Житије Ајдук Вељка Петровића, Вук Стефановић Караџић

  Житије Ајдук Вељка Петровића, Вук Стефановић Караџић(одломак)

Кад Турци Реџепови из Адакале први пут изиђу у Кључ да народу не даду бјежати унутра у Србију, него да га враћају у Адакале, и ту се побију с Вељковим братом Милутином, онда Вељко подигне неколико стотина своје војске и отиде преко Тимока, па пјешаке остави изнад видинскога поља у брдима, а он с коњицима сиђе до самога Видина, те заплијени сву стоку што нађе на пољу видинскоме и побије Турке које онако изненада затече на пољу; па се тај исти дан с неколико хиљада оваца и говеда врати здраво и весело у Неготин.

Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике хиљаде турских коњаника те пређу преко Тимока само да виде како је; но Вељко их дочека око Буковче и срећно их узбије натраг. Потом трећи дан удари сва сила турска, с топовима и са свом оправом, те пређе преко Тимока. Он, истина, с оно своје војске што је могао извести из шанчева, изиђе опет пред Турке и са неисказаном храброшћу удари да би их опет узбио; но шта је он са својих 3-400 коњика и с толико влашких солдата у равну пољу могао учинити турској војсци од 15-16 000? С једном се војском тукао, а двије су три обилазиле да му зађу с леђа; и тако он уступи и измичући се пред Турцима, дође у Неготин. Ту ноћ изиђе опет из Неготина те удари на Турке, но Турци се одрже. И тако је послије неколико дана сваки дан изилазио у поље и са неисказаном храброшћу тукао се с Турцима, но Турци се утврде и пограде шанчеве око Неготина. Турцима дође у помоћ Реџеп из Адакале и каравлашки кнез Караџа, и сам велики везир Рушић-паша; а у њега и од оно мало војске што је имао изгину и изране се најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроз земљу ближе прикучивали к српским шанчевима и најпослије су се тако близу били прикучили да су се батинама пустимичке могли тући. Ту већ сад другога боја није било осим са шанчева из топова и из кумбара и из пушака. Турци све куле неготинске топовима и кумбарама развале и оборе, и сама она највећа кула ђе је он сједио падне и он сиђе у подрум. Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негде Турци чинили јуриш, метао најпослије и талијере.

Још испочетка, како је виђео да му џебане нестаје, писао је Совјету у Биоград да му пошљу џебане, и кривио их што зараније нијесу то уредили и више му џебане послали; и најпослије пријетио им, говорећи: "Ако бог да те ову рану преболим која је сад на мени (тј. ако изиђе жив из Неготина), хоћемо се на зиму питати како се држи царевина". Из Биограда пошаљу му одмах (по ономе истом пријатељу који му је говорио да се не затвара у Неготин) једну лађу топовских танета, и нареде да се барута и пушчане џебане узме из Пореча и да му се како пошље ако буде могуће; но то све за њега стигне доцкан у Пореч, а ни осталима се не могне унијети у Неготин. Такођер је писао и Младену да му се пошље помоћ као што је било уговорено, но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ће се Вељко мало више намучити није марио него је још говорио: „Кад је мир, њему се пјесма пјева и по 10 музиканта за ручком свирају: нек се држи сад". И тако одгађајући од данас до сјутра, не пошље му помоћи.

Сад већ како су се Турци тако прикучили, и није се више могло излазити напоље да се с њима бије, он је и дан и ноћ ходао по шанчевима и људе слободио и уређивао да чувају добро. Тако једно јутро (првих дана мјесеца августа) изиђе у један мали шанац и на табљама стане наређивати и казивати како ће се нешто заградити и поправити што су турски топови били развалили, а турски га топџија загледа, па потегне из топа те га удари испријека кросред плећа, и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи до: „Држ-", и с том половином ријечи падне мртав на земљу. Како он тако падне, момци његови, који су онђе били око њега, одмах узму некаке траве, што је за коње била донешена и онђе се десила, те га покрију да га људи не виде; и тако је до мрака ту лежао мртав, а увече га брат његов Милутин с момцима узме те га изнесе из шанца и сахрани код цркве. Залуду су тако смрт његову крили: војска сва још онај дан позна да Вељка нема међу њима; и изнајприје једни стану говорити да се ранио па лежи, а други, да је прошао кроз Турке и отишао по индат; а мало послије сви дознаду да је погинуо. Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смио показати да се поплашио и слутити на зло, него је сваки морао бити слободан и весео ако му се и неће; а како њега нестане, војска одмах повиче да се више не може држати у Неготину него да се мора бјежати макар како. И тако Срби пети дан послије његове смрти оставе Неготин и побјегну у Пореч. Потом одмах сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема.

Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркова, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста, носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по телесном ју- наштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њиов друг био, а у његово вријеме Бог зна, би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Карађорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би млого мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега, а он би у пољу пред одабраним коњицима вриједио више него иљада другије. А осим тога он је свагда потребовао старјешину да му каже шта ће чинити; то је он сам признавао, и још је казивао да би од свију срп- ски старјешина, с којима је војевао, најволио слушати Вуицу и кнеза Милоја Теодоровића (а за Младена је јавно говорио, да он није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни, ђегођ он заповједа и управља). Као што млоги велики људи познају своју вриједност, тако је и Вељко своју познавао, и често се срдио, што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу, или с новцима и с лажама добили (као нпр. Џода Вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он, и често би говорио: „Да Бог да, да се Срби не умире с Турцима док сам гођ ја жив, јер како Турци ударе, одма мене стану мало одликовати од ови кокошара, а да се умири с Турцима, онда би ми и жене судиле, а кад ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата да немају." Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега, него он Црнога Ђорђија, али је слушао заповијести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави ајдук, и тим се именом дичио и поносио до своје смрти.

Београд : Нолит, 1969


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568