Ноћ и магла, Данило Киш

    Ноћ и магла,  Данило Киш  (одломак)

ЛИЦА:          младић        Марија Риго      Емил

МЛАДИЋ: Тражим госпођу Риго, Марију Риго.

Марија Риго држи врата још увек полуотворена, на ланцу.

МАРИЈА РИГО (хладно): Ја сам.

МЛАДИЋ: Могу ли да уђем? (Хвата за кваку)

МАРИЈА РИГО: Опростите, али… с ким имам част?

МЛАДИЋ: Е, госпођо учитељице… Знате ли шта сте ми рекли пре двадесет година. Не сећате се? Рекли сте ми: ти ћеш постати позната личност, лекар, писац, инжењер, можда глумац…и вратићеш се једног дана у нашу варошицу да потражиш своју добру стару учитељицу, госпођу Риго…Ја ћу тада бити, тако сте говорили, ја ћу тада бити стара седокоса госпођа, заборављена од свих, па и од своје деце, и само ћу размишљати о томе: господе, шта ли је сада са мојим ученицима, каква ли им је судбина донела пут? Где су? Шта раде? Стотине, хиљада мојих ученика, где су они сад? Тако сте говорили госпођо Риго…

МАРИЈА РИГО: Ааа, један од мојих ученика…Уђите, уђите и добро дошли.

***

МАРИЈА РИГО: Па, добро, Анди, какви су утисци? Да ли си нашао нешто од онога што си тражио? Двадесет година … Господе, није то мало! Кад се само сетим.. Као да те сад видим са твојим бернардинцем како се шеташ по обали реке.

МЛАДИЋ: Ето, рекао сам вам, нашао сам неке људе, а знате ли, знате ли, госпођо Риго, шта нисам нашао? Нисам нашао пејзаж. Говорио сам у себи: Шта је то за дрво двадесет година, шта је то за реку, за шуму, шта је двадесет година у животу једног храста… И долазим тамо, тамо где сам познавао свако дрво, сваки жбун, сваки цвет, и не налазим ништа од тога… Дрвеће су посекли, или га је однела вода, или су га срушили громови, река се за ових двадесет година преместила, мењала своје обале, подривала, прекрајала… ништа, ништа није остало од онога што сам очекивао да ћу поново наћи…

МАРИЈА РИГО: Забога, Анди, то је оно о чему говори Емил: лажне успомене. Како би могло…

МЛАДИЋ: Не, госпођо Риго, ја тачно знам да су стајале две велике тврдокорне букве крај насипа, тамо поред реке…

МАРИЈА РИГО: Какве букве, Анди… Ја се не сећам да су икада игде крај реке у близини села биле икакве букве … Колико се ја сећам, све до другог атара, све до грофовске шуме, нигде није било дрвета, него само гола равница, гола као длан…

***

МАРИЈА РИГО: Анди, извини што те прекидам, сећаш ли се ти како сам ти једном дала Антонове ципеле, па си морао да их режеш позади, јер су ти биле мале… Био си збиља ногат још тада… Ех, ех, исти мој Ото …она мала црнка, она твоја Јулија, била ти је сасвим попила памет…

МЛАДИЋ: Сећам се, госпођо Риго, свега се сећам…Јулија је имала дуге плаве плетенице…

МАРИЈА РИГО: Чујеш ли га, Емиле, молим те! Она је за њега плава, па плава …

МЛАДИЋ: … ситне пегице по лицу и била ми је памет попила… Ви сте ми дали Антонове старе ципеле и рекли сте ми: Ако су ти мале, мало их засеци позади, боље и то него да идеш бос по овој зими… Па се сећам да сте рекли свим ђацима – то сам тек после сазнао – за онај хлеб, рекли сте им да да донесу за мене по једно парче хлеба, иначе ће помрети од глади и зиме она несрећна породица Сам… И сигурно сте рекли, то нисам чуо, али сигурно сте рекли…

МАРИЈА РИГО: Само немој да претерујеш, Анди…

Београд : Нолит, 1987.