Збогом мојих петнаест година, Клод Кампањ

          Збогом, мојих петнаест година, Клод Кампањ (одломак)

Тај четвртак није био као остали. Из радионице су допирали присни ударци Гијомовог чекића, шкрипа тестере, брзо стругање хартије за глачање дрвета. Међутим, када је престао да звиждуће и кад ме позвао: „Фани, слушај мало!… “ знала сам да и за њега тај четвртак није обичан четвртак. Отресла сам руке мокре од воде у којој сам прала судове и пришла му. — Хоћеш ли ти ићи на станицу по Норвежанку, или морам то да урадим ја? — Она је за нас још била „Норвежанка“, млада непозната девојка, тајанствена — и помало нежељена — девојка која ће пореметити спокојство наша три срећна живота. — Ти ћеш ићи — прошаптала сам. Он се насмеши. — Реци, није ти мило што долази? Ка што сам већ толико пута гледала, рукама је миловао неки вретенаст комад дрвета који је управо издељао. А у очима, које ме нису гледале, очима које је упро у танани комад трешњевог дрвета, осећала сам сву братску нежност иза његове једноставности и уздржаности. — А ти, шта ти мислиш? — рекох. Он слеже раменима. — Видећемо! Сад, кад је сећање на Ингвилд и њену необичну љупкост везана заувек за овај доживљај, сад ми је тешко да је поново замислим онакву какву сам је некад у машти видела. У исти мах била сам спремна и да је заволим: мојих петнаест и по усамљених година примале су је већ као пријатељицу. Међутим, бојала сам се промена које ће она унети у навике усамљене сеоске девојке. Мислим да је исто то осећао и Гијом. Можда са нешто више радозналости. И са мало горчине двадесетогодишњег младића који своју собу мора да уступи гошћи. Кад нам је Капетан — говорећи о њему, увек смо свог деду називали Капетаном — рекао да нам на целу годину долази једна Норвежанка, обоје смо били запањени. Наш дед је волео спокојство „Сунчаног часовника“, наше старе куће, и њену тиху срећу. Како је могао и помислити да нам тако доведе једног уљеза. Међутим, он је био господар нашег бродића (зар га нисмо звали „Капетан“?) и знали смо да је морао имати своје разлоге и да не вреди испитивати. — Упрегнућеш двоколице сама! — добаци ми Гијом. — Ја сутра свакако морам предати ове столице, а вечерас ћу једва стићи да их завршим. Подигох са пода свиленкасту шушку која је лежала крај његове ноге и, савијајући око прста бледи увојак, златаст као што је, замишљала сам, Ингвилдина коса, рекох:  — Шта ли ће она мислити о двоколицама, о нашем селу, о кући и Капетану? — Па, навићи ће се! — одврати оштро Гијом. — Могла је и на горе наићи. Уосталом, наше двоколице са тако лепим коњем као што је Стручак Љубави вреде колико и сви „бјуици“ на свету! Нисмо имали аутомобил. Чак је и сама та реч дуго међу нама била забрањена. Наши родитељи су погинули y страшној аутомобилској несрећи о којој никад нисмо говорили. Од тога дана деда није дозволио да неки аутомобил прође кроз велику камену капију на улазу у имање. Уосталом, тешко да би наша скромна средства дозволила ту раскош. Живели смо једноставно, не у оскудици, али ни у изобиљу, и наше старе двоколице, на које смо били тако горди, потпуно су задовољавале наше жеље. Дохватила сам хамове и упрегла Стручак Љубави тепајући јој полугласно у ритму својих по крета. Али то вече, слично толиким другим, а ипак тако различито, као да је у себи носило тежину старих навика које се ближе крају. И док сам гурала коња у рукунице двоколица, држећи га за ђем, мислила сам како ћу овим свакидашњим покретима морати да научим и Ингвилд и да ћу од сада морати с њом да делим благо свог срећног царства… И сад, кад је све завршено и кад је од Ингвилд овде остала само заборављена рукавица од мрке коже и мала сирена из Копенхагена од плавог прозрачног стакла на столу у мојој соби, са осмехом осенченим горчином размишљам о свом срећном царству из доба пре њеног доласка. Али шта је то у поређењу са немиром и чудесном стрепњом од којих ће треперити наша срца целе те дуге зиме. Зашто је дошла та девојка са севера да поремети једноставан сеоски мир, који је тада био довољан нашој срећи?… Вратила сам се својој усамљености четвртком, својој тихој соби, а топло присуство Гијома и Стручка Љубави припада само мени. Ништа се није изменило. Па ипак, моје старе, прошлогодишње навике изгубиле су своју драж. Ингвилд је у своју далеку земљу однела и нашег пријатеља, оног чудног младића, и један део наше жарке младости. Нисам знала да је те вечери све почело… Тек што сам упрегла Стручак Љубави, Гијом се појави на прагу штале. Попе се на папучицу. — Баш бих волео да знам да ли је у Норвешкој хладније! — рече седајући на клупу. Затим око колена обави мрки покривач који нам је служио за зимска путовања двоколицама. — Спреми нам добру чорбу, Фани, требаће нам! Он повуче узде. Кола нагло поскочише. — Збогом — рече Гијом и поздрави широким, лепим, њему својственим покретом руке. Није се окренуо. Сва устрептала, ни сама не знам зашто, остала сам у новембарској ноћи пратећи погледом кола која су се удаљавала котрљајући се брзо и реско по смрзнутом друму.

Живели смо у једном од оних села у Булоњској грофовији које је требало тражити далеко од главних путева. Кажем Булоњска грофовија а не Па-де-Кале, јер је све у Фовамбергу подсећало на старе дане. Кад бих се из гимназије враћала бициклом, волела сам да са главног друма скренем на неравни путељак који води до наше куће. На путоказу је свакако писало: „Фовамберг 500 м“. Али слова на зарђалој табли, постављеној превисоко на гвозденом стубу, била су сувише ситна, могла сам само да наслутим име свога села… Понекад, за време тог свакодневног дугог пута — више од седам километара до Булоња, где сам ишла у школу — забављала бих се сањарећи о времену пре стотинак година. Замишљала сам како кочијаш поштанских кола при светлости фењера у леденој кишној ноћи, чита: „Фовамберг 500 м“. — „Ускоро ћемо стићи, господине бароне!“ — довикнуо би он у кочије, возећи последњег путника према имању. „Сунчани часовник“ је било старо имање. Фарма и споредне зграде и не знам ни сама колико хектара ораница и пашњака нису нам више припадали. Остала нам је само господарска зграда, дугачка и ниска кућа покривена шкриљцем као и све остале сеоске куће. Али, била је од сивог камена, док су остале сеоске куће, са црном пругом на дну, кречене сваке године. Да би се стигло у нашу кућу, требало је проћи испод свода сличног своду каквог замка. Био је то остатак старе ограде имања, куле из XВИ столећа, без других украса сем сунчаног часовника урезаног на зиду и готово избрисаног. Затим се улазило у дрворед брестова, дуг око тридесетак метара, где је некад поплочана стаза сада била још само коловоз зарастао у траву. Најзад се долазило до куће, до улаза са вратницама, којима се готово никад нисмо служили и које су водиле у Гијомову радионицу. Обично смо улазили кроз кухињу, у којој је протицао један део нашег живота. Велику собу смо претворили у радионицу онога дана кад је Гијом рекао збогом чика-Дудену, који га је научио столарском занату. Чика Дуден је био стари уметнички столар из Сентомера. Гијом је после матуре ступио код њега као ученик. После две године, кад се вратио, видели смо да је сазрео, порастао и раскрупњао се. На рукама .сам му најпре открила мужевне трагове његовог рада. Чиниле су ми се лепе. Оживеле су. Схватила сам да је мој брат прерастао детињство откако је уместо родитеља преузео бригу о кући. Гијом није имао ни ведрину ни радост мога деде. Био је тврђи — можда због младости која је тако рано понела терет бриге за насушни хлеб. Али у црним очима мога брата и у плавим Капетановим очима светлуцао је исти детињски одблесак и господско достојанство сеоског племића.

Капетан се насмеја. Надев мога колача, дрхтав и мастан, блистао је пред његовим очима. Он умочи мали прст, лизну га зналачки и спусти се у своју велику црвену бержеру крај камина. — Богами, — оцени он — погрешиће ако јој се не допадне. Рекао би човек да му у стомак клизи нешто божанствено и меко као сомот. — Стави цепаницу на ватру, татице, молим те — рекох. — Можда ће јој бити хладно. Имали смо обичај да деду називамо именима одмила која су Гијома и мене забављала. Најчешће „дека“, „татица“ или „Капетан“. Дека је потицало још из нашег детињства, из времена када нам се деда чинило сувише крупно и свечано. Најчешће смо га звали дека. Гијом је нарочито задржавао право на име Капетан, које је изговарао смешећи се, али с неким породичним поштовањем. Ја сам највише волела „татице“. Зар ми деда у ствари није био помало и отац. У сваком случају, зовући га тако, ја сам малчице то и уображавала. Затим, без маме, а већ готово одрасла девојка, одговорна за кућу и два мушкарца, понекад сам према њему осећала материнску нежност, јер је остао велико дете. — Њој ће можда бити хладно — понови он климајући главом. — А можда ће бити и мало ошамућена. Пре два дана ветар је променио правац. На Северном мору је сигурно бура. Нагнут, джарајући замишљено ватру, говорио је полако, као за себе, ослонивши браду на руку. Чинило се да је заборавио на моје присуство. — Пре три дана је била још у Ослу. Бродови данас плове брже него у моје време. Када сам се последњи пут враћао из Нарвика… Зашто су ми баш те вечери, док сам чекала Ингвилд, мисли биле заокупљене Гијомом и дедом. Стрепела сам од њеног доласка и вероватно због тога, мој свет ми се чинио још дражим, нарочито та три бића која сам волела највише на свету. Кажем три бића, јер мислим и на „њега“ кога ћу ускоро поменути и чије ће се пријатељство тајно и нежно утиснути дубоко у моје биће. Мојих неповерљивих петнаест година нису тада признавале никакве друге нежности осим ове три. Сећам се како сам те вечери, чекајући, претурала по фиоци са драгим успоменама, тражећи грозничаво стару фотографију поручника дуге пловидбе Ţана Батиста ле Мороа, мога деде. На пожутелом картону, оивиченом испреплетеним златом по старинској моди, посматрала сам витког младића од двадесет две године у сјају униформе поморског официра украшене златним дугметима. Лице му данас носи трагове четрдесетогодишњег живота на пучини; образи су му пунији а чело више, отвореније. Побелели су лепи бркови као и коса, коју сам научила да шишам, јер он никад у животу није прекорачио праг берберина. Али очи са фотографије су се смешиле, исто онако светле, онако плаве, са истом свежином погледа. А ја,  душом девојке сањалице, сакривши фотографију у џеп кецеље, јер је Капетан ушао у кухињу, помислих са нежним подсмехом како сам некад могла бити заљубљена у младића који је освојио моју бабу… . — Спремаш ли нам нешто ваљано, Фани? Испод наочара, стављених мало укриво, гледао је чинију у којој сам лупала беланца. — Ах, знаш, — рекох љутито — она је свакако навикла да једе кнеккврöе1 и козји сир који личи на сапун. Не верујем да ће јој се моја торта од лимуна много допасти. — Деко, зашто те Норвешка толико привлачи? — упитах одједном. Колико сам пута касније, док смо Гијом и ја трагали за кључем тајне из Нарвика, жалила што те вечери нисам пустила Капетана да говори. Намах је уздрхтао. Лице му се одједном смрачи. Окренуо се мени и посматра ме спустивши наочаре још ниже. Али, врло брзо поврати му се сигурност и ведра живахност. — Норвежанке су дражесне, драга моја! Тамо сам видео поноћно сунце и срео Едварда Грига… Затим, како да се извињава, објасни ми: — Сећам се како се све то збило на брзину. И да тада нисам случајно седео поред норвешког конзула, на вечери риболоваца у Булоњу… Добри Дамијелсен је заиста био у неприлици јер је породица која је требало да прими Ингвилд отказала. Сва деца су добила заушке. Било је немогуће малу послати тамо, разумеш. Путна карта је већ била купљена. Место на броду резервисано. Шта ћеш, нисам имао куд… Последњу реченицу изговорио је ширећи беспомоћно руке, али сам му у погледу наслућивала искру лукавства. Не, нећу данас дознати праве разлоге због којих нам Ингвилд долази. — Погледаћу још једном њену собу — рекох. — Ако дођу, брзо ћу се попети.

Београд: Младо поколење, 1966.