Хазарски речник, Милорад Павић

            Хазарски речник, Милорад Павић

Хазарски речник је објављен 1984. и преведен на низ језика. Састоји се од три лексикона или речника, а то су: „Црвена књига“( хришћански и речник о хазарском питању), „Зелена књига“ исламски речник о хазарском питању)  и „Жута књига“ (јеврејски речник о хазарском питању).

Књижевни род: епика

Књижевна врста: роман-лексикон

                  Роман: дужи приповедни, прозни текст са низом ликова и догађаја

                Лексикон: научни спис у којем су алфабетским редом поређани и протумачени     појмови, личности, догађаји… из разних области људског рада.

Тема одломака: живот и рад Ћирила и Методија

Тема дела: реконструкција уништеног лексикона о Хазарима на основу докумената и пишчеве маште.

Места радње: Пољска, Цариград, Каиро, Израел, Александрија, Андолија, Хазарски каганат, Србија, Дубровник

Време радње: Средњи век – време Хазара и њихових полемика, 17. век –први пут је издат Хазарски речник, 20. век –други пут је издат Хазарски речник

Хазари https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A5%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B8

Милорад Павић (Београд, 1929 – Београд, 2009), био романсијер, приповедач, песник и драмски писац, историчар српске књижевности 17-19. века. Најважнија дела: Хазарски речник, Унутрашња страна ветра, Последња љубав у Цариграду.

Милорад Павић на сајту wikipedia.org

Хазарски речник (одломци), Милорад Павић

Хазарски владар - каган - бележе древне хронике, уснио је један сан и затражио три филозофа са разних страна да му тај сан протумаче.Стварје била од значаја по хазарску државу утолико што је Каган одлучио да са својим народом пређе у веру ОНОГ мудраца чије тумачење сна буде најприхватљивије. Неки извори тврде да је кагану тог дана, кад је донео такву одлуку, умрла коса на глави и он је то знао, али га је нешто ипак гонило да настави. Тако се у летњој резиденцији кагановој нађоше један исламски, један јеврејски и један хришћански мисионар, један дервиш, један рабин и један монах. Сваки од њих добио је на дар нож зарђао од соли и они заподенуше расправу.

ЋИРИЛО (Константин Солунски, или Константин Философ; 826.или 827-869) - Светитељ источног хришћанства, грчки представник у хазарској полемици , један од апостола словенске писмености. Седмо дете Леона друнгара, који је у Солуну обављао војничке и административне послове за византијски двор, Константин је променио низ дужности чиновничких и дипломатских и одрастао међу голим црквама без икона, у време кад су у Цариграду икономрсци били на власти. Међу њима било је доста Солуњана и Константин је учио од људи који су били истакнути противници икона. Лав Математичар, који му је предавао Хомера, геометрију, артиметику, астрономију и музику, био је икономрзац и рођак цариградског патријарха икономрсца Јована Граматика (837-843); стојао је у вези са Сараценима и њиховим калифом Мамуном. Други Константинов наставник, чувени философ и касније патријарх, Фотије, који му је предавао граматику, реторику, дијалектику и философију, носио је надимак хришћанског Аристотела и био с Лавом Математичарем покретач хуманистичке обнове у којој је византијски свет још једном схватио да је потомак античке хеленске лозе. Фотије је упражњавао херметичке и забрањене науке, астрологију и магију, византијски цар га је називао „хазарском њушком“, а на двору је кружила легенда да је Фотије још у младости продао душу неком хебрејском чаробњаку. Константин је волео језике, сматрао да су вечни као ветрови и мењао их као хазарски каган жене разних вера. Проучавао је, поред грчког, словенски, хебрејски, хазарски, арапски, самарићански, или језике писане готским или ,,руским“ писмом. Одрастао је и касније живео у неутољивој жеђи за лутањима. Носио је једну поњаву увек собом, говорио: где ми је поњава ту и завичај, и век је провео највише међу дивљим племенима где је, пошто би се руковао, увек морао пребројати прсте. Само су болести биле каква-таква острва мира у његовом животу. Чим би се разболео заборављао би све друге језике осим матерњег. Његове болести, додуше, увек су имале бар два узрока. Када је солунска партија противника икона била 843.свргнута с власти и после смрти цара Теофила проглашена обнова култа икона, Константин се морао склонити у манастир на малоазијском копну. Мислио је - и Бог се повукао да направи места свету. Наше око је мета стварима пред собом. Све оне нишане у њега, а не обратно. Потом је био принуђен да се врати у престоницу и да јавно иступи против својих некадашњих учитеља и земљака, бранећи иконе. - Илузија је да су нам мисли у глави - тада је закључио. - Глава и ми цели смо у мислима. Ми и наше мисли то је као море и струја у њему -наше тело је струја у мору, а мисли само море. Тако тело прави места себи у свету пробијајући се кроз мисли. Душа је пак корито и једном и другом...

Тада је напустио још једног свог бившег учитеља. Свог старијег брата Методија, који није никада напао истомишљенике. Видео је како за собом оставља свог негдашњег духовног оца и брата и како му постаје старешина.

У служби цариградског двора био је најпре архонт једне словенске покрајине, потом учио на престоничкој духовној школи, као свештеник постао патријаршијски библиотекар при цркви Свете Софије у Цариграду, професор философије на цариградском универзитету и ту је због изузетне ерудиције стекао почасно звање ,,философа“ које је носио до краја. Али, он се држао другог пута и морнарског уверења да је месо мудрих риба шкодљиво и тврђе од меса глупих риба. Тако само глупи једу и глупе и мудре, а мудри пробирају и траже глупе.

Он, који је прву половину свог века провео бежећи од икона, другу половину тог века провео је носећи их као штит. Али, испоставило се да се на икону Богородице могао навићи, али на Богородицу не. Када ју је много година касније у хазарској полемици поредио са служинчади из каганове пратње, упоредио ју је с човеком, а не са женом.

Тада је превалила половина његовог столећа и навршила се половина његовог живота.

Узео је три златника и ставио их у своју кесу мислећи: први ћу дати свирачу

у рог, други појцима у цркви, а трећи небеским анђелима певачима. И тако је кренуо на своја бескрајна путовања. Никада није могао мрве од ручка помешати с мрвама вечере. Био је у сталном покрету. Године 851.отишао је у арапску калифу у Самару код Багдада и када се вратио с тог дипломатског пута, у огледалу је видео прву бору на челу и назвао је сараценском бором. Навршавала се година 859. и Константин је постао вршњак Александра Великог, који је умро у 33. години колико је сада имао и он.

- Имам много више вршњака под земљом него на земљи - мислио је тада - вршњака из свих времена; из доба Рамзеса III, Критског лавиринта или из времена прве опсаде Цариграда. А бићу и ја подземни вршњак многима од живих. Само што старећи овде, на земљи, увек мењам вршњаке под земљом издајући мртве млађе од себе...

А потом је дошла још једна опсада града чије је име носио. Док су Словени 860. опседали Цариград, Константин је на малоазијском Олимпу правио у тишини монашке ћелије замку за њих - градио прва писмена словенске азбуке. Први пут је начинио обла слова, али словенски језик је био толико диваљ да мастило није могло да га задржи, па је начинио другу азбуку од решеткастих слова и у њих је затворио тај непокорни језик, као птицу. Касније, када је припитомљен и када је научен грчком (јер језици уче друге језике), словенски језик се могао ухватити у она првобитна, глагољска писмена...

Даубманус преноси овакву причу о настанку словенске азбуке. Језик варвара никако се није хтео укротити. Једне брзе тронедељне јесени седела су браћа у ћелији и узалуд покушавала да испишу писмена која ће се касније звати ћирилицом. Посао им није полазио за руком. Из ћелије видела се лепо половина октобра и у њему тишина час хода дуга и два широка. Тада је Методије скренуо пажњу брату на четири крчага која су стајала у прозору њихове ћелије, али споља, с оне стране решетака.

-Да су ти врата забрављена како би дошао до једног од тих крчага? - упитао је. Константин је разбио један од крчага, унео крхотине део по део кроз решетку у ћелију и ту поново саставио у целину крчаг лепећи га пљувачком и глином с пода испод својих ногу.

Тако су урадили и са словенским језиком, разбили га на парчад, унели га кроз решетке ћирилских слова у своја уста и улепили крхотине својом пљувачком и грчком глином испод својих табана...

Исте године византијском цару Михаилу III стигло је посланство од хазарског кагана,  који је молио да му се из Цариграда упути особа способна да објасни основе хришћанског учења. Император се обратио за савет Фотију, којега је звао „хазарском њушком". Тај чин био је двосмислен, али Фотије је захтев схватио озбиљно и препоручио свог штићеника и ученика Константина Филозофа и овај је сабратом Методијем кренуо у своју другу дипломатску мисију, названу хазарском. Успут, у Херсону на Криму задржали су се и Константин је тамо учио хазарски и јеврејски језик, припремајући се за дипломатски посао који му је предстојао. Мислио је: „Свако је крст своје жртве, а клинови пробијају и крст.“ Када је дошао на двор хазарског кагана, срео се тамо са представницима исламске и хебрејске вере, јер је каган био позвао и њих, тако да је Константин ушао с њима у полемику држећи своје „Хазарске беседе“ које је Методије касније превео на словенски језик. Побивши аргументе рабина и дервиша који су заступали јудаизам и ислам, Константин Филозоф приволео је хазарског кагана да прими хришћанство, научио га да се поломљеном крсту не вреди молити и на лицу је понео другу, хазарску бору.

***

МЕТОДИЈЕ СОЛУНСКИ (око 815-885) - грчки хроничар хазарске полемике, један од словенских апостола и светитељ источног хришћанства, старији брат Константина Солунског –Ћирила. Поникао у породици византијског заповедника Солуна, друнгара Лава, Методије је окушао своје способности као управник једне словенске области, по свој прилици на подручју реке Струмице (Strimona). Знао је језик својих словенских поданика, који су имали брадате душе и носили зими птице у кошуљи да их греју. Убрзо, 840. године отишао је у Витинију код Мраморног мора, али је успомену на своје словенске поданике котрљао целог живота пред собом уместо лопте. Књиге које наводи Даубманус бележе да је тамо учио код неког монаха и да му је овај једном приликом рекао:„ Читајући није нам дато да примамо све што је написано. Наша мисао је љубоморна на туђу мисао и сваки час је замрачује, а нема места у нама за два мириса одједном. Они у знаку Свете Тројице, у мушком знаку, примају читајући непарне, а ми, у знаку броја четири, женског броја, примамо читајући само парне реченице наших књига. Ти и твој брат ћете из исте књиге читати исте реченице, јер наше књиге постоје само у споју мушког и женског знака...“ Доиста, Методије је учио још од једне личности - од свог млађег брата Константина. Понекад је примећивао да је тај његов млађи брат мудрији од писца књиге коју тренутно чита. Тада би Методије схватио да губи време, склапао књигу и разговарао с братом. На малоазијском копну у испосничкој колони званој Олимп, Методије се замонашио и ту му се касније придружио и брат. Гледали су како песак развејан ускршњим ветром свакога празника открије на новоме месту по један прастари пустињски храм и покаже га само за толико да га могу крстити и у њему очитати ,,Оченаш“, а потом га поново затрпа заувек. Тада је почео сањати по два сна напоредо, па је отуда настала легенда да ће имати и два гроба. Године 861. отишао је с братом Хазарима. То није било нешто ново за два брата из Солуна. Они су од свог учитеља и пријатеља Фотија, који је био у вези с Хазарима, слушали о том моћном народу и знали су да он на сопственом језику проповеда своју веру. По налогу из престонице Методије је сада учествовао као сведок и Константинов сарадник у полемици на хазарском двору. Хазарски речник  из 1691. године бележи да је том приликом хазарски каган својим гостима објаснио понешто и о секти ловаца на снове. Каган је презирао ту секту, која је припадала странци хазарске принцезе Атех , и јалови посао ловаца на снове упоредио је са грчком причом о мршавом мишу који се лако увукао кроз рупу у кош са пшеницом, али када се најео. А натраг није могао пуна стомака: „Изаћи из коша не можеш сит. Можеш само гладан као што си и ушао. Тако и онај гутач снова, гладан лако улази кроз тесни отвор између сна и јаве, али када се тамо налови плена и набере воћа, насићен сновима натраг више не може, јер се између може само ако си онакав какав си и ушао. Тако он мора оставити свој плен, или остати у сновима заувек. Ни у једном ни у другом случају нама није ни од какве користи...“

После хазарског путовања Методије се поново повукао на малоазијски Олимп и кад је тамо по други пут видео исте иконе, оне као да су биле уморне. Постао је игуман манастира Полихрона о којем се потом ништа није знало столећима, сем да је можда био саграђен  на  међи три времена - арапског, грчког и хебрејског, па му отуда долази име.

Године 863. Методије се вратио међу Словене. Требало је створити словенску школу под грчким утицајем, с ученицима, словенским писменима и књигама преведеним са грчког на словенски. Он и његов брат Константин знали су од детињства да птице у Солуну и птице у Африци не говоре истим језиком, да се ласта са Струмице и ласта с Нила не разумеју и да једино албатроси свуда на свету говоре истим језиком.

***

у Венецији су 867. ушли у нову расправу са тројезичницима, а потом су стигли у Рим, где је папа Хадријан II прихватио учење солунске браће као исправно и рукоположио словенске ученике у цркви Св. Петра. Тамо је том приликом појана словенска литургија на језику који тек што је био укроћен и са балканских ширина сапет допремљен у престоницу света као животињица у кавезу глагољских писмена. Ту, у Риму, једне вечери 869. године, док су његови словенски следбеници пљували једни другима у уста, умро је Методијев брат Константин као свети Ћирило, а Методије се вратио у Панонију. У Риму је био по други пут 870. кад је од папе добио звање панонско-сремског надбискупа, па је салцбуршки надбискуп морао да напусти Блатно језеро. Када се у лето 870. вратио у Моравску, Методија су немачки бискупи заточили, тамновао је две године чујући једино Дунав и изведен је у Регенсбург пред сабор на суђење; ту је стављен на муке и наг излаган мразу. Док је бичеван онако погнут да му је брада дотицала снег, Методије је мислио о томе како су Хомер и свети пророк Илија савременици, како је Хомерова песничка држава била већа од државе Александра Македонског, јер је ишла од Понта до иза Гибралтара. Мислио је како Хомер није могао знати шта се све креће и налази у морима и градовима његове државе, исто као што Александар Велики није могао знати шта се све може наћи у његовој држави. Мислио је даље како је Хомер у једном часу уписао у своје дело и град Сидон и заједно с њим, не знајући, и пророка Илију кога су храниле птице по божјем допуштењу. Мислио је како је Хомер имао у својој огромној песничкој држави мора и градове не знајући да у једном од њих, Сидону, седи пророк Илија који ће постати становник једне друге песничке државе исто тако простране, вечне и моћне као што је Хомерова – становник Светог писма. И питао се најзад о томе јесу ли се срела два савременика, Хомер и свети Илија Тесвићанин, насељеник галадски - обојица бесмртни, обојица наоружани само реч ју, један загледан у прошлост и слеп, други опседнут будућношћу и видовит, један Грк који је боље од свих песника опевао воду и ватру, и други Јеврејин који је водом награђивао, а ватром кажњавао служећи се својим плаштом као мостом. Постоји један појас земље - мислио је напослетку Методије - не шири од десет камиљих смрти, на којем су се мимоишла два човека. Тај простор иза њихових корачаја ужи је од било којег тесног грла у свету. Никада две веће ствари нису биле ближе једна другој. Или се ми варамо као сви чији вид служи сећању, а не земљи испод нас…

На папино заузимање Методије је био ослобођен и 880. по трећи пут доказивао у Риму правоверност свог рада  и словенске службе, а папа је још једном својом посланицом потврдио исправност словенског богослужења. Даубманус наводи за Методија уз поменуту причу о бичевању и то дасе три пута окупао у римској реци Тибру, као о рођењу, венчању и смрти, и да је тамо причешћен с три вилинска хлеба. Године 882. Методије је био примљен у Цариграду с највећим почастима на двору а потом и у патријаршији, на чијем челу је седео његов пријатељ из младости, патријарх и филозоф Фотије. Методије је умро у Моравској 885. године оставивши за собом словенске преводе Светог писма, Номоканона (законика) и беседа светих отаца.

У својству очевица и сарадника Константина Филозофа у хазарској мисији Методије се у два маха јавља као хроничар хазарске полемике. Он преводи на словенски Ћирилове Хазарске беседе и судећи према слову Ћириловог житија врши редакцију ових списа (дели их на осам књига).

Милорад Павић, Хазарски речник, Књижевне новине, Београд 1986.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568