Ловац у житу, Џон Селинџер

Ловац у житу, Џон Селинџер (одломак)

мојој мајци

 Ако вас стварно занима све ово, вероватно ћете прво хтети да сазнате где сам рођен, какво је било моје безвезно детињство, шта су моји радили у животу пре него што су ме добили и још масу таквих глупости а ла Давид Коперфилд, али нисам баш расположен да се упуштам у те ствари. Као прво, све ми је то досадно, а друго, моји би се моментално одузели кад бих испричао нешто личније о њима. Прилично су осетљиви у том погледу, поготово отац. Добри су и све - не кажем - али стравично су осетљиви. Уосталом, нећу сад да вам причам читаву своју аутобиографију или нешто. Испричаћу вам само оно лудило кроз које сам прошао око Божића, пре него што сам озбиљно пропао и морао да пређем овамо да се мало опоравим. Мислим, то је оно што сам причао Д. Б.-у, а он ми је брат и све. Живи у Холивуду. Није далеко од ове рупе, па ми скоро сваког викенда долази у посету. Возиће ме кад изађем, можда следећег месеца. Недавно је узео 'јагуара'. То је онај мали енглески болид што иде триста на сат. Коштао га једно четири хиљадарке. Сада је пун пара, за промену. Некад није био. Био је само обичан писац, док је седео код куће. Написао је ону феноменалну књигу прича Тајна златна рибица, ако случајно нисте чули за њега. Најбоља прича у њој је баш „Тајна златна рибица“: о неком клинцу који не да никоме да види његову златну рибицу јер ју је купио за свој новац. Стварно ме оборила. Сад је тамо у Холивуду, Д. Б., продао се. Ако ишта мрзим у животу, то су филмови. Боље да их не помињете.

Почео бих од оног дана када сам напустио Пенси Преп. То је школа у Еџерстауну, у Пенсилванији. Вероватно сте чули за њу. Видели сте бар рекламе или нешто. Рекламирају је у мали милион часописа, уз обавезну слику неког дасе на коњу који прескаче неку ограду. Као да се у Пенсију по цео божји дан само игра поло. Ја никад нисам видео неког коња чак ни близу тог места. А испод слике типа на коњу увек пише: „Још од 1888. обликујемо дечаке у бриљантне, оштроумне младе људе.“ Приче за малу децу. Тешко да они иког обликују више него у ма којој другој школи. Нисам упознао никога у Пенсију ко би могао да се похвали како је бриљантан, оштроуман или нешто. Можда двојицу, а и то је питање. Вероватно су били такви и кад су доспели у Пенси.

Све у свему, била је субота, дан рагби-меча против Саксон Хола. Од тога се правио читав циркус у Пенсију. То је био последњи меч у години, и очекивало се да извршиш самоубиство или нешто ако стари Пенси не победи. Сећам се да сам око три поподне стајао чак на врху брда Томсен, код оног идиотског топа што је харао у Рату за независност и свуда. Одатле се видео читав терен по коме су јурцале обе екипе, цепајући се на све стране. Трибине нису биле тако видљиве, али лепо се чуло како навијају, бучно и сви углас за Пенси - у суштини се читава школа осим мене скупила тамо - а пискаво и јадно за Саксон Хол, јер су гости ретко довлачили своје људе.

На рагби-мечевима никада није било много девојака. Само су матуранти могли да их доводе. Језива школа, како год окренеш. Волим места где бар можеш да видиш понеку девојку с времена на време, па макар се оне само чешале по рукама, или издувавале носеве, или се само кикотале, било шта. Селма Тармер, кћерка директора школе, појављивала се доста често на трибинама, мада није баш била нека за којом би се човек помамио. Ипак, није била лоша. Седео сам једном  поред ње у аутобусу из Еџерстауна, па смо као одвојили неки разговор. Допала ми се. Имала је велики нос и нокте изгрижене до крви, и носила оне сулуде лажне груди што штрче на све стране, али будила је неку симпатију. Допало ми се што не гуши човека причама о томе каква је сила њен отац. Вероватно је знала колико је тај кретен дволичан.

Стајао сам горе на врху брда Томсен уместо доле на трибинама зато што сам тек стигао из Њујорка, са мачевалачком екипом. Био сам им као неки менаџер. Јака ствар. Отишли смо тог јутра у Њујорк, на мачевалачки двобој са школом Мек Берни. Али није дошло до двобоја. Оставио сам мачеве и опрему и све остало у проклетом метроу. Нисам баш све ја био крив. Морао сам сваки час да устајем и гледам у ону мапу, да бисмо знали где да сиђемо. И тако смо се вратили у Пенси око пола три, уместо за вечеру. Читава екипа бојкотовала ме читавим путем натраг у возу. Комично је било, у неку руку.

Други разлог што нисам доле на утакмици био је што сам пошао да се опростим са старим Спенсером, мојим професором историје. Имао је као грип, па сам нешто мислио да га вероватно не бих ни видео до божићног распуста. Написао ми је поруку како жели да ме види пре него што одем кући. Знао је да се не враћам у Пенси. То сам заборавио да вам кажем. Избацили су ме. Није ни требало да се вратим после распуста, јер сам пао из четири предмета, а нисам баш грејао столицу или нешто. Стално су ме опомињали да загрејем столицу - посебно око тромесечја, кад су моји били на разговору са старим Тармером - али ништа од мене. И тако сам добио ногу. Нисам био ни први ни последњи кога су шутнули одатле. Пенси се прилично високо котира као образовна установа. Најозбиљније.

Све у свему, био је децембар и хладно као на вештичјој сиси, поготово на врху тог проклетог брда. Имао сам само мантил, без рукавица или нечега. Недељу дана пре тога, неко ми је украо капут од камилхара директно из собе, све са крзненим рукавицама у џепу. Пенси је био пун лопова. Добар део ученика био је из оних веома богатих породица, али је Пенси свеједно био пун лопова. Што је школа скупља, то је више лопова у њој - најозбиљније. Све у свему, стајао сам и даље код тог идиотског топа, гледао доле на терен и смрзавао дупе. Али нисам баш много пратио игру. Нацртао сам се ту зато што сам у суштини покушавао да осетим како се опраштам и све. Мислим, напуштао сам већ разне школе и места, а да уопште нисам знао да их напуштам. Мрзим то. Није битно да ли је растанак тужан или ружан, али кад напуштам неко место, волим да знам да га напуштам. Ако не знаш, још ти је горе.

Имао сам среће. Одједном ми је пало на памет нешто што ме учинило свесним да одлазим бестрага одатле. Случајно сам се сетио како смо, негде у октобру, Роберт Тиченер, Пол Кембел и ја пикали лопту испред школе. Добри су били њих двојица, посебно Тиченер. Било је пред вечеру и већ доста мрачно напољу, а ми смо свеједно пикали даље. Постајало је све мрачније и мрачније, једва смо и видели лопту, али није нам се престајало. На крају смо морали. Професор биологије, г. Замбези, промолио је главу кроз неки прозор на школи и рекао нам да се покупимо у собе и спремимо за вечеру. Ето, ако се сетим тако нечег, могу да се опростим кад год ми затреба - бар у већини случајева. Чим сам се опростио, окренуо сам се и почео да трчим низ другу страну брда, према кући старог Спенсера. Он није живео у кругу школе. Живео је на Авенији Ентони Вејна.

Трчао сам читавим путем до главне капије, а онда застао на секунд, да удахнем мало. Често губим дах, морам да признам. Као прво, тежак сам пушач - мислим, био сам. Натерали су ме да престанем. А друго -порастао сам шеснаест сантиметара у току прошле године. И то је разлог што сам у суштини добио ТБЦ и доспео овамо на све те проклете прегледе и остало. Иначе сам прилично здрав.

Сарајево: Свјетлост 1958.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568