Еунеја и Неброфона; Еунеј, будући онај старији, владао је доцније као Краљ Лемна и оженио се Лалагом, кћерју Малога Анкеја и прославио се са својих добрих винограда.

***

Док су Акаст и Пелеј убили по двојицу својим копљима, и Полифем још једнога секиром, Херакле је устрелио сву тридесеторицу пре него што је остатак утекао. Њихова мртва телеса лежала су на жалу или у води као кладе у пагаском бродоградилишту.

***

Финеј окуси са сумњом, а затим поче да једе са уживањем, Јасон му даде мало смокава и два-три медењака, и напуни му пехар вином из кожне боце о свом појасу. Крв се врати краљевим мршавим образима. Он затим поче да се удара у груди, да чупа своју замршену косу и горко јадикује због своје лаковерности, изјављујући да је најзад, али сувише доцкан, схватио како је свирепо обмањиван.

***

Наилазили су на друге насеобине; свака је имала кеј и низ издубљених чунова привезаних за њега. Опет су видели коње и краве и цветна поља плавог лана, и поља проса готово сазрелог за срп; и жене како перу рубље у реци, и голу малу децу која се играла пиљака и толико била заузета својом игром да нису ни погледала брод који је пролазио поред њих. Жене су бојиле ивице очних капака на египатски начин. Овде онде била су смрдљива гробна дрвећа, врбе о којима су висили безоблични свежњи, од којих су неке раздирали орлови и белоглави супови. Аргонаути напунише ноздрве лишћем јаког мириса.

***

Јасон је ћутао, али је осећао олакшање што Ејет није прихватио у име Апсирта измишљену понуду његових пређашњих поданика, а надао се да ће се неко решење ипак наћи у погледу сахране костију.

***

Бикоглави стражари отворише им капију да прођу и поклонише се. Ишли су несметано алејом чемпресовог дрвећа према граду. Медеја је предводила, ни једно не рече ни реци. Јасон пожеле да потрчи, али је Медејин ход био спор и замишљен.

***

Апсирт најзад попусти, мада против воље, само је још захтевао да се и Руно мора оставити на обалу Артемидиног острва, и да се питање његовог власништва препусти истом изабраном судији. Ехион задовољно пристаде на тај услов примирја, и тиме се окончаше преговори.

***

Јасон јој даде неразблажено вино да пије, да би окрепила свој дух, и испод Руна спојише се у љубави, док су кроз завесу допирали шале, песме и смех свадбених гостију; и сувише брзо за обоје освану ведра зора.

Београд : Просвета, 1966.