Сеобе, Милош Црњански

Сеобе,    Милош Црњански       (одломак)

ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА

Док је госпожа Дафина пала шака своме деверу, дотле је Вук Исакович, са својим људима, био почео да се пење у Штајерску.

Славонско-подунавски полк беше отишао на војну, после смотре у Печују, као пребијено псето, понизан и тих. У развученим, искривљеним, двојним редовима, дизао је прашину као стока, обилазећи села и баруштине, газећи од јутра до мрака песак, ливаде и блато. Спавајући на мрачним, великим сенкама шума, на трави, пук се будио зором као пијан, прозебао, са ињем на перчинима и брцима, па је започињао да урла и да пева отегнуто... еј, еј... да одмах затим замукне, пашући оружје, видевши да више не зна где се налази, ни куда га воде.

Био је стигао до границе земљишта о коме се причало по селима и земуницама његовим, и свет, који се настављао после, био је непознати, неизвесни свет, из којег је знао да ће се вратити са гомилом мртвих.

Збијен, све више, кретао се даље као стадо, све ниже опуштених глава, прелазећи њиве и насеља, и не погледавши их. При прелазу преко мостова настајале су гужве и гунгуле, огорчене и бесмислене. Дуге пушке, оковане бакром и сребром, што их је пук носио као батине, после неколико дана убрзаног хода, раздирале су кожу, на десном рамену. Кубуре, ножеви, фишеци, у превезима на трбуху отембесише се о шије људске, тако да је пук ходио сав раскречен, као да су му чворнате пањеве привезали за тур.

Прашина, зној и ситне, црне мушице беху му се залепиле на ноздрве и очне капке. Међу зубима су шкргутали песак.

Певачи, што беху истерани на чело пука, умукоше. За ловачким псима официра, који су јахали пред пуком, димећи из лула, било је потрчало мноштво сељачких паса, који су после, изгубивши траг за повратак, ишли повијених репова и испалих језика, међу ногама војника. Цео пук је смрдео на лој, издалека.

После неколико дана већ, беше сасвим затупео мозгом, у напору непрекидног хода, ношен, као бујицом, све даље, не знајући куд иде.

Зато, не гледајући око себе, погледао је каткад у вис, као да је одлазио са земље. Обузимао га је страх од туђине и нечег сасвим лудог.

Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних му мостова, заноћивши више пута крај бунара, невидљивих у мраку, пук никако није могао да схвати како је тако, лудо, уопште могао и поћи.

У околини Печуја још су га стизали кумови из напуштених села, носећи за њим хлебове. Понека жена ишла је за братом по четрнаест дана хода, пре него што се вратила. Гладан увече и прозебао јутром, крај запаљених стогова, тек сад поче да увиђа шта је учинио. Оставив своја села, остављао је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет неразумљив и недокучив.

Сељаци, које видеше при пролазу, на пољима, орали су јашући. Једино још овце, сећаху их на њихове овце на дому и понеки коњ, мрков, на понеког њиховог мркова.

Иначе, поверова се, најпосле, у целом полку да не иду на Турке, као пре, те им се земља којој су ишли, учини, збиља, тајанствена и незнана. Наступила је тада дубока потиштеност.

Оно што је остало код куће, поче, у сећању њиховом, као и у души Исаковичевој, да се разлива и да нестаје као дим. Гледајући пред собом све више брда, равница баровита са које пођоше, дође им као сан, са свим својим бунарима и оборима. Као и магле што су лебделе ниско, над пољанама и нестајале иза њих, раскидаше се, у њиховим мислима, и слике њихових жена и деце.

Кад се измени дрвеће, прво на обронку видика, па затим и у околини, кад им се промени и земља под ногама и ваздух, који је постајао зрачан, хладан, они се снуждише сасвим. Велике промене на небесима дешаваху се пред њима; дуж реке се продужише густе шуме, у којима су ломили жбуње и рили по кишници дивљи вепрови; копци кружаху над њиховим главама и испраћаху их до подножја брда, на која почеше да се, изнемогли, успињу.

Као и у души Исаковичевој, и у њиховим душама настаде празнина. Куће и кућишта заборавише, на жену и децу више нису мислили, а своју муку и зној осећаху све јаче. Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икад вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих више нису умели да сагледају, у затвореним својим очима, под склопљеним, зажареним очним капцима, са лицем измученим од тих унутрашњих болова и патња, више него од хода и замора. Нежењени су им се смејали, а они који су и пре већ учествовали у ратовима, распричаше се по тишини, у полку, отимајући, ноћу, успут, све што им је до руку дошло.

После одмора у вароши Радкерсбургу, Исакович поче да их ломи вежбама, при ходу. Учио их је да трче са пиштољима у рукама и ножевима у зубима. Тако су пуцали, јурећи у гомили, у стабла дрвећа и ударали ножевима по грању, урлајући при том, у глас, име Марије Терезије, отегнуто и по такту. Чим би се дохватио са њима неке узвишице, задржао би их и распоредио да трче, пуцајући, у долину, а чим би стигао са њима у долину, задржао би их и распоредио да трче, пуцајући у брег, куда би се пред њима, брзо, износила застава. Код мостова их је делио у два табора и лично их водио једне против других, тако да их на мосту помеша и збрка, вртећи се бесно на коњу, међу бљештећим ханџарима, у диму од барута, међу њиним збуњеним гомилама, што су урлале раздражене и крволочне.

При логоровању, мучио их је копањем јарака, крај којих морадоше остати лежећи, док су под земљом паљена бурад пуна барута.

Изнемогли од тих вежбања, они су се непрекидно пели кроз шумовита брда. Било је дана кад су пет пута на дан прелазили Муру, која је кривудала, газећи воду. Беху као излудели од промена.

Ходали су брдом, у чијој сенци, доле, остадоше оранице, села, цркве, виногради које су видели са висине, као тице, а не као људи. Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом. Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух што је продирао у груди као нож. Поразбољеваху се многи.

Пренеразивши се кад видеше вароши од камена, чудне мостове, справе чију употребу нису знали, читава брда наслаганих коса, које беху продане руским трговцима. Слушаху свирку за коју не могаху да нађу разлога, јер је допирала из зидова. На врху једне куће, једног понедеоника, на крову, угледаше, као живог, једног ковача од гвожђа, који је гвозденим рукама дизао чекић и ударао по наковњу. Неки се прекрстише и забезекнуше, док су други, извадивши луле из зуба, пљуцкали огорчено, дубоко уверени да је то нека превара.

Беху се опили од ваздуха.

Београд [etc.] : Просвета [etc.], 1966.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568