О читању поезије, Војислав Карановић
Треба читати поезију.
Ако не због другог,
Тако можеш да осетиш
Да ниси једини
Изгубљен. Да има
Оних који су више
И лепше залутали
Него ти.
Да и другима недостају
Оријентири. Као стубови
Који измичу из руку
Чим се неко за њих ухвати.
Да и други губе главу
Осетивши да су без ослонца
У простору бескрајном као
Људска душа.
Отвори књигу песама, и осетићеш
Да се свет исто тако цепа
На месту где се прсти тишине
Усецају у његово месо.
Читајући песме назире се
Дубина слутње да једино
Питања остају отворена.
А да се над нама
Нешто тешко, теже и од
Земље, спушта.
Због поезије нама изгледа да муње
Имају мање оштра сечива.
И да грмљавина
Тоне у мук.
Несаница се речима
Припитомљује.
И мање смета
Што увече главу полажемо
На јастук
Као на гиљотину.
Извор: Сто година, сто песника: Војводина XX век: (антологија) стр. 344-345
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.