Горски вијенац, Петар Петровић Његош (одломак)
Владика Данило
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак' и мало, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим –
то је срећа дала ал' несрећа.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила;
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
***
Владика (чита писмо од ријечи до ријечи):
Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви - што је него сужањ?
Узду глодат - да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!
***
Владика Данило (отпишује):
Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал' зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.
Крв је људска рана наопака,
на нос вам је почела скакати;
препунисте мјешину гријеха!
Пуче колан свечевој кобили
***
Не требује царство нељудима,
нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
дивљи вепар има, а не човјек.
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјеством.
се сјећам што си рећи хтио.
Трагови су многи до пећине-
за горске се госте не приправља!
У њих сада друге мисли нема
до што остре зубе за сусједе,
да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику,
за међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
па харајте и коже гулите!
зло, под горим, као добро, под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
главу ми памет ућерасте.
Београд : Просвета, 1957.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.