Јазавац пред судом, Петар Кочић (одломак)
Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.
ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перје. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и преливају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, закукуријекати кô пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече, те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини!
СУДАЦ на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља.
ПИСАРЧИЋ на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише.
ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!… Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу.) А ти, лопове један, дош’о си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли’, и’ палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка! Зар изјести читаву њиву куруза, па не засладити с палиграпом, е, то би било богу плакати!
СУДАЦ: Ко је то?!
ДАВИД: Добар дан, главати и велеважни царски господини! Слуга сам препокорна!… Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима?
СУДАЦ: Шути, марво једна!
ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз’ти, царски службеник.
СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?
ДАВИД: Не д’о бог! То не би мог’о ни у сну сањати. Здраво сван’о, господине?
СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?!
ДАВИД: Здраво смо, ’вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л’ она здраво?
СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?
ДАВИД: И ми смо, ’вала богу, сви здраво и мирно, а теби ’вала, који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сван’о, дијете?
СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш?
ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.
СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој… Но, како се то зове?
ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.
СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?
ДАВИД: Тужим га славном суду, јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!
СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ево је права будала, будала над будалама! Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?
ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јохе’ није.
***
СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала.
ДАВИД: ’Вала ти на таквој ријечи к’о старијем и учевнијем!
СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма’ на њиви убио?
ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би’ и то учинио, да не знам данашњег реда и закона. Ама, што би ти, главати господине, дуљио, отез’о и натез’о: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!… Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. У’вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.” Е, кад брани, нек му и суди кад штету почини!… Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам им’о, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Рек’о би чојек да уздишу за осветом и правдом… Само (плаче), само сам ту њивицу куруза им’о, па…
ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна.
ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа’иска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и ’вође у суду записато.
Београд : Култура, 1963.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.