Јазавац пред судом, Петар Кочић

Јазавац пред судом, Петар Кочић (одломак) 

Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перје. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и преливају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, закукуријекати кô пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече, те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини!

СУДАЦ на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља.

ПИСАРЧИЋ на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише.

ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!… Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу.) А ти, лопове један, дош’о си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли’, и’ палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка! Зар изјести читаву њиву куруза, па не засладити с палиграпом, е, то би било богу плакати!

СУДАЦ: Ко је то?!

ДАВИД: Добар дан, главати и велеважни царски господини! Слуга сам препокорна!… Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима?

СУДАЦ: Шути, марво једна!

ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз’ти, царски службеник.

СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?

ДАВИД: Не д’о бог! То не би мог’о ни у сну сањати. Здраво сван’о, господине?

СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?!

ДАВИД: Здраво смо, ’вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л’ она здраво?

СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

ДАВИД: И ми смо, ’вала богу, сви здраво и мирно, а теби ’вала, који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сван’о, дијете?

СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш?

ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој… Но, како се то зове?

ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.

СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?

ДАВИД: Тужим га славном суду, јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!

СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ево је права будала, будала над будалама! Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?

ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јохе’ није.

***

СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала.

ДАВИД: ’Вала ти на таквој ријечи к’о старијем и учевнијем!

СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма’ на њиви убио?

ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би’ и то учинио, да не знам данашњег реда и закона. Ама, што би ти, главати господине, дуљио, отез’о и натез’о: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!… Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. У’вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.” Е, кад брани, нек му и суди кад штету почини!… Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам им’о, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Рек’о би чојек да уздишу за осветом и правдом… Само (плаче), само сам ту њивицу куруза им’о, па…

ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна.

ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа’иска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и ’вође у суду записато.

Београд : Култура, 1963.