Живот и прикљученија, Доситеј Обрадовић (одломак)
Ево, какову силу имају прве науке с којима се младо срце напоји и напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сâм не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест. „Ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности! Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити. К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају.
Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети; с вишим вниманијем него се злато мери, на теразијама ума и расужденија измерити; истину од притворности и лажљиво басновити[х] измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста — драги камен. Ми би[смо] се ужаснули кад би[смо] добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерја и преласне притворности за праву светињу држате биле! Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет!
Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са сви[х] страна прегледати и добро видити. Колико пута најискуснији људи другојачије мисле данас неголи јуче? И сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као чисто злато. А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине; а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се да не прогледамо. Стара је басна, но добра, да истина, будући нага и хотећи да и друге свлачи, и да и[х] наге, такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе, но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар. Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен.
Beograd : Nolit, 1969.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.