Пролетња песма, Десанка Максимовић
Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте,
к`о видик у лепе насмејане дане;
Како с младим биљем постаје све веће
и лако ко крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било.
Како чезне за свим што би живот мог`о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.
Осећам да досад све је било шала
мога срца врела,
да још ником нисам своју љубав дала
колику бих могла и колику хтела.
Да у мени цела нежна плима
речи неречени`;
да бих срце могла поклањати свима,
и да опет много остане га мени.
Београд : Младо поколење,1971.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.