Африка, Растко Петровић

Африка, Растко Петровић (одломак)

На стази ка Банфори сретамо дуге поворке жена са калбасима на главама. Зелени свежи букет лишћа напред и позади, једина је њина одећа. Лишће придржава једна мрежа од црних узица којом су опасане. Доња усна је пробушена; кроз њу је провучен дуги штапић од слоноваче. Док корачају, оне, забављајући се, успевају да језиком сасвим увуку овај штапић у уста и да га поново прометну кроз усну. Њине су лубање сасвим избријане: оне су плашљиве, збуњене и дивље.

Али је све то најмање што их чини савршено различитим од досадашњих црних жена. Ово је потпуно једна друга раса. Високе, атлетске, широких рамена и ратничких руку, жене имају врат као тамни стуб, а цела лубања је необично купаста као у египатских статуа. Кажу да при порођајима жене нарочито подешавају деци овакав облик темена. Људи, у најчешће случајева сасвим голи, секса који једна петља од узице држи уздигнут уз трбух, развијени су херкуловски. Мирних су и необично тамних облика. То су прави египатски мрамори који су се рашетали овом стазом.

По карти вадим да смо прешли на земљиште једне друге колоније, која се, према рекама које кроз њу теку, зове Висока или Горња Волта. То су расе, а не предео, које означавају прелазак. Колико сам далеко од аполонски лепих црнаца са брзака Комое, од усплахирених и дивљих са Зегелеа, или хармоничних и љубазних Баула!

У једној бари пуној белога цвећа купање девојака. Мало даље видимо у дну предела једну краљевску поворку. На малом арапском коњу, огрнут у бело, са там-тамом напред и двадесетак ратника позади, пролази неки црначки вођ. Доцније наилазимо на још један там-там. Група жена и људи необично веселих, иде некуд журно са музиком на челу. Сазнајемо да се прославља тетовирање груди једног девојчета што је са њима. Девојка је поносита на округле зеленкасте ранице што јој покривају чврсте груди. Да би била достојна њих, морала је извршавати масу тајних ритова, често болних и опасних, а сада је пуноправни члан свег женскога рода у племену. Један млад пар, необично леп, савршено го као тек изашао из раја. Они испуњују неки завет, јер она нема чак ни накита, чак ни лишћа напред; он ни оружја, нити му је секс привезан узицом уз трбух. Сликам се са целом групом.

Ми уопште не можемо замислити шта то значи једна црначка стаза. Људи и жене пролазе по цео дан и целу ноћ, и у једном, и у другом правцу. Црнци су стално у кретању; они нису везани ни за какву личну својину а никакви их правилници ни пасоши не држе за одређено место. Црнац иде, да добави нешто што му треба, по неколико дана; он се или врати или не врати, налазећи свуда своју браћу и поздрављајући по другим путницима ону претходну. Отуда се црначко село не може замислити без колибе која је за пролазнике, и отуда се становништво једне колоније због најмањег разлога прелива у другу колонију.

Занимљиво је већ и само ићи Африком и гледати стасита створења како журе са свим својим покућством на глави. Они имају нешто што грдно личи на нашу колевку; у то стане сва одећа, све посуђе, сва живина, а равнотежу тога на глави не мора чак ни рука придржавати. Напред иде црнчева козица, позади жена са децом привезаном ка леђа, и још даље мршави жути афрички пас. Ето једне породице која тражи погодније место за живљење.

Пред неким селом на стази, дочекује нас један витак деран, младић намазан мирисима и уљем, обојеног лика плаветнилом, руку и ногу препуних гривни. Од свега на себи он има још само појас од црних врпци, кроз који је прометнут мач. Он је једном дигнутом руком наслоњен на колибу, и док прилазимо љубазно нам се смеши, али не мења свој став. Деран је главни љубимац шефа села, чија ниједна жена није толико намирисана и накићена,.

Одмах потом прелазимо прозирну речицу. То је она иста Комое, низ чије су ме брзаке опуштали пагајери пирогом када, сам био у Алепе. Сад могу рећи да предели које сам видео на њеним брзацима, предели, небо и створови такође, били су можда најлепши што сам икада видео. Како се понекад храбрим да смем бити сентименталан, тражио сам око себе цвет који бих водом послао тим крајевима.

Силазак са брегова ка Банфори необично је живописан. На седам километара пред њом, Самба застаје да види своју породицу и да је позове да му дође у Банфору. Пред нас излази цело село: чета сасвим нагих џиновских људи, груди и мишица невероватних.

Под нама се указује један врт сав у цвећу. То је Банфора. Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу. Мило ми је нарочито што ћу му доцније моћи рећи да је створио нешто што је достојно најлепше песме. Пред Банфором су безлисни баобаби огромне дебљине, стари вековима. То су ти баобаби пуни тешких плодова и гигантских птица који су се толико допали моме седоме пријатељу, да је он решио да баш крај њих заснује град.

Она даља шумица, због које изгледа Банфора као у цвету, уствари је са лиснатим крунама чије је лишће чудно пожутело, с металним и свиленим преливима. Било је иза овог лишћа ново које се тек развија, бледо зелене боје, а све то давало је утисак, и изблиза чак, великих букета цвећа. Данас је Банфора засађена свуда дебелим дрветима чије круне, пуне птица, мешају и преплићу своје гране; у чијој је сенци неколико кућица за Беле; један диван врт пун хладовине и птичје ларме.

Велико спремање у празним колибама кампмана; прање, чишћење, бријање. Идемо да видимо Беле. Н. треба да набави нову обућу, пошто се стара сасвим распала. Бели су невероватно љубазни, гостопримљиви, и, пошто су ме натерали да примим њину вечеру, идем најпре уз брегове да видимо једно језеро познато са своје лепоте. У шест и четврт имамо јединствен залазак сунца, нагао и успламтео. Велики пламени језици пењу се уз небо, запаљујући га скоро до зенита а онда се одједном све црвенило враћа оданде, сливајући се као крв.

Ноћ ће бити без месечине и звезде се још не пале, тако да кад стижемо на језеро помрчина је савршена. Да бих је видео, ја надносим лампу против олује над воду, коју осећам већ и иначе по свежини која са ње бије и по једва чујном удару таласића о обалу. Враћање је врло весело и утолико пријатније што ја већ знам шта треба рећи колонијалним белцима. Не: "Овде је дивно, ја вам завидим, и моја би сва жеља била да сам на вашем месту", већ: "Заиста се дивим вашој издржљивости да живите у овом паклу". Јер у чему би иначе била интересантност њиног положаја!

Док смо се враћали, сељаци једног села крај кога пролазимо, и које је на седам километара од Банфоре, кажу нам да ће око десет часова бити нека свадба. Видећи да би било узалудно молити моје пријатеље да ме оставе да сачекам свадбу, изнуђавам бар обећање да ми по вечери даду вође које би ме ту довеле. Они обећавају, сигурни да ћу се, кад се једном вратим и вечерам, предомислити.

Међутим ја одлучно устајем чим је готово са десертом. Бели се вређају што им кварим забаву; они ме убеђују да се излажем правом самоубиству што идем. Нов пут од седам километара навући ће ми грозницу а на путу је ових дана примећено маса змија-пљувачица које се сад паре, због чега су страшно раздражене. Оке са неколико метара даљине пљују право у очи човеку а онда, када он тренутно заслепи, уједају га. Срести пантера, сам, са двојицом-тројицом пратилаца који ће се разбећи, непотребно је итд. Иако ме Н. гледа скоро са мржњом, довољно је да се сетим да је он крив што сам изгубио један там-там играча на штулама, па да се сад од своје стране узјогуним и пођем. Иако ме ноге уистину боле а о змијама-пљувачицама, које су изуједале неколико црнаца, било речи цело то по подне!

Не узимам ниједног од наших слугу, који су до малочас прали рубље, и који сад треба да се забаве негде у селу. Идем само са једним старцем и неким великим дераном, његовим сином, обојицом из Банфоре. Ови су се због змија осмелили да пођу тек кад сам им добавио обућу. Носе две лампе против олује да би осветљавали пут.

Већ чим смо изишли у поље чуло се кроз ноћ далеко певање и ларма. Нисмо пешачили више од пола сата кад избисмо на велику гомилу распеване младежи. Ова, кад виде да је белац, распршта се, крештећи у смеху. Било је неколико колиба са стране, или можда и читаво село — од помрчине се није могло видети — и неколико људи остало је било крај њих. Остали су се сакрили у ноћ. Имао сам грдно муке да их наговорим да се весеље настави као да нисам ту.

То је било једно педесетак девојака и младих жена, које, играјући у савршеној помрчини, ишчекују да младожења дође по младу. Моје лампе само делимице осветљавају ову јединствену гомилу нагих тела. Изузев гривни, ниједна нема друге одеће до свеже лишће напред и позади. Њини су ликови раздрагани; зуби који бљеште и очи које сијају. Удови светли и чврсти. Постављене у тесан круг опкољен старцима, децом, старијим женама, оне тапшу и певају, и сваки час по једна улети у средину, распевана, луда, баца се полеђушке, час једној, час другој у наручје. Црна је девојка прими, полегне под њеном тежином, одупре се о гипке ноге и одбацује натраг у круг. Цео круг тако као да је чврсто сливен и да је од затегнуте тетиве прими, улегне се и одбацује младо тело на други свој лук. Ова у средини одлази одмах у занос, тако карактеристичан за црну расу. Она се не смеје више, она не пева више, не гледа више, има затворене очи, и само одбачена са једне стране баца се на другу. Потом је замењују.

Гасим лампе и гледам их овако, осветљене једва звездама, очима које се навикавају на мрак. Тако оне заборављају на мене и слободније су, луде, веселе и дивље. Тако се и слободније прислања на мене тело, чија чврстина, топлота и дах испуњују ме срећом.

Из далека долазе лагано светиљке. То је младожења са там-тамом и друговима. Чим стигне помеша се у гомилу. Тражим очима који би међ њима могао бити младожења. Претстављају ми једног ружнога старца који је необично почаствован мојим учешћем на свадби. То младожења!

Напуштамо ширину и прелазимо сви у тазбинско двориште. Ово одједном препуно нагих тела, једва осветљених, у фантастичним покретима. Микеланђело шта Лука Сињорели! Изводе младу. Она је омања, пуна, али стасита и симпатична девојка. Место лишћа има на себи кратку сукњицу од ниски кориа који звече. Там-там седа на земљу, крај младожењинога таста. Овај је на клупици са стране уласка у колибу. Малопређашње играчице су у полукругу пред њима, сасвим блиско, голе и светле од уља. Почиње игра сасвим тесно.

Појављују се сестре младине носећи на главама калбасе пуне кориа. Учесници су задивљени толиким поклонима: младожења, који је од оца већ откупио девојку за шест боца џина, ево и невести прави дар шкољкицама, за више од педесет франака. Имаће врло старога мужа али ће зато имати на себи више ђердана кориа но иједна њена другарица. За даровима младожењиним ступају без ритма у круг и таст, и сам младожења. Они су исте старости, истога лика, те их једва разликујем. Ево се опет појављује млада из колибе. Сада је носе на раменима две прве жене младожењине. Све три су необично узбуђене.

Ове две жене су изузетно лепе и младе, још правих, чврстих груди, што значи да нису рађале, тј. да. су такође сасвим скоро доведене, јер старост мужевљева не може бити никад доказ немању порода. Кад жена дуже времена не роди, муж оде код било ког сеоског младића и умоли га да ноћи са његовом женом. Одбити, било би неуљудно, а исто тако и сматрати да се тиме има неко право доцније над женом или породицом. Никоме неће пасти на памет да дете није правога мужа, чак ни томе младићу. По схватању примитивца, преноћавање са женом је исто тако један детаљ у извршавању многобројних ритова да жена буде оплођена: не освртати се кад се корача, не јести нарочите ствари, не изговорити нарочите речи итд. Дете је директан продужетак онога који је све те ритове извршио; мужа који је потражио младића, не младића који је послужио мужу. Оплођење је дело мађије, а физички сусрет је један од услова да се мађија збуде.

Код примитивца не постоје појмови о природним законима. Рађање није закон, умирање није закон. Кад не би било злих очију, повреда фетиша, и других чари, човек никада не би умро. Зато и ако умре, рецимо, човек од стреле или уједа змије, трага се увек који је тај сусед или пријатељ који га је убио, извршивши пре тога чаролије и фетише противу којих се није могло одбранити.

Почиње право весеље. По једна или по две девојке, или младе жене, издвајају се из полукруга. Овај им снажно тапше. Играју пред самим там-тамом, једним вртоглавим ритмом. Њина игра би личила на оно што се код нас зове "чарлстоном" да оне и тренутка одвоје стопала од земље; али је цела игра баш у том грозничавом ритму целога тела, сасвим истурених бокова и сасвим уперених груди, у ритмичном трешењу и свијању, у размицању колена, у млитавој опуштености руку, и миру обријане главе. У том ритмичном трептању, у том трептању нарочито боковима, оне се и крећу уназад и не дижући стопале за земље, као они сатови чији механизам сувише снажно ради. И играчице личе такође, са оним надигнутим лишћем позади које се растреса, на птице које пред спавање растресају са перја све што се преко дана сакупило.

У дворишту је врло мрачно. Она једна или две светиљке што је там-там донео једва да осветљавају колико да се виде задивљена лица људи, жена и деце, збијених тесно око полукруга. Там-там диже паклену галаму. Иза оних што гледају, још на ономе остатку простора до житница и иза њих, до зида који брани од зверова, много људи који се у групама сами за себе, тесно, одушевљавају, врте у круг, галаме, и кидају грлене гласове у грлима. Има жена и девојака које ко зна, из каквог разлога не улазе у круг; које играју у сенци саме, задихане, груди које личе на бића што живе засебно од целог тела; на животиње које би се хтеле отети у ноћ.

Могло се обгрлити тако задихано тело, привући сасвим уз себе, а да се ово нити предаје, нити одбија, живећи и даље у неком продужетку вреле ритмичне трзавице. Било је величанствених, нагих девојачких тела која су остајала уз мене, нити свесна, нити зачуђена, нити љубопитљива што сам ту. Прилазе људи, граје, смеше се на мене, не љуте се. И то још није све. Ево таст, младожења и другарице, шаљу младу да игра преда мном, само за мене и сасвим уз мене. Ја је дарујем са пет франака, што изазива френезију одушевљења. Затим ево там-там, лупа пред самим мојим ногама, музиканти ми додирују колена својим прашњавим главама и добијају нових пет франака. Ево младожења, доноси ми белу кокош, и таст једно кокошије јаје. Треће пет франака, које они неће да приме.

И весеље се наставља истом захукталошћу, истим лупањем там-тама, истим ритмичним трешењем свих сватова. Доста је погледати у људе па да се види чему води ова ритмика коју научњаци зову "там-там-коит Банфоре." Требаће им још три-четири сата игре док младићи осете да су мужеви, да је фетиш овладао њима, њиним девојкама и њиним женама; а тада ће брзо жртвовати кокош, погасити и последње светиљке и измешати се по земљи овог кратког дворишта, између житница, колиба и зидова. Било који човек биће са било којом женом. Нема прељубе, нема љубоморе, ни срџбе; све што се буде догодило ове ноћи, биће у срцу фетиша. То је свадбена ноћ там-тама, и нико у њој не сме ни да дели, ни да бира, а тешко оном ко би о њој судио.

Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син. Радостан сам да сам опет у ноћи, под звездама, далеко од мириса и врелине тела; дишем широким прсима, трудим се да у мирису саване разликујем мирис разних дивљих трава. Радостан сам што газим по мочвари; налазим да су сви људи браћа и изјављујем мојим пратиоцима да кокош и јаје које носим остављам њима. Слушам како је све даље иза мене потмули удар там-тама и ларма.

Н. већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам радостан што живим, он ми кратко одговара: - утолико боље! - и продужава да спава.

Ујутру налазим близу колибе један камион који се спрема да се врати у Бобо Ђуласо. Камион припада неком белцу у Бобоу, али је на њему сад само његов шофер црнац. На моју молбу да ме одведе у Бобо, он пристаје као на ствар о којој се не може ни дискутовати. Продужава да товари. Тада ја трчим у кампман да кажем црнцима да скупљају ствари; код Белих, да нађем Н-а и да се опростим од њега.

Н. долази да ме допрати до камиона. Он ће продужити истога дана даље на североисток, да би дошао са друге стране Лобија. Биће опет сасвим сам са својим грбавим мармитоном. Измењујемо неколико љубазних фраза, скоро хладних, а онда му ја захваљујем на свему и молим га да се не мучи и не чека цео мој утовар. Н. се још једном рукује и одлази.

Одједном, кад је већ отишао, ја видим јасно колико је глупо што нисам умео бити сада срдачнији.

То је један од најчуднијих људи које сам срео у животу. Да целог пута ничег другог нисам имао до само познанство са њиме, мој пут би вредео оволикога труда. Ја сам имао пред собом једну велику и трагичну егзистенцију, тако исто велику и болну као ови баобаби који су пуни птица и пуни плодова а као да су сасушени никада не листају. Он се није крио преда мном, није лагао, није се претварао; пустио је да видим целу његову грдобу за коју није крив он, нити је изградио он, већ неразумљиве и неукротљиве непогоде живота и клима. Оне су ломиле његово тело и његов дух, а он је остајао и наказан и ужасан, али трајан.

Прогнан од породице, он носи једну непојмљиву жудњу: подићи кућу усред највеће дивљине! У ту своју жудњу увео ме је као у дом. Сада сам јасно увиђао да када ме је отпраћао даље, као са прага тих својих снова о домаћинству, који се свакако неће никада испунити, ја нисам умео да му кажем ни достојно "хвала!" ни достојно "збогом!" Толико је тешко да човек пређе преко своје нетрпељивости. Сада је већ било доцкан, а ко зна да ли бих ипак могао. Гледао сам како Самба натоварује сандуке и кантине и спремао сам се да седнем крај шофера.

Београд : Просвета, 1955.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568