Мамац, Давид Албахари

      Мамац, Давид Албахари (одломак)

„Одакле да почнем?“, каже мајка. Истог тренутка пружам руку и

притискам дугме на магнетофону. Магнетофон је стар. Данима сам

обилазио продавнице и распитивао се где могу да набавим такав апарат,

марка није била важна. Продавци су били љубазни, смешкали се, слегали

раменима, показивали ми најновије моделе касетофона. Један од њих, у

тржном центру у северном делу града, признао ми је да никада није видео

магнетофон. Мислио је, додуше, да је његов отац, заправо очух, имао

такву „справу“. Није имао бољу реч за то, рекао је, јер у поређењу са

данашњим уређајима, рекао је и дотакао низ нових јапанских модела, и

не може се говорити другачије. Дао ми је своју посетницу. За сваки случај,

рекао је, уколико се предомислим. Памтио је, такође, котурове с тракама,

које није смео да дира, изузев оних празних, од црне или безбојне пластике,

које је понекад, то му је било допуштено, котрљао преко пода. Једино је

био сигуран, рекао је, да је његов очух стално слушао снимке Бадија

Холија. Посетницу сам ставио у мали горњи џеп на сакоу. У исти тај сако,

када сам се припремао за одлазак, поређао сам своје траке. Сако се,

пресавијен, налазио на врху кофера, и не би могао да их сачува од неког

снажнијег ударца, више би их, уосталом, сачувале картонске кутије у које

су биле упаковане, али рукави сакоа које сам прекрстио преко њих,

учврстивши их еластичним тракама, ублажавали су несигурност коју сам

осећао. Нисам желео да отпутујем, као што нисам желео да останем, и

празнина рукава који су грлили глас претворен у електромагнетни запис

могла је само да допринесе мојој недоумици, међутим, управо су та

два одсуства учинила да спустим поклопац и закључам бравице. Пресавио

сам списак са стварима – одевни предмети, пешкири, неколико књига, патике,

хигијенски прибор – и угурао га међу папире са адресама и бројевима

телефона у новчанику. Траке се нису налазиле на списку. Додао сам их

накнадно, када је кофер већ био спакован. Паковао сам га на поду,

клечећи, а онда сам се усправио, пришао орману с књигама и, са места на

којем су почивале откако су снимљене, иза томова Академијиног Речника

српскохрватскога језика, извукао прашњаве, црвене кутије с тракама. Нисам

их дотакао четрнаест година, ако не рачунам последње кречење, пре

седам година, када сам све књиге скинуо са полица, сваку обрисао меком

крпом и протресао, и онда сместио у велике кутије, наслагане насред собе,

испод лустера увијеног у пластичну кесу. Иако нисам претходно отишао, по

њих сам се у ствари вратио, помислио сам док сам одизао горњи део сакоа,

смештао их између набора тканине и прекривао пресавијеним рукавима. Пре

четрнаест година, не, пре шеснаест година умро је мој отац. Умро је брзо,

у једном трептају, како је говорила моја мајка, премда сам ја био уверен да је умирао полако, годинама, и да се заразио смрћу оног трена када

се, четрдесет година пре тога, нашао иза ограде од бодљикаве жице у

немачком логору за заробљене официре. Мајка је, наравно, то порицала.

Умире се само једном, говорила је, нико не хода около као живи мртвац.

Моји пријатељи су стали на њену страну. Ти гледаш на историју, говорили су ми,

попут неког романтичара, на судбину као на пасторалну сцену у којој, из

прикрајка, вребају зли дуси. Не, говорио сам, постоје нити које везују

човека са преломним тренуцима, када душа попушта, и живот је после тога

само одмотавање калема, све док нит не дође до краја, не затегне се и

не ишчупа, нема друге речи, душу из њеног похабаног боравишта. Пријатељи

су одмахивали рукама, мајка је доливала ракију у чашице, жене су доносиле

вруће кифлице са сиром из кухиње. То је било после сахране. Рабин је тако

тихо изговарао молитве да су се људи подизали на прсте не би ли га боље чули.

Наредног дана, док смо се још сударали у новој празнини стана, рекао сам

мајци да желим да снимим њену исповест. Премотавам траку и притискам

дугме на којем пише „Старт“. „Одакле да почнем?“, каже мајка, и истог

тренутка поново заустављам траку. Нисам знао шта да јој кажем. Седели

смо за столом у трпезарији, преда мном је лежао папир на којем сам

претходног дана написао „Мајка: живот“, пред њом је, на металним

ножицама запетљаним у хеклани столњак, стајао микрофон, котурови су се

залудно окретали, а ја сам пиљио у њене тамносмеђе очи, усађене дубоко

испод обрва. Претпостављам да ме сада плаши та тишина. Прво су ме, додуше,

уплашиле њене речи. Већ две године нисам чуо свој језик, нисам ни могао

често да га чујем овако далеко на западу Канаде, у граду у којем је

свако имигрант, и када је одјекнуо, што је права реч за кућицу у којој

станујем, са звучника магнетофона, напросто сам клонуо. Да је на столу

на који сам био поставио магнетофон било више места, положио бих образ на

глатку површину и сместа заспао. Претходне вечери смејао сам се старом

Италијану који је рекао да у речи „Сицилија“ има више значења него у највећем речнику, а сада сам био спреман да поверујем да три речи које ништа

не казују могу да испричају цео живот. Мајка је чекала, умела је да чека.

Отац је био онај који је увек скакао са столице, јурио према телефону, трзао

се када би зазвонило звоно на улазним вратима. Нацртао сам шестокраку

звезду, два укрштена троугла, у углу папира. Нисам знао шта да јој кажем.

Нисам знао где ствари почињу, где се завршавају. Поседовао сам само

осећај одсуства и веру, коју сам у међувремену изгубио, да речи могу

све да надокнаде. То би је обрадовало, тај губитак вере у речи. Свака вера

је добра, говорила је, али онај ко не уме да ћути не може да се нада да ће

у речима наћи утеху. Отуда израз нелагодности на њеном лицу док сам

постављао магнетофон, укључивао микрофон, развлачио каблове. Никада

није хтела да се претвара. Гледала је људе право у очи и показивала шта мисли,

шта осећа, шта намерава да каже. Безброј пута сам покушао то да поновим,

али поглед ми је увек некуд клизио, усне се стискале, образи упадали, чело се

мрштило. Онда је рекла: „Само сам једном пожелела да умрем, после је

било лакше.“ Пружам руку према командној дугмади на магнетофону.

Није тишина оно што нас плаши, већ оно што после ње следи: неминовност

избора, немогућност мењања, непобитност времена, распоред ствари у

свемиру. Котурови почињу поново да се окрећу. Тишина, као и све остало у

нашем сећању, траје много краће. Онда, тамо, помишљао сам да, ако

тако будемо наставили, моје залихе трака неће бити довољне; сада, овде,

нисам сигуран да сам за то време написао било шта на листу папира који је

лежао преда мном. Да имам оловку, покушао бих, док трака тече, да

поновим шестокраку звезду, или бих можда нацртао квадрат и над њим

троугао, потом танку спиралу која је све претварала у представу куће са

оџаком, у сенасту фигуру коју сам марљиво уписивао на маргине књига

и углове свезака током предавања, на књижевним вечерима, у паузама

концерата, на пословним састанцима. Док се котурови окрећу, нека

неподмазана осовина или сасушена преносна трака, како је тврдио Доналд,

производи пискав звук, сасвим тих, као крик миша иза ормана. Поређење с

мишем није било моје, јер никада нисам чуо миша, већ Доналдово, изречено

док је настојао да ме увери да је његов стари магнетофон у употребљивом

стању. Стајали смо у подруму куће његових родитеља, у просторији

препуној алата, старих кућних уређаја, божићних украса и гомила прашњавих

недељника, и нагињали се над магнетофон. Довољно чујан, довољно

упоран, звук је у мени будио сумњу, рекао сам Доналду, да нећу

успети да чујем мајчин глас. Ослушкивао сам прво левим, потом десним

ухом. Доналд је одмахнуо главом. Није то грмљавина, рекао је, од које

бриде бубне опне, већ пригушена побуна материјала, ништа више од крика

миша иза ормана. Европљани толико верују у сумњу, сматрао је, да су

најсрећнији када не морају да се одлуче. На овом континенту, рекао је,

онај ко сумња остаје заувек на дну или на почетку, што је, бар када је он

у питању, иста ствар. Доналд је писац. Присетио се свог магнетофона док

сам му, у ресторану на широком речном острву, претвореном у градски

парк, причао о безуспешним настојањима да пронађем уређај на којем

бих преслушао траке са мајчиним гласом. Веровао је да га још увек чува

негде у подруму њихове старе породичне куће, у ствари, био је уверен да

се тамо налази јер његов отац није никада ништа бацио, све се, како је тврдио,

може поново употребити, све сачека неки нови тренутак, што се, рекао је

Доналд, показало као тачно, бар у овом случају, иако је он, Доналд,

увек мрзео тај магнетофон због трака са старим украјинским песмама и

црквеним хоровима које је отац стално доносио у његову собу и захтевао

да их чује још само једном.

Београд: Стубови културе, 1996.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568