О читању поезије, Војислав Карановић

О читању поезије, Војислав Карановић

Треба читати поезију.

Ако не због другог,

Тако можеш да осетиш

Да ниси једини

Изгубљен. Да има

Оних који су више

И лепше залутали

Него ти.

Да и другима недостају

Оријентири. Као стубови

Који измичу из руку

Чим се неко за њих ухвати.

Да и други губе главу

Осетивши да су без ослонца

У простору бескрајном као

Људска душа.

Отвори књигу песама, и осетићеш

Да се свет исто тако цепа

На месту где се прсти тишине

Усецају у његово месо.

Читајући песме назире се

Дубина слутње да једино

Питања остају отворена.

А да се над нама

Нешто тешко, теже и од

Земље, спушта.

Због поезије нама изгледа да муње

Имају мање оштра сечива.

И да грмљавина

Тоне у мук.

Несаница се речима

Припитомљује.

И мање смета

Што увече главу полажемо

На јастук

Као на гиљотину.

Извор: Сто година, сто песника: Војводина XX век: (антологија) стр. 344-345