Ветар, Иван В. Лалић
Сећаш ли се ветра који се некад рађао
Сав зелен међу маљама на грудима Маљена?
Мајка је затварала капке пред боровима
Узнемиреним до горког корена иглица;
То је већ била ноћ, превелика за тебе
Као одело одраслих. А мајка носи свећу,
На степеницама пажљиво заклања пламен руком
Ветар. Сва су врата на кући закључана,
Борови и скитнице ће остати на ветру,
А ти си добар дечак и мајка ће пољупцем
Да запечати твоју данашњу јаву.
Анђели дајте да заспим, да спим,
Да ничега злог ја не сним.
Јер ноћ је велика и ветар је под прозором
И падају шишарке, и месец ће да буде
Чист и углачан од ветра, мали и округао.
Заспао си, сасвим сигуран да ћеш се сутра
Пробудити. Као и ветар. Као и ветар
Загреб: Друштво књижевника Хрватске, 1956.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.