Мемоари, Прота Матеја Ненадовић

   Мемоари,   Прота Матеја Ненадовић   (одломак)

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

***

Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога ради изаћи у Ваљево. Зато поручи да долази у ваљевску и шабачку нахију у теферич и да лови, но да му кнезови конаке преправљају и друге запре што му на 200 момака треба. У јануарију крене се дахија Фочић Мемед-ага из Београда, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у тефтеру да погину, опет није за онда кнезу Станоју ништа хтео. Дође у Боговађу, ноћи, ни Хаџи-Рувиму ништа није хтео, да се не би чуло и да не би мој отац и Бирчанин побегли. Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и сретну Фочића у Пољу Љубенину; он и̓ претворно врло лепо и пријатељски прими, па оданде пођу к Ваљеву. Но како дођу и сјашу у Ваљеву, одма Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео. Они су били тако оковани, да нису својим рукама ни ̓леба до уста донети могли, него су и̓ други за̓рањивали.

Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одма мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњи̓ неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина уважавали и пазили — дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и̓ пустим”. Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба, које и ваљевски Турци даду у помоћ, са својим што смо имали накупи и састави 19.500 гроша. Онда је био цесарски дукат 7 гроша и по. Однесе те новце мој стриц и даде Фочићу и одма оде по пријатељима и оно друго тражити и састављати. Ваљевски Турци били су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати. Из наше куће сва чељад и деца поскидали су свој накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ други̓ новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове. Виче Бирчанин и Грбовић из тавнице: „Јакове брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј!” — А мој отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови̓ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”. — Међутим и ја се усудим и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошаљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца, смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде? Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не опазе Турци. Нека бега куд га Бог учи, овде ми ништа ни он, ни ти, ни ко други помоћи не може, нити ће мене жива Турчин пустити”. — Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева.

Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај Матија, ај Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци посекоше кнезове. То је овако било:

Турци свежу мога оца и Бирчанина, а Милована Грбовића пусте. Кад почну везати мога оца, види он шта ће бити и рекне: „Је ли туна Јаков, да му нешто кажем?” — Онда рекне Милисав из Дупљаја плачући: „Није, кнеже, овде, но кажи мени ја ћу му казати”. — „То му — рече — кажи, да ни он и нико од моји одсада Турцима не верује.” Поведу и̓ на погубленије, и као што су ми после тога млоги и Срби и Турци казивали, мој је отац сасвим при себи био, аки би на пир вођен био, и слободним гласом викне: „Фочићу, Фочићу, не молим те за живот, него те само молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима теби досадити!” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите и̓ даље”. На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају. Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од проте. Да знате да смо ми ове (четири) дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле или Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати. — — —” О том писму које су Турци у̓ватили, на другом месту казаћу пространије. Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би гре̓ота била његову главу живу оставити”. Потом повиче на џелата: ,,сеци”, и одма оба посекоше (најпре је Бирчанин посечен), а народ погружен с позорја разбегне се, а Турци Ваљевци поплаше се, и одма почели су један по један тајно од други̓ своје важније ствари припремати. Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. пред вече 1804. године. Њи̓ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре.

Фочић је послао своје момке натраг у Зеоке, да одсеку главу кнезу Станоју, па у Боговађу Хаџи-Рувиму, и да му донесу. Оду његови момци у Зеоке и нађу кнеза Станоја код куће, кажу му да иду у Београд, и да и̓ је ага послао, и хоће онде да ручају. Кнез и̓ дочека. Кад су седили у кући поред ватре, један петао дође пред врата и кукурекне, а Турчин узме шишану и рекне: „Хоћу ли, кнеже, убити онога ороза за ручак?” Кнез му одговори: „Имамо ручка доста, а и тако је петак; али баш кад хоћеш а ти удри”. Турчин запне шишану, пак окрене најпре на отворена врата на петла, а затим је спусти те кнезу Станоју према себи скреше у прси, који падне. Турчин повади нож и почне Станоју главу сећи; а Никола, синовац Станојев, који није ни 20 година имао, како види то, утрчи у вајат, узме кнежеву шишану, и повиче: „Нећеш, Турчине, ни твоје главе однети, а камоли кнежеве!” опали и покрај Станоја обали Турчина, погодивши га посред котлаца. Она друга два Турчина затворе се у кућу, и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из куће почну викати: „Агина је заповест, агина је заповест, умирите се, рајо! Крв за крв нека иде”. И да би се синовац кнежев и сељаци уверили, да је Турчин заиста убијен, отворе врата они Турци и избаце Турчина напоље. Онај што је турске коње водао утекао је у поток, како је прва пушка пукла у кући, а коње је пустио; друкчије Турци би може бити могли утећи. Сељаци стишају кнежева синовца Николу, који је хтео и оне друге Турке да убије, и одбију једног за другог, а оне друге Турке испрате до хана. Кад Хаџи-Рувим дочује, да су кнезови у Ваљеву поапшени, а он не хтедне бегати преко Саве, а лако је могао, него дође у Београд, јави се код владике Леонтија, а Леонтије није смео га сакрити, него јави Аганлији. Овај пошље момке те Хаџи-Рувима у̓вате и на Варош-капији посеку, и после варошани измоле и са̓ране га код цркве. То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву…

Београд : Геца Кон, 1927.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568