Покошено поље, Бранимир Ћосић

    Покошено поље, Бранимир Ћосић (одломци)

Читава једна младост

ГЛАВА ПРВА

МОРА

  1.  

Савски мост лети у ваздух

Чист и врео летњи дан. Све мирише на велики школски распуст. Ваздух у даљини, над крововима, над спарушеним багремима и липама, трепери и искри и отиче у дубину једног, под јаком светлошћу, побледелог неба.

По крупном песку паркића код „Пролећа“ јури за новом кожном лоптом дружина раздраганих раздраганих малишана, цичи, вришти, размахује ногама и рукама, лопта потмуло одзвања, али се сва та хука разбија о склоп кућа, што навучених застора и завеса ћуте у полукругу.

Ненад Бајкић, чист дечко у плавом матроском оделу са кратким панталоницама и дугим тракама на капи, био је тога дана необично горд, јер је дивна кожна лопта, чија кожа мирише на ново и шкрипи под притиском руку, његова. Истина, лопта је по његовој матроској блузи остављала прашњаве трагове, и то га је мало узнемиравало: бојао се да не ражалости Јасну и старамајку. Јасна је сама шила, старамајка прала његове хаљине. Довољно за његову осетљивост.

Са горње стране, са Обилићевог венца стрчавши низ оно неколико степеница, нагло су се појавили гимназисти, и пре него што су малишани стигли да побегну, докопали су се лопте. Под њиховим ударцима, уз прасак, лопта је почела да прелета с краја на крај парка, кидајући, у пролазу, лишће са дрвећа; два пута се, на ужас Ненадов заплела у електричне жице, које су у додиру једна с другом севнуле; најзад је пљуснула у велику бару крај чесме. Како је Ненад плачући трчао непрестано за својом лоптом, то су га вода и житко блато попрскали. Док је он грабио мокру лопту, гимназисте уз смех побегоше ка улици Царице Милице. Крупне сузе круниле су се Ненаду низ лице. Зар му је Јасна зато купила лопту да је већ првог дана упропасти? Лепа жута кожа једва се видела под блатом; где није било блата виделе су се широке огреботине од грања и оштрог шљунка. Држећи лопту обема рукама, праћен друговима Ненад је кренуо кући. У сваком прсту куцало му је по једно срце.

Тада је у даљини видео свог млађег ујака Мићу. Мића Бојаџић је ишао журно, и Ненад одмах уочи озбиљан поглед са којим га ујак срете. Био је то висок, мршав младић: под црним меким шеширом избријано младалачко лице (сви Бојаџићеви имали су младолика и кротка лица, по мајци); сићушне, живе очи, пуне златних пега; мали, ретки и танки брчићи нису могли да му сакрију расекотину коју је имао на горњој усни и испод које су се видела два предња зуба: због тих зуба, цео његов изглед био је веверичији, врло мио. Висока крута огрлица, једва мало отворена под грлом, упирала му се својим белим рубом о оштру младићку браду. Мића је застао извадио марамицу, и обрисао Ненадово мокро лице, затим га узео за руку и повео кући.

Код куће, међутим, нико ништа није рекао. Становали су у чубриној улици, на другом спрату једне старе куће. Сазидана као правоугаони сандук, кућа је целом дужином имала дуг стаклен ходник, ослоњен на дрвене стубове, у који се пело право из дворишта, врло стрмим дрвеним степеницама, већ сасвим оронулим и расклиматаним. Ходник, је својим расушеним и местимице испрсканим прозорима гледао према Сави. Ненад се још дуго касније сећао жуто изрибаних дасака, лонца са црвеним смрдљевком и оног слапа сунчане светлости који их је запљуснуо када су, задихани, избили из мрачног стубишта, то поподне, у ходник.

У заједничкој соби затекли су Јасну и старамајку уплакане. Значи, све је готово. У забуни Ненад је само разумео да се спрема нешто страшно и раздражљиво (" У бој, у бој, за народ свој... Не бој нам се, сиви тићу ... " ) и да се Жарко , други ујак, који је још био у Прагу , налази у опасности. Можда ће га затворити? Мучити? Та он је у непријатељској земљи!

Мића га је затим, иако се Јасна противила, повео поново.

Узаним и празним улицама иза Народне банке брзо ушли у Кнез Михаилову; била је прекриљена светом који је сав, као река, текао журно ка Калемегдану. Тај свршетак светлог јулског дана, са високим и чистим небом, учини се Ненаду као недеља.

Никад му груди нису биле пуније него тада. Стазе су биле препуне. Мића се пробијао, јављао, застајао; у једно часу се нађе у гомили девојака и младих људи, од којих је Ненад извесне познавао још из раније, јер су долазили Мићи. На главној калемегданској стази према Сави, уз ограду, стајала је велика маса света и гледала на другу страну реке. Ненад није могао да види; сметали су му густо збијени људи. Он покуша да се пробије између ногу, али не успе. Најзад га један од пријатеља Мићиних узе на рамена. „Видиш, оно су Швабе“.

Над песковитом пустаром, са оне стране опустеле блиставе реке, коју је од моста укосо пресецао црвени одсјај залазећег сунца, дизало се огромно, широко, без краја небо. Од обзорја ка висинама се тискали мали рунасти облаци. Румени и чврсти онде где је сунце залазило, они су постајали све бељи и прозрачнији уколико су били у већој висини, да се најзад стопе у плаветнило. И под тим небом, које је своји пространством уливал страву у Ненадово срце, по песку, кроз ретко врбово зеленило, према двоспратној жутој кући чија се окренута слика заједно са непокретном и другом црно-жутом заставо огледала у глаткој Сави, трчале су мајушне људске прилике, смешно мале и глупих покрета. Између зеленила блеснула би по која зрака, и Ненад разумеде да су то ножеви на пушкама. Један мали чун њихао се под самим сводовима кућа. Ненад примети и ту људе окупљене око чамца: овима су се јасно виделе црне високе капе и опрема. Од оних што су трчали, како би који дошао пред кућу, застајао би и онда скидао капу и брисао лице. Шта је све то значило? Неко крај Ненада рече, и то изазва гласан смех и одобравање у гомили:

  • Уче се да беже.

Лежао је већ у кревету, док се из друге собе чуо разговор. Светлост је била угашена, али је пред иконом горело кандило, и дуге сенке су се повиле по зидовима. Говорио је кум, Јасна, старамајка, Мића, глесови су се дизали, прекидали, поново дизали. Било је јасно да се тамо препиру због нечег. Онда су треснула врата. Дрвеним ходником, чије су даске одјекивале, жустри кораци се удаљише. Још једна врата, стаклена, на крају куће. Ненад је скочио из постеље и извукао се у ходник где га је облила, са свих прозора, јарка месечина. Он се згрчи уз довратак: босе ноге су осећале топлоту дасака, загрејаних преко дана; та се топлота са ногу пела, милећи, по целом телу као безброј мрава. Погледао је низ ходник. Све је било мирно. На прстима - даске су и под њим шкрипале - прикрао се сандуку у коме су му стајале играчке и извукао спласнуту лопту: кожа је већ била суха и изгледала је чиста; он се умирен врати у постељу.

Нешто непознато и страшно извукло га је из сна и усправило у постељи. Цела кућа је хујала, док су окна са стране ходника, уз звеку разбијенг стакла, падала у двориште. Још једном - уши су запиштале заглухнуте од новог праска - цела се кућа, из темеља, шкрипећи својим грађом, занела лево и десно. Кроз прашину дојури Јасна, подиже Ненада и остаде тако, држећи га у наручју, насред собе. Већ је свуда мир. Ноћ је била светла толико да се и поред спуштених завеса у соби видело све. Дође старамајка, огрнута црним вуненим шалом. Гледали су део одваљеног лепа који је висио, клатећи се са таванице; и у змијасту пукотину изнад врата. Кроз светлу ноћ, прво једва чујно, онда све јаче, чу се као зујање неког чудовишта, дивовског комарца, који је својим летом замрачио небо. У соби нестаде ваздуха. Прасак. Зујање. Прасак. Још једном. Под, зидови, ствари, све је трептало. Као град ношен олујом, зујање и прасак експлозија полако су се удаљавали.

Јасна отвори прозор. И на жутој кући преко пута били су отворени прозори. Жене и људи су се нагињали напоље. Било је светло. Говорили су, довикивали се, објашњавали да је малочас Савски мост бачен у ваздух. Миће није било код куће. Топовска пуцњава се час утишавала, час оживљавала, пресецана сухим чегртањем пушака. Дође кум. Он, Јасна су говорили у соби окренутој улици. Ненад се поново извуче у ходник. Све је у свитању било јасно. Он прво виде једно окно. Имало је малу рупу на средини. Од рупе су у свима правцима ишле пукотине. Тако разбијено стакло никад није видео. Онда примети да има више таквих окна. Боса нога му стаде на нешто округло. Кликер. Откуда ту? Он се саже. Кликер је био топао и необично тежак, од олова. Он уђе у собу да га покаже.

Дође Мића. Преко свог малог црног капута имао је припасан тесак и фишеклије; уместо црног, меког шешира, шајкачу. Сав је мирисао на дуван и нову кожу. Ненад се сети своје лопте, али га Мића поче облачити журно, док је Јасна са старамајком и кумом вадила неке ствари из претинаца који су за њом остајали отворени.

Улицама је, кријући се, трчао свет. У Богојављенској наиђоше на једне таљиге, које су возиле пуним касом по неравној калдрми ка Босанској, где је залазио, у маршу, један мали одред трећепозиваца. Ненадови претрчаше преко улице и крај гвоздене ограде дођоше до улаза Милошев конак, тада школе за глувонеме. Капија је била само притворена. Уђоше. Иза ограде открише дивну башту, препуну георгина у цвету. Конак се дизао са својим луковима и стрехама бео, потпуно пуст. Они прођоше иза њега доњим делом излазио је конак у велико двориште Сликарске школе, обрасло високим, некошеном травом. Неколико хвати још неисечених дрва било је сложено уз зид. Неки људи, међу којина Ненад познаде подворника и домаћина Сликарске школе, мрачног и мрзовољног старца, слагали су дрва пред улазом у подрум, правећи грудобран. Подрум, сав на сводове које су држали дебели четвороугласти стубови, био је препун жена, девојака и деце, међу побацаним стварима. Под једним сводом гомила глувонемих дечака и девојчица седела је на неким старим сандуцима. 

Заглушен тутањ. Светла звезда улаза се замрачи људи упадоше сви заједно у подрум; затим, опет сви заједно, налегоше на гвоздена врата. Мрак. Напољу је звиждало, праскало, фијукало, завијало. У дну се упали једна шибица, и тај пламичак, заклоњен једном шаком осветљеном изнутра, откри Ненаду све пространство подрума. Онда се упали једна свећа. Иза једног удаљеног стуба друга. Ненад виде на гомили меких ствари једну жену: завлачила је главу под јорган. Глувонеми су прво осматрали непознат свет, а онда су рукама на зидовима покушавали да осете потресе експлозија. Најзад им то досади и почеше се играти по удаљеним и потпуно мрачним кутовима.

Ненад зажеле к њима. Али га Јасна чврсто држала уза се, стежући га при сваком пуцњу све јаче. Он се сети да није понео лопту и би га жао. Одједном, после блиског, један потмуо ударац у меко: фљус! И одмах се у подруму све заталаса. Једна се свећа угаси. Заглушени од пролома, људи су се довикивали. Једна је жена вриштала. Сасвим у дну, кроз златну прашину, сијао је отвор. Људи навалише на одваљен капак прозорчета једну стару сламњачу и неке подеране фотеље. Поново упалише ону угашену свећу. Настаде мир. Чуле су се још кратко време пушке на пристаништу; онда и то престаде. Отворише врата. Дотрчаше нове избглице. У једном крају поче да зуји примус. Ненад осети глад. Друга су деца већ јела. Глувонеми су са старих фотеља скидали кожу. Ненад им се најзад приближи, те и он доби свој део. Већина њих поче од коже правити завијаче или ремење. Нико их није дирао. По подне дође кум. Донесе им хране. Ненад је већ распознавао гранате обичних топова што фијучу промукло и лете споро; онда оштро фијукање шрапнела; онда јасан, звонак мелодичан полазак метка са монитора и лен, некако округао (Ненад га је замишљао као крупно, масно О) пун звук наших топова са бедема града. Иако му се, при сваком проласку гранате, нешто стезало под грудима, за Ненада је то било необично забавно. Њихов? Наш? Наш се зове свети Илија ? Не, ово је њихов. Док почне наш! Увек када почне наш, њихови заћуте. Када би се отворила подрумска врата, Ненад би видео да напољу мирно сија јулско сунце. И то је било забавно.

Пред зору пробуди се од хладноће. Сводови му се учинише виши и страшнији. Мала петролејска лампа осветљавала је најближи свод: обучене, на душецима су спавале жене и деца. Оно неколико људи седело је поред душека и дремало. Ненад је лежао на крилу старамајке. Јасна је седела. Ненад виде да је будна. У тами су и под другим сводовима блистале будне очи: уз свилено шушкање промицале су крај зидова беличасте животиње. Ненад први пут виде пацове и видећи их, згрози се.

Врата су била отворена, небо чисто, свуда велика тишина; кроз мокру траву запуштеног дворишта глувонеми и деца трчали су у игри. Људи одоше по хлеб и воду. Кум дође. Јасна је плакала. Он пољуби Ненада. И што никад није чинио дотле, пољуби Јасну .

Деца се провукоше кроз плот. Један малишан нађе једну шрапнелску куглицу. Други парче гранате. У трагању, пошо су покупили спале, зреле дудиње, дођоше до предњег дворишта. Уместо малог врта са георгинама, зјапила је велика рупа изривене земље. Тада приметише и кућу преко пута: уместо прозора, на другом спрату је зијао један велики отвор; на искривљеним гвозденим шипкама висила су парчад црвених завеса.

Стари подворник наиђе, носећи на руци котарицу пуну поврћа; деца се у трку вратише натраг, провлачећи се с муком кроз узани отвор на плоту.

Ненад се нађе сам, пред замрзлим кућама, у празном, изривеном дворишту које је све одисало горко на увеле георгине, у општем ћутању престрашене градске природе. У џепу од капута нађе кључ од куће. Био је код њега од јуче кад је Мића закључао врата. Он се одједном реши да претрчи донде и да узме лопту. Гвоздена капија била је закључана. Он прескочи ограду. Улица је била празна; средином, репа између ногу, трчало је једно жуто и прљаво куче. Сијало је сунце, угрејан камен и прашина мирисали су на шалитру.

Ненад је ишао на прстима, са стрепњом отварао врата. Бојао се да у празној кући не затекне кога. Ходник је био пун шрапнелских куглица. Он њима напуни џеп. Узе лопту и пумпу. Онда се сети да би могао понети бар један јастук, кад је већ ту. Завесе су биле још увек спуштене, кревети размештени, одело разбацано. Он изабра један велики јастук, закључа кућу и пође натраг. На степеницама му се стаде умиљавати његова шарена мачкица. Хтеде је узети али, она побеже. Он остави јастук и поче је јурити по дворишту. Бежећи, мачкица устрча уз дуд; са дуда скочи на низак кров шупе, претрча га и ишчезе у суседном дворишту. Ненад је био сав у зноју. Тек тад примети да већ неколико часака одјекују топовски пуцњи. Разумеде да је одавно требао бити у подруму. Врата су сада затворена. А Јасна, када види да га нема? Он зграби јастук, али није могао да трчи, јер му је јастук сметао. Он га диже на главу и тако претрча улицу.

Био је крај саме гвоздене ограде. Фијук се ближио страховитом брзином. Претварао се у урлик. Ненаду се учини да се плочник угиба. Он паде целом дужином, уза само подножје ограде јастук преко њега. Пролом, тутањ, црвени и црни колутови, пресечен дах, јека гвоздене ограде по којој добује крупан град. Када се све умири, Ненад диже главу. Устаде. Пред њим се још пушио окрњен торањ Саборне цркве. Требало је што брже прескочити ограду. Диже јастук: око њега се расу перје. Ипак га пребаци преко ограде. И сам скочи. При прескакању закачи чакширама за гвоздени шиљак и распара их целом дужином.

Ваздух је био пун праска. Подрумска врата затворена. Покуша да лупа песницом али ни сам себе не чу. Зграби каменицу и свом снагом поче да удар. Најзад му отворише врата и он се скотрља са својим до пола испражњеним јастуком у мрак, у отужни мирис петролеја, у буђу. Ишао је од руке до руке; ништа није видео сем жутих пламичака свећа испод сводова. Јасна је лежала без свести, расуте косе: жене су је поливале водом, трљале јој слепе очи. Ненад врисну, оте се. Јасна дође к себи; грчевито га стеже у наручје. Подворник у јастуку нађе комад гранате. Ненад није све разумевао. Чудио се зашто га сви редом љубе. Најзад схвати да сви мисле да је само због јастука ишао, да би Јасна имала на шта да легне. Јасна је понављала: „Добро моје дете, добро моје дете!“. Ненад тек тада примети да нема ни лопте ни пумпе. И поче плакати. Било га је стид - и због тога је све грчевитије плакао - што га сви теше, мислећи да он то плаче због поцепаног јастука. Али ипак не рече ни речи за лопту. Заспао је са тешким срцем, сав погружен због лажи; осећао је да није достојан толике Јаснине љубави. Тачно је чуо кад је подворник рекао „Ја бих га за ово измлатио, поxтено измлатио, да запамти, измлатио“. Ненад је био истог мишљења.

  1. ЖАРКО ПРОЛАЗИ

И тај дан падала је киша. Ненад је рано отишао берберину и ошишао се. Затим је обукао своје најлепше одело - матроско. И онда цело доподне и поподне до три часа није знао шта ће са собом. Ваздух, тежак од влаге, мирисао је на труо лист, на дим, на карбол. Мића је тога дана први пут покренуо руку. Био је радостан. Дан је био кратак, падала је киша: у три часа поподне сутон је почео да се спушта, пун чађи и оштрих крикова локомотиве. Житко блато, у које су тонули коњи, точкови и људи, потпуно је покривало ширину дуге улице што води на станицу: под ретким и слабим осветљењем, улица блеска као река растопљеног олова. Кола пролазе и не остављају трага; људи пролазе и не оставаљају трага: јер се блато, густо и житко, као растопљени метал одмах за њима склапа. Ненад је ишао сам, носећи под мишком мали пакет: вунени грудњак за Жарка, вунене чарапе, још топле гурабије које је месила и пекла старамајка, увијене у тај грудњак и чарапе. Туба аспирина и кутија од сто цигарета. И то је био цео пакет. Војнички. За Ненадом су журиле Јасна и старамајка. Радост која би им се оцртала зачас на лицу била је застрашена и збуњена. Нису смеле да погледају једна у другу. То је Ненад приметио и било му чудно.

Станица је страховито заударала на јодоформ и нужнике поливене креозотом, на поквашене кожухе и коње. Оно житко жуто блато вукло се свуда, али овде, помешано са црном угљеном прашином, било је сиво. Свет је врвио грајећи ходницима. Ненад и његови изађоше на затворен перон. Завијајући се у белу пару, празним колосеком крај саме ограде маневрисала је једна мала и кратка локомотива. По степеницама су већ били упаљени црвени и зелени сигнали, као кандила. Телефонске жице брујале су мелодично, губећи се у даљини. Док су чекали, прођоше два воза: један, састављен од затворених вагона за стоку, препун коња који су њискали и лупали о преграде, и војника који су седели на отвореним вратима са спуштеним ногама други, болнички, састављен од вагона прве и друге класе, тих и празан. Оба одоше у истом правцу. Одједном, из магле и паре изјури воз и стаде крај самог перона. Настаде велика ларма. Иза окићених и отворених прозора вагона чула се песма. Млада црвена лица, затурене шајкаче, већ повенуло цвеће, зелене гранчице шимшира, руке што машу, сиве прилике малих војника што висе по степеницама и вратима. Перон би поплављен у часу жагором, новим униформама, мирисом новог сукна и коже... четири стотине младих људи, четири стотине правника, филозофа, техничара, сликара, учитеља, ђака смејало се под својим новим жутим поднаредничким звездицама и ремењем, тискало, тражило своје или познате они који нису имали никога, већ беху нагрнули на бифе и чаше са пивом.

Ненад осети страх. Сви ти млади поднаредници личили су једни на друге. У гужви изгуби дах: како познати Жарка? Ако га изгубе? Јасна поче викати, махати руком, очајно се борећи да прође кроза свет који на њу није обраћао пажњу.

- Жарко, Жарко...

Из стиске изрони један крупан војник. Ненад га у први мах не познаде. Онда дође осмех Жарков, широк, блиставих зуба. Ненад га познаде, то је био Жарко, а ипак није био он: као поткресано дрво, нешто је на њему недостајало иако је био обучен као и сви, стегнут у сив шињел. Ненад су се непрестано чинило као да је го, некако празан. Од тога поче осећати нелагодност. Узбуди се. Најзад примети: Жарко није имао своје велике косе.

Свет их догура уједан угао између зида и ограде. Иза ограде је била ноћ, у даљини ложионица на којој пламте црвени прозори, светиљке по скретницама, црвене и зелене, празне шине које роне у маглу.

Жарко се распитивао о Мићи. Јасна одговарала. Ненад, остављен по страни, ухвати полако Жарка за руку. Ујак се трже, помилова га по образу, прихвати му руку и одмах га заборави. Ненад је целога дана смишљао шта ће све рећи ујаку (рат је за њега био још увек могућност да се дође до лепих ствари: коња, револвера, дурбина, ко зна још чега... ) Међутим, сад уопште није мислио на то. Његову пажњу привлачили су ти млади ђаци- наредници, ћосави, белих руку, њихове нове звездице, њихово жуто ремење, кратки тесаци. Он примети једног - и збуни се - како у крају љуби једну девојку. Девојка се није опирала: плакала је наслоњена на њега. Ненад осети да девојка није сестра овом младићу; тако се не љубе сестре. Он се пажљиво, иако кришом, почео окретати око себе: перон је био препун девојака које су китиле младиће цвећем; ови су их задиркивали; старији су све то гледали са осмехом, благонаклоно. Ненад осети нелагодност. Догађало се ту пред њим нешто нарочито, необично. Нешто што је обично забрањено. Насред перона, под великом богн-лампом која се клатила, једна група од њих десетак запева у хору

„Боже правде“. Гласови сложни и хармонични, били су свежи, млади, звонки. На перону се све утиша: сузе навреше Ненаду на очи, груди су му се надимале, шириле...

Боже правде, ти што спасе

Од пропасти досад нас...

У сазвучје песме улете прво један висок, заплашен и трептав женски глас који се одмах, сломљен, изгуби. Али га други прихватише, нови женски, нови мушки гласови, и сам Ненад, ван себе од узбуђења, запева:

Чуј и од сад наше гласе...

Цела је станица са својим сигналним звонима, са својим телеграфским жицама што хује кроз ноћ и маглу, са својим локомотивама што се, маневришући, завијају у шиштећ пару, учествовала у песми. Све је певало. Ветар се играо власима голаглавих људи, женама су, док су певале дигнутих глава и широко отворених очију, сузе полако текле низ озбиљна лица. Ненад се осети као у цркви. Скиде и сам капу. И осети лепо како га бог правде дотаче својим млаким дахом по влажном челу и сав се најежи. Јер бог беше присутан: сва лица била су обележена његовим присуством.

И од сад нам буди спас...

Настаде клицање. Из бифеа је допирао заглушан жагор, куцање чаша и неуморно пумпање пивских апарата. Пред Ненадом се створише два младића у наредничким униформама, један је био висок, мршав, црн други, мали, пун, плав,црвеног округлог лица, заваљене шајкаче на потиљак.

„Данас нам кажу, деци овог века,

- грмео је плави наредник, -

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу...“

- Лажу! ...Лажу! - узвикну и Жарко ...- Лажу!

Тек тада Ненад примети Жарково лице, у пламену као и код осталих, светлих и грозничавих очију. Ма ли плави поднаредник поче тешити старамајку, милујући је по рамену:

- Не плачи, старице мила! ...Мајка, разумем то, поштујем... пољубите ме, ја мајке немам, благословите ме, мајчице, уместо моје мајке!

Он се саже. Ненада запахну кисео мирис пива: младић беше пијан.

- И не плачите! - настави мали наредник. ...- Схватите! Будите поносни што је баш нама, вашој деци, пало у део да бранимо отаџбину. Јер, мајчице, овај камен, - мали плави наредник се испрси, диже руку, шајкачу још више затури на потиљак,

- јер овај камен...

...к'о пирамида

Што се из праха диже у небо,

Костију кршних то је гомила

Што су у борби против душмана

Дедови твоји вољно слагали,

Лепећи крвљу срца рођеног

Мишица својих кости сломљене,

Да унуцима спреме бусију,

Оклен ће некад, смело презирућ,

Душмана чекат' чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,

До тог бедема

Ногом ћеш ступит' можда поганом.“

Наоколо се правио све већи круг људи који су слушали. Викало се: пст! пст! чујмо! мир! На другом крају хор је певао „Ој Словени...“

Нека локомотива је пред станицом очајно и дуго звиждала тражећи пролаз. Овде су људи викали: пст! чујмо! Мали наредник је у левој руци држао смакнуту шајкачу; десна му је била стегнута у песницу.

„...Дрзнеш ли даље?

чућеш громове

Како тишину земље слободне

Са грмљавином страшном кидају,

Разумећеш их срцем страшљивим

Шта ти са смелим гласом говоре,

Па ћеш о стења тврдом камену

Бријане главе теме ћелаво

У заносноме страху лупати...

Ал' један израз, једну мисао

Чућеш у борбе страшној, ломљави:

„Отаџбина је ово Србина!“

- Тако је, тако је! - неке руке шчепаше малог наредника и понеше изнад глава. Он је викао у бучном одобравању и тапшању:

- Песма нас је одгајила, њојзи хвала! –

Тако је! Живели ђаци!

- Нека је слава мртвима! - викао је над главама младић. -Нека је слава Ђури! - глас му је у хуци слабио. Затим престаде да се разазнаје шта виче. Чуло се само, у таласима, како свет одобрава: тако је! живео! И то је слабило, претварајући се у неразговетан жамор. Хор је сада певао „Онамо 'намо, за брда она...“

Воз је дотле стајао чекајући у сенци, неосветљен. Одједном се чуше пиштаљке железничара, фењери потрчаше крај вагона.

- У вагоне, у ва-го-не!

- Кре-е-ћи!

Мртав воз се почео осветљавати.

- Жу-у-у-ри!

Један официр је ишао крај вагона, са бележницом у руци. Дошавши према месту где је Ненад стајао са својима, он подиже поглед и погледа на перон поглед му је био празан, мртав; лице је било озбиљно и непокретно. То лице, усред песме, следи Ненада. Шта је све то значило? Младићи љубе девојке, једни певају, други плачу, трећи, преморених лица, озбиљни и тужни, гледају на све то испијеним очима.

Врата вагона су се затварала истим звуком као врата на великим касама: меко, уз мали звиждук усисаног ваздуха. Звук железничког рога. Пуштена бела пара. Прво црвена лица, свако за себе, и руке што машу; онда се све споји у једну једину пругу лица и руку, помешаних, стопљених. У даљини се, изнад празних трачница, нагло смањивало црвено око сигналног фењера.

Уши су им биле још заглухнуте када се нађоше пред станицом. Јасна је водила старамајку испод руке. Ненаду се учини погрбљенија и мања. Улица је под светлошћу ретких жутих сијалица бљескала као река црног растопљеног метала. Ваздух је, влажан, мирисао на трулеж, на карбол, на дим од угља. Из мрака и даљине чуло се уједначено брујање црквених звона.

Издавачког предузећа „Геца Кон“ 1933.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568