Панорама, Иво Андрић

                                    Панорама, Иво Андрић (одломак)

У доба мога детињства, дакле врло давно, у наш град је дошла стална панорама. У једној од главних улица, њен "директор", мршав Аустријанац, изнајмио је празан дућан на угледном месту, и у њему отворио ту радњу. Изнад врата је био солидан натпис, златним словима на црном стаклу, "Панорама свијета". Велика просторија је лепо уређена и дискретно осветљена. Ништа ту није личило на јевтине шатре у којима су досад боравиле пролазне панораме. Све је одавало трајност и сталност. Унаоколо је ишао узак црвен ћилим, у угловима су биле вештачке палме, али највећи део простора, целу средину, заузимала је – панорама. То је била дрвена грађевина у облику вишестране призме, од финог дрвета које је било тако обојено да оставља утисак махагонија. Та полигонска зградица личила је на дрвено турбе, а кров јој је допирао до испод дућанског плафона. На њој су уокруг, у правилним размацима, били отвори за гледање: по два велика дурбинска ока с нарочитим стаклима, уоквирена црним каучуком. Поред сваког таквог отвора била је мала столица без наслона, пресвучена црвеним плишем. Свега петнаест отвора – на свакој страни полигона по један – и исто толико седишта.

У невидљивој унутрашњости те зграде биле су кружно распоређене слике у боји, помоћу нарочито постављених огледала и јаког електричног осветљења оне су пред гледаочевим очима постајале увеличане, јарко осветљене и веома живе и пластичне. Нарочита, и опет невидљива, машинерија покретала је цео тај појас слика уокруг. Свака слика задржавала се пред сваким гледаоцем два до три минута, а онда се кретала даље удесно, и на њено место долазила је нова слика, слева. Тако, док сваки гледалац не види све слике. Програм се састојао од петнаест слика једне одређене земље или једног великог града, и мењао се сваке недеље. Једном је то био Рио де Жанеиро, други пут Лисабон, па Цејлон, и све тако редом, из седмице у седмицу, све далеке земље и непознати градови.

Цена улазнице није била висока, па ипак је за сиромаха ђака трећег разреда реалне гимназије представљала знатан новац до кога није било увек лако доћи. Али тај новац се морао наћи. Панорама је за мене постала нека врста неопходне дроге. Довијао сам се на све могуће начине како да дођем до никленог новца који отвара врата "Панораме свијета", а чим бих успео да га добијем, трчао сам право у главну улицу у предавао га дебелој жени за касом на улазу у панораму. А кад бих једном сео на црвени табуре, за мене је почињао прави, велики и обасјани живот. Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у непостојање. А све што сам читао у романима или желео и градио у машти, све се могло повезати са овим сликама. Моје видно поље, а са њим и цела свест, било је потпуно испуњено земљама и градовима који су преда мном клизили и у којима сам се губио. Тишина је била свечана и потпуна, само је с времена на време фини дечачки слух могао да ухвати слаб шум, једва чујну шкрипу механизма који покреће цео апарат панораме. Али то је мени долазило као далека музика сфера, која нужно прати ход земље и њених предела кроз васиону.

По три и по четири пута прошли би испред мојих зачараних очију осветљени предели неке далеке земље, а ја се нисам дизао; и седео бих ту ко зна докле да није било оног Аустријанца који би ми најпосле пришао и тихо ме опоменуо да је моје време давно истекло и да треба да уступим место другом гледаоцу. Никад нисам толико жалио што сам сиромах и што немам да још једном платим улазницу која би могла да продужи моју срећу. Овако сам, грубо пробуђен из свог заноса, постиђен и збуњен, испадао из панораме, као избачен. Излазио сам у сумрак у ком је све било познато и немило, тонуо у стварне улице мога града као у ружан сан, осећајући како за мном све даље остаје свет моје једине светле стварности. На махове ми се чинило да сам ослепео, да осећам око себе шум улице и људске гласове и покрете, али не видим боје ни облике.

Остајало ми је да, тако убијен и обневидео, упорно тражим новац за идућу недељу, а то значи нов програм, нову земљу коју ће ми донети случај или, тачније речено, предузеће које снабдева сликама те скромне панораме по провинцијским градовима Аустроугарске. Тако сам сваке недеље живео један сат очима и маштом у срећи и савршеном блаженству. Негде у дну те светле среће био је један таман тон: страх да она пролази и да јој се ближи крај. А лаки шум подмазаног механизма био је звучни израз тога страховања, али у исто време и доказ да свет, у својој лепоти и пролазности, још живи и траје. И ја сам гутао очима пределе и градове света и њихове људе, грађевине и животиње, све у боји, све осветљено, не помишљајући ни једног тренутка да би то могло и не бити тако, да су то мртве слике, да је цела панорама шпекулантско предузеће, створено да најпримитивнијим средствима измами пару од оваквих наивних и радозналих гледалаца који се досађују по паланкама. Никад се таква помисао није могла родити у мојој глави. Све што сам видео у панорами, ја сам примао онако како је било у намерама и предвиђањима оних који су организовали и водили предузеће "Свјетских панорама" и који су са њима радили и зарађивали. И све је то ишло још далеко изнад фабрикантских и трговачких намера и рачуна. Злата је за мене вредела ова игра среће и заноса, а не ситног никленог новца. Јер, у ствари, све што је потребно за ту игру давао сам ја од себе и вадио из себе. За многе дечаке тих година свака ствар, и мања него што је ова убога панорама, може бити повод за такву игру, свако па и најскромније средство њима је добродошло да би могли да распростру испред себе оно што их усрећава или тишти, и чега су пуни до грла, јер расте заједно с њима док трају године раста.

Како је изгледао један такав недељни програм у мојим очима и у сновима који су долазили после гледања? Ево, на пример, за ову недељу црвен оглас јавља: "Рио де Жанеиро, са свим својим природним лепотама, видицима и грађевинама". Већ само име тога града! Оно је као чудесна ракета која сукне увис у летњој ноћи и распрскава се на тамномодром небу у дванаест разнобојних ватрених капи које падају лебдећи кроз таму, дванаест слова речи. Рио де Жанеиро. То је пре него што је човек ногом ступио у панораму. А стварно гледање даје више него што је очекивање обећавало. Парк у Рио де Жанеиру. Чудесна флора. Широке чисте алеје под благом, једномерном светлошћу невидљивог сунца. Шетачи. У првом плану муж и жена и њихова девојчица од шест-седам година, која тера велики дрвени обруч. Господин је са штапом у руци, лепо одевен, госпођа са сунцобраном, широким шеширом и дугачком сукњом којој се шлеп гордо вуче по земљи; девојчица је висока на ногама, у матроској хаљиници са кратком сукњом, сва мила и насмејана, као засебна мала срећа у општој великој срећи таквог постојања. Људи који имају све што им треба. Да, увек сам мислио о том, о таквом животу и таквим људима, и мислећи о себи и својима увек сам жалио што нисмо такви, и размишљао како бисмо то могли постати. И сад, ево, стоје такви људи преда мном – отац, мајка и ћерка – као да ће сад проходати и проговорити. По изразу лица и покретима, ухваћеним на слици, мени није тешко замислити да они и ходају и говоре, иако су неми и непомични. И ја замишљам! А тако је боље, јер да стварно имају способност хода и дар говора, они би брзо изговорили оно што имају да кажу и прешли ову сунчану алеју, и целој чаролији био би крај. Ко зна какав крај! А овако, они ходају кад ја хоћу и говоре оно што ја желим, и кад зажелим. И све то без краја, без горке помисли на крај! Срећа као постојање, задовољство које траје непомућено. Ја сам не бих умео, чини ми се, рећи шта је боље и лепше бити: отац, мајка и девојчица, на слици, или ја који их, у тишини панораме, посматрам све троје како шетају алејом срећног града. А онда се, уз тиху шкрипу механизма, цела слика, са густим зеленим крошњама дрвећа, бледоплавим небом и шетачима у алеји, одједном покрене, почне да клизи удесно, да нестаје. Али на њено место долази друга. Богат је свет, широк и разнолик, нема у њему места празнини, само једна слика смењује другу.

Уместо парка и његових шетача, у недоглед се пружа главна улица трговачког дела града. Ужурбани пешаци, безбројна превозна средства, неразумљиви натписи на радњама. Ту има свега. Све оставља утисак бујности и снаге. Ту се купује и продаје. А ја знам шта то значи. У скромним размерама, наравно, али знам. Ми имамо кума, Благоја бакалина. Ранијих година, док сам ишао у основну школу, та бакалска радња била је за мене права страст. За време школског распуста одлазио сам сваког дана у његову радњу; ту сам стајао по страни и дуго гледао како се купује и продаје. Мргодан човек, без своје деце, кум Благоје ме не гони, али ме и не задржава; трпи ме ту; чак понекад затражи да га послушам. Сећам се да бих тада оживео, сав испуњен важношћу, и само гледао да што боље извршим ситни посао који ми је поверен, а чини ми се да ме цео свет гледа и суди. Једном је Благоје сишао у подрум и рекао ми да припазим на све док се он не врати. Одмах сам стао за тезгу иза које ми је вирила само глава. Али сам се сетио да подметнем мали сандук под ноге; тако сам изгледао за добар педаљ виши. Стајао сам на том сандуку као командант брода на свом мосту, а висина и важност мог положаја заносила ме. Чекао сам тако са живом жељом да наиђе купац и да му ја понудим и заценим робу. Нико није наишао за тих неколико минута. Вратио се Благоје и, не погледавши ме, преузео свој посао, а ја сам сишао са свог пиједестала и остао у сумрачној радњи, излишан и смањен, али од тада сам знао боље шта значи куповати и продавати. Та дечачка страст ме је брзо напустила. Ја сам престао да одлазим код кума Благоја још пре него што сам пошао у гимназију, и заборавио и њега и бакалницу.

Док ја мислим о томе слика велике трговачке улице почиње да одлази. (Најпре једва приметно задрхти, а затим се изгуби удесно, вукући за собом нову слику.) Нова слика – то је нека тврђава на мору, зидана од цигле и камена. У првом плану је висок истурен бастион, који носи име неког свеца, на њему моћан и велик старински топ; његова лепо израђена цев прошарана је зеленом патином. У даљини морска пучина. Све обасјано сунцем, али преливено неком уздржаном, достојанственом радошћу нарочите врсте. Топ! У срећи постојања коју за мене значе ове слике, то је трагични акцент без којег, како изгледа, нема ни среће ни постојања. Тај акцент казује да се свака срећа и свако постојање могу сваког трена претворити у нешто што је противно од њих, а то их и чини тако несталним и – тако дивним и драгоценим. Топ нисам никад видео, јесам чуо кад пуца о празницима, али видео га нисам. (Не вреди лагати пред овом сликом!) А топ је важна и судбоносна ствар. Топ може сваког часа да опали, и да уплаши и дигне не само ове голубове са каменог венца на тврђавском зиду него и људе, и да унесе тешке потресе и велика узбуђења међу њих. Пуцањ топа може у овим прекоморским крајевима да јавља долазак брода из Европе. А тај брод нам доноси можда драгог путника који недостаје нашој срећи па да буде потпуна. Али може да донесе и неко службено писмо са много печата, које јавља неочекиване преокрете, растанке и страдања. То постоји у романима, и то долази увек "као гром из ведра неба". Пуцањ топа може да казује да је непријатељ на видику. Увек постоји негде непријатељ, али кад се он појави, топови почињу, тако рећи, сами од себе да пуцају и – убијају. Ово је онај који само јавља да драма почиње.

Поглед на оружје – а оружје значи подвиг, рат и убијање – изазива у мени јака и нејасна осећања жеље и заноса, страха и одвратности. А морска пучина је сама по себи као неко чудо. Све ме то толико узбуди и заокупи моју пажњу, да ми слух и не хвата више тиху шкрипу механизма који покреће моју васиону, да и не приметим да је моја тврђава, заједно са морем и топовима, већ добрим делом отклизила у таму, а да се преда мном развија слика старинског трга са барокним палатама и са мраморном чесмом на средини. Ту се на широким тезгама или на каменим степеништима продаје цвеће, само цвеће. Нарочито падају у очи велики бели и шарени сунцобрани и под њима продавачице, лепе и насмејане, са живахним покретима. Од свих прекрасних призора, њих је најтеже заборавити. Ту су и купци, заљубљени парови који се држе под руку, или млади мушкарци, насмејани и галантно нагнути према лепим продавачицама. Тај трг са цвећем, водом, достојанственим грађевинама од камена, са лепим и безбрижним светом, изазива у мени највећи немир, нарочито доцније, ноћу, кад оживи у сновима или полусновима. Јер, треба знати да прави живот ових слика почиње тек после, кад се вратим кући и легнем у постељу. И не само те прве ноћи него у току целе недеље, све док не дође у панораму нов програм са новим сликама нових крајева, новим узбуђењима и новим сновима. А улазницу у ту своју ноћну панораму ја сам плаћао несаницом и живцима.

Тада прохода заиста брачни пар из парка, и њихова девојчица, на својим дивним дугим ногама, стане да тера обруч, док јој не досади, а после иде, горда и насмејана, поред мене. Зове се Маргарита, сад то знам. Ја јој носим обруч и трудим се да речима и покретима привучем њену пажњу, али не успевам никако у томе. И док се ја мучим да будем што необичнији и занимљивији у говору и понашању, она корача својим хртовским кораком сасвим уза ме, али као да ме не види и не чује. И што је најгоре, не чини то свесно ни намерно, да би ме мучила, него посве природно и нехотично, као да ме заиста не примећује. Нека урођена хладноћа бије од ње. Рђа господска!

Изгуби се пар са шетачима и девојчицом, а стане да се креће пучина испод тврђавских бедема, да плове лађе по њој. Понекад чак пукне топ, и пробуди ме и уплаши, тако да осећам како ми бије срце. Али то ме бар ослободи сна о тврђави, који је тежак и замршен. У том сну: час ја носим, као гласник, оно важно писмо кроз многе опасности, тешкоће и заседе, и никако да га предам команданту тврђаве; час сам опет ја сам командант и примам то поверљиво писмо и јако напрежем очи да га прочитани при слабој светлости војничког фењера, мучим се, али никако да одгонетам испретуране речи и реченице. Само знам да су вести тешке и озбиљне, пуне нејасних претња и одговорности. Свакако, најлепше је кад оживи трг са цвећем. Боје су дивне у својој разноликости и свом складу, под јужним сунцем и у свежој сенци, на поливеним плочама каменитог трга. И ја се само питам откуд ми сада, у сну, долазе пред очи, тако живе и лепе, кад такве нису биле чак ни на слици у панорами.

Смеју се гласно и живо продавачице, њихове лепе, до лаката голе руке крећу се непрестано и складно: бирају руже, везују их у ките, подсецају дршке при дну, наплаћују. Тако се од тезге до тезге преплићу њихови покрети и везују се у живо, златно плетиво кроз које пресијавају и блеште боје цвећа и водених капљица на сунцу. Међу купцима сам и ја. Није то више занесени и изгубљени, бојажљиви и сиромашни дечак из панораме што, склупчан на својој округлој столици, живи само погледом. Не. То је безбрижан и насмејан млад човек, лепо одевен, сигуран и смео у понашању. Уопште, крећем се и говорим као одрастао човек, као јунак из последњег романа који сам прочитао, онај за кога је у роману речено да је "љубимац жена и судбине". Продавачица ме пита шта желим (свако слово је бело и златно од њеног осмејка!), а ја одговарам слободно и ведро, гледајући јој право у очи, да лепшег цвета од њених уста нема и не може бити. Ипак, узимам неколико ружа које девојка, заједно са својим најслађим осмејком, везује у мали букет. Док њени прсти вешто слажу и везују руже, она се једнако смеје белим влажним зубима и гледа ме својим чистим очима, које су видици неба и мора изведрили и раширили. У живој жељи да не прекинем посве и завазда ту везу, да ми бар нешто остане од ње (бар илузија: да ми је нешто остало!), питам је како се зове.

– Нина. Увек вама на служби! – одговара она насмејано и пословно, док ми предаје киту ружа. Управо хоћу да јој кажем: "До виђења, Нина! Останите увек тако лепи!", али ту, одједном, осетих како и у том призору од самог сјаја и мириса наступа таман и мучан тренутак. Кад сам широким, слободним покретом, коме сам се и сам дивио, сегнуо руком у џеп да бих извадио мали златан новац и стоструко платио вредност росних ружа – наишао сам на празнину. Претрнуо сам. Знам да сам кренуо са џепом пуним златника, да сам малопре плаћао неке друге куповине, али сада – нигде новца! Ни паре! Грчевито копам прстима по свима џеповима. Са болним напором настојим да се сетим где сам могао оставити новац који је још малочас био ту, али сећање је немоћно, као узето, а новца нема па нема. Образ ми гори од стида и руке дрхте од узбуђења, мучим се и снебивам. А кад се од те муке и нелагодности пробудим, видим да сам прсте десне руке зарио дубоко у поцепан ђачки јорган из ког испада јевтин и стар памук.

Такве и сличне ствари дешавале су ми се у сну и, на жалост, не само у сну. Нови, широки и богати свет из панораме пратио ме је и дању, доносио радости и задовољства, али ме доводио и до незгода и разочарања, до неспоразума и сукоба са околином. Један такав неспоразум био је већ у самом почетку. Имао сам најбољег и најближег друга. Били смо нераздвојни и волели се како се само дечаци у тим годинама воле. Тај мој друг, Лазар, био је снажан, отресит дечак. Чим сам видео први програм, ја сам, у свом одушевљењу, зажелео да ту радост поделим са другом. Наговорио сам га да идуће недеље одемо заједно у панораму. Сели смо један поред другог тако да су слике, у свом окретању, наилазиле прво на мене па онда на Лазара. Гледајући једну слику, ја сам, поред уживања које ми она пружа, уживао и у помисли да ће ту слику мој друг гледати за који тренутак, а да сада гледа ону у којој сам ја малопре толико уживао. Питао сам се да ли Лазар чује, као и ја, онај танки шум који прати окретање панораме. С времена на време, окретао сам се надесно не бих ли ухватио Лазарев поглед, али друг није дизао главе. Кад су се обредиле све слике и почеле да поново наилазе оне већ виђене, Лазар се дигао и изишао, без речи и знака. Ја сам га гледао зачуђено, али сам остао на свом месту и још једном видео цео круг слика, иако са смањеним задовољством. А кад сам се, најзад, и ја дигао и изишао, затекао сам друга на улици. Прљав снег и југовина. Лазар је одмах изнео цело своје мишљење о панорами. Он је налазио да ту нема ничег нарочитог. Слике, као и друге слике, слике градова и места о којима ништа не знаш, где ниси био и нећеш никад бити.

Шта вреди све то и чему служи? Ништа и ничем! Поражен тим неочекиваним судом, ја сам гледао свога друга као да га први пут видим. То што је он говорио било је у таквој опреци са оним што сам ја осећао, мислио и веровао, док сам гледао слике у панорами, и после тога, да нисам налазио ни једне речи да му одговорим. Видео сам само да ми најбољи друг затвара најлепши видик и разара најбогатију наду. Избегавао сам његов поглед и осећао физички бол у грудима. Тек мало доцније, у ходу, развио се између нас разговор, али ни та кратка и искидана расправа није могла донети споразума ни објашњења. Лазар је тврдио да то "чучање" у панорами не вреди тих пара које се дају за улазницу. У мени се све бунило и против те ружне речи и против целог таквог гледања, али нисам рекао ништа, мислећи само о једном: о разлици која може да постоји између човека и човека, и онда кад су најбољи пријатељи. Убијен тим неочекиваним открићем, ја сам само муцао нешто о лепоти света...

Где? Каква лепота? Којег света? – питао је Лазар, као да нисмо били у истој панорами и гледали исте слике. На та питања ја нисам могао да одговорим. А друг је мирно и мрзовољно закључио: тих неколико насликаних мртвих призора и предела, то није ништа. Слика је слика, а свет је свет. И сам поколебан, збуњен и сломљен, ја сам корачао механички, не мислећи ништа. Нисам знао ни кад сам се растао са Лазаром, ни како сам нашао своју кућу, после ударца који ми је за то вече одузео и пријатеља и "свет" из панораме.

Али већ идуће недеље тај свет је васкрснуо у свој својој моћи и лепоти, а и са Лазаром сам нашао свој некадашњи пријатељски тон. Ипак, о панорами нисмо више разговарали. Само би се Лазар, који никад више није отишао у панораму, понекад нашалио на њен рачун преда мном, али све је то било сада ублажено и подношљиво. Ја нисам бранио свој свет са слика, али се нисам дао ни одвојити од њега.

Било је и других и друкчијих неспоразума.

Сунчано пролетње поподне. После многих напора, мољакања и понижења, ја сам, најпосле, нашао новац за улазницу. Сав дрхтећи од узбуђења, отрчао сам и затворио се у загушљиву панораму, без прозора и вентилације. Више од једног сата гледао сам програм те недеље: Цејлон. (Управник панораме, болешљив и брижан тих дана, није ни обраћао пажњу на мене, а посетилаца је било врло мало.) Чудни будистички храмови на бреговима, са хиљадама људи сваке врсте и узраста који долазе издалека, пешице, да се поклоне некој светињи. Бескрајна степеништа од киклопског камења. Необични музички инструменти свештеника, дугачке дрвене трубе, тамбурини и чинели. Тропске шуме и вртови. Бели и румени цветови са великом часком у којој се назиру жути меснати прашници. Неки дворови, бели у зеленилу, а тако чипкасти и лаки као да и нису грађени трудом људских руку, него никли из земље или спуштени с висина. Живо и богато пристаниште града Коломба, пуно бродова разних нација и колонијалне робе сваке врсте, добар повод за размишљање о потхватима трговаца и морепловаца, о људском раду уопште. Све је то пролазило испред мојих очију, једном, двапут, пет пута. А кад сам најпосле изишао и стигао кући, дан се ближио крају. Наша авлија је била већ у сенци, а свуда по брдима било је још сјаја који ме је неодољиво привлачио.

Висока ограда делила је нашу авлију од суседске. Сусед је Јеврејин, мали трговац, који је почео да стиче и већ се спрема да напусти тај сиротињски крај. У жељи да видим још мало од сунца, испео сам се на ограду уз коју је Јеврејин комшија наслагао велику гомилу букових дрва, у висини саме ограде. Са тих наслаганих букових цепаница, као са неке терасе, могло се још једно време посматрати сунце и са њим нешто од цејлонске раскоши. А онда је зашло и оно, и предео потамнео. Ваљало је спустити се у своје двориште које је било још тамније. То пењање на суседова дрва поновило се и сутрадан, а већ прекосутра је трговчева жена, брашњавих руку, стала на кућни праг и опоменула ме да сиђем. Изненађен и пробуђен, ја сам невезано и збуњено муцао нешто о сунцу, о жељи да... још мало...; али жена ме није ни чула ни слушала, него је полугласно грдила. Какав је то начин: завиривати у туђе авлије? И какво је то тобожње сунце, кад њој нестају дрва, главња по главња. И, безобразлук... Нисам добро чуо ни разумео ни ја њу, него сам се, не сачекавши крај, сручио у своју авлију.

Цејлон је изгорео сав одједном, као прашка барута. А већ сутрадан, мајка ме је сниженим, невеселим гласом опоменула да се не пењем на ограду и не завирујем у туђе авлије. (Значи: комшиница се жалила!) "Ти си гимназист, и нема смисла да радиш такве ствари, а ако сазна отац... ти знаш оца какав је!" – и још је тако џарала по жалосном пепелу који је остао иза дивног Цејлона, али ја сам се, стегнутих зуба, са ватром стида у очима, окренуо и изишао напоље.

Да, знам ја оца, на жалост, добро и одавно! Знам и мајку код које се увек могло наћи разумевања и заштите. Али сада, ево и она почиње да ме посматра оштрије и суди строже. Све због панораме. Неки дан се жалила на мене тетки из Високог, која је била дошла на обданицу. Ја сам и нехотице чуо један део тога разговора. Ова панорама, каже, као да му је памет попила. Необично се понаша код куће и у школи, слабије учи, а кад дође понедељак, он чуда чини док не створи новац за улазницу. Тетка каже нешто у моју одбрану, тек реда ради. Млад је, проћи ће то. Али мајка уздише и клима главом.

– Не знам, сестро – али ме брига поједе. Све се бојим да се не истури на стрица, оног Јакова што је пропао као нико његов. Сви смо га волели – покој му души! – и ја сам га толико пута свјетовала и корила, ко рођеног брата, што иде за којекаквим будалама и распикућама, а он мени каже: "Није то, снајка, нису они криви, него је у мене лудо срце, па то ти је!" И заиста, такав је био: да му наврх Требевића покажеш шарену лажу, он би све оставио, и кућу и посао, и бос и гологлав кренуо узбрдо за њом. Тако је и свршио. Па се бојим, бојим...

Жао ми је мајке, али како да се објасним с њом кад она зна само једно: да се плаши. А са оцем нема разговора. У школи – слично. Хтео сам по сваку цену да разговарам са друговима о Цејлону, али и то је било нелагодно, испадало смешно и доводило до нових сукоба. Другу у клупи, једном бојажљивом Чеху, ја сам за време часа шапутао о пределима далеког непознатог острва, о храмовима, густим шумама, и зеленим долинама са мало модрог мора у дну видика. Професор ме је опоменуо да "не брбљам као баба". Устао сам и, оборених очију, тупо и тврдо процедио кроз стегнуте зубе да ја нисам баба и да не допуштам да ме тако назива. Сматрао сам да то дугујем великом и сјајном острву Цејлону, коме сам тих дана сав припадао. Професор је остао при своме и додао да ће ме, ако будем још и дрзак, истерати из разреда. А ја сам сео, понижен и смешан, али као човек који, захваљујући панорами, шета по најлепшим и најдаљим крајевима света. Друг у клупи окренуо је главу од мене, у знак да ме се одриче.

Очигледно да је панорама, која ми је доносила часове великих задовољстава, отварала у мени видике за које нисам слутио да постоје и будила страсно и гордо дивљење величини света, имала и своје наличје. Због те страсти за светом и животом са слика, која је потпуно овладала мноме, ја сам постао дужник према стварном свету и кривац у животу у ком сам живео. Дању ми та страст доноси ситне сударе и непријатности у додиру са људима, ноћу разара сан и одмор, јер дневни доживљаји одређују природу и наших снова и наших несаница. Тако се бар каже. Једно је сигурно: да мало спавам; а кад заспим, узбуђују ме или муче пријатни или тешки снови у вези са панорамом. Како да спавам кад преда мном одједном, под додиром невидљивих свирача, оживе сви они инструменти испред будистичког храма и стану да јече дугачке дрвене трубе, да мукло бију добоши, и треште чинели дивље и нечувено.

Тргнем се и, у тами, уплашен, зверам по соби у којој спавају са мном и оба млађа брата. Гледам и ослушкујем. Ништа. Тишина. Издужен појас месечине на поду. Срце ми бије нагло. Добро је, ништа није било, нико није чуо, сви спавају. Али онда ме обузме друга, нова врста страха: претрнем од саме помисли на такву аветињску музику коју нико други не чује, од које се само ја будим. Дуго бдим, сналазећи се и губећи наизменице, јер ни сам не знам тачно шта ми се од тог свега дешава у сну, а шта у будној машти. А кад поново заспим, деси се да ме одмах заведу некуд шумске стазе на Цејлону, спарне и сумрачне од густог лишћа свих врста и величина. Они румени и бели цветови закрчују потпуно камене степенице, а ја сам бивам све мањи, све жеднији. У потрази за пићем и влагом, увлачим се у њихове чашке као пчела; тонем стрмоглавце, обневидео од крви што ми навире у главу; губим се цео у мирисној, отужној мекоти прашника и латица, и са ужасом осећам да из те сласти нема повратка.

Али има, изгледа, изласка; а излазак није добар, јер води на неку голу, студену планину. На врху те планине, под неким немилим небом, на оштром ветру, стојим прикован за једно место. Свуда око мене бескрајан видик од планина и отворених долина са рекама и насељима. Све нејасно, сумрачно и слеђено. Страх ме је од самоће; боли непомичност на коју сам осуђен. Дрхтим на ветру, повијам се. Из облачног неба допире нејасно до мене тутњава коју одмах, у себи, преводим. Говори неки страшан и свечан глас:

– Тврдио си да волиш свет и никад ти га није било доста. Ето ти га сад, нагледај га се, и види шта си волео!

Страшно је гледати свуда око себе мрко и хладно наличје света, слушати тај глас неумитне осуде, и осећати се као човек који је потпуно у праву, а потпуно немоћан против свемоћи неправде. Али онај глас с висина стао је, зачудо, одједном да се спушта и мења и претвара у људско гунђање, у неку сипљиву, старачку џандрљивост.

– Ето, шта значи пети се на туђе камаре дрва. Сад видиш? Из таквих снова будио сам се са осећањем силног огорчења у себи. Већ тада, као и доцније у животу, ја сам се гневно питао: откуд нам долазе ти подмукли ударци у тренуцима кад нам је најпотребнији одмор и кад се најмање можемо бранити? И једнако дрхтећи од узбуђења, објашњавао сам се са невидљивим, непостојећим сабеседником. Кажу да су то наше дневне зле мисли и рђави поступци који нам се свете и кажњавају нас ноћу у тешким сновима. Добро, рецимо да је тако. Али мене су такви, и страшнији, снови будили и кад ми је било пет година! Ко је дакле крив за снове који муче невину децу?

И у сну сам испаштао своју чудну љубав за панораму. Али све су те дневне и ноћне муке и незгоде биле муке и незгоде дечачких година, а то значи: и тешке су и многобројне, и лако се подносе и не трају дуго. Сат-два тврдог спавања или зрачак јутарње светлости у стању су да их збришу све, без трага. И већ сутрадан сва моја пажња била је упућена на другу страну. Моје мисли испуњавала је радозналост за нов програм, а моје време одлазило је на трчкарање и довијање како да дођем до новца потребног за улазницу, до ког се тако тешко долази.

Дуго је тако "Панорама свијета", са својим великим светлостима у дубоким сенкама заузимала добар део мога живота и изгледала стварна и трајна до непролазности. А онда је, после годину дана отприлике, одједном ишчезла, као привиђење.

Једног дана нестало је великог натписа на улазу. Врата су била широм отворена. Сва просторија била је осветљена. Неки људи су расклапали дрвену зграду панораме, даску по даску, као најобичнију бараку. Свуда је била растурена кудеља која служи за паковање. Штрчале су електричне жице. Онај мршави Аустријанац и дебела жена са касе, људи који су руковали чудима и пределима света, стајали су и хладнокрвно издавали наређења.

Тог дана ја сам дуго и узбуђено шетао испред панораме, бацајући бојажљиве погледе кроз отворена врата. Сав сам се тресао од неке хладне дрхтавице. Био сам разочаран и увређен, осећао сам да су ме преварили и покрали. Никад нисам мислио да би могла нестати та панорама која ми је изгледала трајна и стална као и свет који она приказује. А сад: сандуци, хартије, паковање, и оно што сам одувек сматрао најтужнијим у људском животу – сеоба. Панорама света (разноликог и богатог света!) сели се као сиротињска породица којој је газда отказао због неплаћања кирије. То је чињеница. Са том чињеницом ја сам од сада живео, уместо са радостима и стрепњама које ми је пружала панорама. Тражио сам бар објашњење неко, а све што сам могао да сазнам и схватим сводило се на ово: велико предузеће у Бечу, које располаже десетинама оваквих панорама, увидело је да је панорама у Сарајеву нерентабилна и због тога је укида и преноси у неки други град у држави. То је оно што се зове – банкрот.

То је питање новца. Није то први пут да се преда мном отвара сазнање о страшној моћи новца. У свему што људи стварају и подижу кружи новац, невидљиво као крвоток у телу, али пресудно за човека и све што је човеково. То даје људима и стварима изглед и значење, и свему одређује век и трајање. Једне држи у животу и подиже да се гранају и цвату, а друге напушта да се суше и пропадају као усахло дрво. То је стварност, и у тој стварности живимо сви ми, са свим оним што јесмо и што мислимо да смо.

Све је то изгледало невероватно, грозно и неиздржљиво, али ја сам сада налазио неко дивље уживање да то понављам и да сам себе нагоним да верујем у то: да су и свет и слика света, и наша највећа задовољства и најтежа страдања, и наше мисли и наши поступци – да је све то везано за неке далеке и несхватљиве законе кружења новца. Све. Мучење је било одсада проћи улицом у којој је некада радила панорама. Велика радња остала је једно време затворена, а затим је поново отворена, пребојена и дотерана. На њој је осванула фирма: "Леви и друг – Помодна радња мушког рубља", и отворен велики излог са елегантним мушким кошуљама, чарапама и нараменицама. Кроз стакло тога излога назирала се лепо уређена унутрашњост.

Гледајући лакиране тезге и рафове са фином робом, ја сам се питао да ли неће и то нестати једног дана као чудом, по истим законима по којима је нестала и панорама, законима које је не познајем, али их наслућујем свуда око себе. Не може се више веровати у сталност света. Да, панорама! Изневерила је и отишла, и однела у грубим сандуцима своја сунца и мора и земна богатства, да их опет негде распростре пред неким који ће, поверовавши у њену стварност и окренувши леђа свом животу, проводити сате на њеним седиштима од црвеног плиша. Отишла, а мене оставила разочарана и сама, са питањем које се не може решити а не да се отклонити. – Шта је свет, стварни свет са живим људима и њиховим међусобним односима израженим у имању и сили и власти, у новцу и рачуну, а шта слика света са својим богатством, лепотом и радошћу? – Објашњења ни одговора нема. Године пролазе; са искуствима и путовањима питање добива стотине нових видова, па ипак остаје без решења.

Али младост налази снаге и времена за све. Младићи у тим годинама не беже од питања; они их гомилају са страшћу и мере снагу и оштре ум на њима. А чињеница да за већину тих питања не налазе решења, или их налазе више али противречних, њих не збуњује и не плаши, јер млад човек не види краја ни својој снази ни свом времену. Па је и то прошло, и наступиле зреле године у којима човеку изгледа да живот стоји негде између раста и опадања. Већ одавно је у свету готово нестало таквих панорама; потискивале су их друге савременије забаве и разоноде. Одавно сам ја сазнао целу истину о панорами својих дечачких година. Већ тада су овакве панораме биле застареле, и пропадале у већим градовима. Учињена је проба са Сарајевом као заосталим и забаченим местом у ком, можда, има још наивних гледалаца, али и тај покушај је пропао. Све то није могло да утиче на мене. Кад већ готово нигде у свету није било таквих забава, мала старинска панорама радила је у једном човеку. Ја сам своју панораму света носио у себи. У разно доба дана и ноћи, на разним местима, дешавало ми се да се одједном нађем на ниском седишту без наслона, а преда мном би стале споро да промичу слике света у неисцрпној разноликости и бескрајним низовима. У буци крупних или безначајних животних догађаја, којих је било много, као и у тишинама мојих самоћа, којих је било сувише, с времена на време јавило би се оно старо, танко зујање једноставног механизма који те слике окреће.

Ту су и даље живели предели и ликови из оне мале сарајевске панораме у којој сам први пут осетио неугасиву љубав за широки свет. Пролазило је време: младост, зрело доба, и наилазиле прве године старости. Студент технике, инжењер, стручњак за испитивање материјала, ја сам живео са људима, као и они, некад мало боље некад много горе. Упоредо је живео, растао и дозревао свет из панораме. Заборав који је брисао толика жива лица и пределе, толике стварне среће и потресе, није имао власти над тим светом. Његова годишња доба су долазила и одлазила, његови људи живели и старили.

Панорама их је пратила увек и свуда у њиховом кретању по свету и у свим променама њиховог живота. Расла су дрвета у лепом парку у Рио де Жанеиру, а упоредо са њима и девојчица Маргарита; свако по својим законима. Одавно она не трчи за обручем, њене ноге, високе као у газеле, прекрила је сукња до испод колена. Стасала је, пуна снаге која са сваким даном расте, и радости која још нема имена, и немирних питања: шта да се ради са том снагом и том радошћу. Све се то зна из њеног дневника који је водила до своје четрнаесте године, све до оног дана кад је први пут дневник остао без иједне речи, а уместо тога девојка је истим пером написала рођацима телеграм, свима исти: "Данас тата умро. Маргарита."

Ту запиње њен дневник и ломи се њен живот. За неколико месеци. А затим се наставља и живот и дневник. Мајка није више она висока и снажна жена из парка. Све донедавно је била и остала таква, без видних поремећаја и промена. Сада, после мужевљеве смрти, њена здрава лепота се рушила са сваким даном, приметно. Жена је венула и опадала као да тоне у земљу. Она није умела више да окрене лице од те једне смрти коју је видела изблиза, и била и сама осуђена на смрт. То се видело по свему, а нарочито по њеним очима, изгубљена и одједном малко разрока погледа. Те очи су кружиле по предметима и људима, али је било јасно да не виде оно што гледају, него су упрте у нешто што се живом човеку не открива а што је постало њихов једини видик, заувек.

То је био изузетан и потресан случај жене у којој удовичка туга не зацели и не прође с временом, као што обично бива, него се устали и покида сва најфинија ткива њене изнутрице. Таква жена се угаси у сузама. Удовица је живела годину и осам месеци после мужа. За то време њу је само један интерес везивао за живот; то је била брига како да уда и збрине ћерку јединицу. Да је уда и обезбеди од незгода и удараца који у овом граду очекују лепу, младу девојку без иметка, без искуства, без родитеља и јачих родбинских веза. Маргарита се одупирала. У Паризу је живео и студирао њен друг из детињства, Алфредо, свега две-три године старији од ње. Увек је веровала да ће се, кад време за удају дође, удати за њега. Дописивали су се. Али он није намеравао, није могао, сада да се врати. А овде се нашла девојци изванредно добра прилика. Мајка је наваљивала, тврдећи да онај у Паризу не студира него капом ветар гони (такав је!), и да с те стране не треба ништа очекивати. Потресена силном жалошћу за оцем, збуњена погребном атмосфером у кући, девојка је стрепела од помисли да би могла остати сама. Писма с оне стране океана нису давала довољно наде ни подршке. Тако је, најпосле, попустила, и пристала.

Чим је свршено венчање, мајка се брзо и лако растала са животом, са којим су је везивале само слабе и ретке нити. Маргарита се удала за крупног, руменог и веселог момка, члана фирме "Браћа Соарес", која је имала неколико великих робних кућа у главном граду и по земљи. То је многобројна и богата породица, читава династија, од осморо браће и три сестре. Све је то поудавано и пожењено, и сви имају много деце. Сви су крупни, грлати и предузимљиви, и сви личе једно на друго по нарави и по изгледу. Међу њима се изгубила Маргарита као у вашарској вреви. Девојачки дневник није настављен. Панорама тешко допире својом светлошћу у породични живот људи као што су Саореси. Тек после непуну годину дана ја сам угледао "девојчицу из парка", на самом улазу у тај исти парк, једног дана кад је панорама (у мени) стала опет да се окреће, и по својој ћуди донела главни град Бразилије. Поред огромне, претенциозне капије од ливеног гвозда, Маргарита је изгледала ситна, смањена. Било је сунчано подне, а она је ипак увијала око себе ретко и скупоцено крзно. Обоје смо се обрадовали томе виђењу, али наш разговор је, можда управо због тога, био кратак и обичан. Рекла је да је тек пре два дана напустила клинику чувеног професора. (Изговорила је име једног гинеколога). Сад се спрема да иде на одмор и опоравак. Када? Где? То зависи од Аугустина и његових послова. (Аугустино је муж. Она је то име изговорила неколико пута, сваки пут са чудним застајањем пре првог и иза последњег слога, као што ђаци изговарају историјска имена на испиту.)

Била је бледа, то се видело и испод пудера и ружа. Слаб осмејак показивао је бескрвно месо око савршених зуба. "Ето шта бива од лепе деце из парка, ето" – мислио сам ја, а грло ми се сушило и стезало. Маргарита је и даље говорила мирно и стварно, до бола стварно. У њеном говору, који је заиста личио на добро научену лекцију, понављала се реч "Аугустино", ограђена станком и тишином. Причала је о свом боловању и опоравку, али некако с висока и сасвим уопштено, као што се прича деци која не могу све да разумеју и не треба све да знају. Измењали смо бледе осмехе и брза руковања при растанку; тако брза да њене руке нисам могао после да се сетим, ма колико напрезао сећање. Зато се сећам да сам у њеном гласу наслутио призвук нехотичне горчине и сагледао нов, тврд блесак у њеним очима. По њу су дошла кола пред велику капију парка и она се брзо опростила, напуштајући ме као што би све на свету напустила да се врати својој кући и своме мужу. Ја сам отишао даље, пешице, желећи здравље целом свету да би у њему тако и Маргарита била здрава.

Пролазиле су опет године. Дневник је настављен. Из њега се види да се Маргарита, после оног побачаја у првој години брака, опоравила, ојачала и разведрила. Затим је за две године родила двоје деце, сина и ћерку. Здрава и лепа деца. брзо су расла. Када се навршило пет година брака, млади пар је кренуо да посети Париз, а затим Рим. То је био мање-више устаљен обичај у породици да се после пет година брака у ком има здраве деце, та веза сматра успелом и утврђеном; а као награда супружницима долазило је традиционално путовање у Париз и Рим. Тако су у своје време путовала сва старија браћа, па је тако и сада закључено у великом породичном већу Соареса да путује Аугустино.

Кренули су на четворомесечни пут и то, као многе јужноамеричке имућне породице, са децом и послугом. У Паризу су одсели у великом хотелу у Авенуе Матигнон и живели као и сви њихови земљаци кад дођу у Париз. Једног дана Маргарита је изишла сама на Гхампс Елвсеес да купи неке ситнице. Случај је хтео да је већ на првом кораку срела Алфреда.

Без изненађења и усклика, али и без оклевања и колебања, пришли су једно другом као да су се јуче договорили да се овде нађу, и сели су на столице од плетене сламе пред једном великом кафаном, природно и мирно као да су стигли кући. И гледали су се природно и мирно. Хтели су да тако и разговарају, али разговор није могао да се развије. Плане, па се угаси; потече, па стане. Њихове мисли, које нису могле бити изречене, спречавале су их да кажу оно што не мисле, и све се сводило на безначајне и празне речи.

– Гле, молим те, ко би рекао...

– Ето, тако...

– Тако.

Мислећи свако своју мисао, они нису ни чули једно друго. Он је мислио: "Гле, кукови, прса! Мало руменила на лицу, које је некад било тако бледо, и још више на грудима, одмах испод грла. То су године брачног живота, и порођаји. Али највећа промена је у говору. Као да је неки вео скинут са њеног гласа, са сваке изговорене речи. Све је откривено и дешифровано, свака реч значи само оно што би значила у устима сваког мог земљака. То јест, не значи много. Ето шта бива од лепих, тајанствених девојака!" А она је мислила: "Боже, зар и ово може да буде? Исти је и измењен је; и то измењен у основу, потпуно и заувек. За ових седам-осам година он се сав изоштрио и профинио, као кухињски нож што се истањи од дуге употребе. Као да су неком нарочитом операцијом извукли из њега све весеље и сву доброту његове младости. Тај чврсти, суви стисак руке и тај поглед, жив и смео, показују да је ово човек који нема илузија, али ни милосрђа ни према себи ни према другима. Човек који није хтео да се врати у своју земљу, када је требало, и који се никад неће ни вратити у њу."

Разговор који је текао упоредо са тим мислима био је мучан за обоје. Човек је постајао крт и помало циничан. Никад у животу није доспео у овакав положај: да не уме да нађе праву реч. Због тога је сада киван на све и на самог себе, иако чини све што може да се то не примети. А жена је, правећи се да не примећује ништа, говорила о свом мужу и својој породици, изговарајући често мужевљево име и увек некако издвојено, са станком испред првог и иза последњег слога.

Крај тога разговора значио је ослобођење за обоје, и стога је био нешто живљи и радоснији. Уверавали су једно друго да свакако треба још да се виде. Он ће се јавити телефоном. И... Аугустино... ће се радовати. Свакако, свакако! А обоје је осећало да то значи: никад и никако. Живот би био лакши и лепши кад би било мање излишних сусрета, али кад се већ не могу избећи, треба их колико је могућно скратити, настојати да се не понове и – што пре заборавити.

Кратким описом тога боравка у Паризу и повратка у Рио завршавао се, ваљда заувек, Маргаритин дневник. На четрдесет осмој страни дневника, у коме је остало још две трећине неисписаних страница, жена је још записала своје чуђење како деца брзо расту и сазревају. Њена ћерка, танка, мудра и слабуњава девојчица, тек што је пошла у трећи разред основне школе, изјавила је свечано да је почела да води свој дневник, јер то чине сва изузетна људска створења. То је било последње што је записано у Маргаритин дневник. После тога око ње се потпуно и заувек затворио круг Соареса, у који људски поглед са стране није допирао и пред којим се немоћно, заустављало и око моје панораме.

Али зато су друге слике из панораме мојих дечачких година остале и даље живе и јављале се с времена на време, пробијајући се кроз све промене, путовања и видике мог сопственог живота. Дешавало ми се да, седећи у позоришту и гледајући неки комад без значаја, одједном осетим како се фотеља пода мном претвара у ниску столицу без наслона, а испред мене ниче дрвена панорама са своја два ока. У мом слуху, уместо гласова са позорнице, јави се, негде у дну, фина шкрипа са којом се окреће васиони свет у панорами. И пред мојим очима искрсне неки исечак већ заборављеног живота далеких земаља, које сам гледао на слици у детињству.

Тако ми се после много времена, времена које значи наш живот, поново указао онај цветни трг из Рио де Жанеира. Јако сунце. Свежина воде на каменим плочама. Мирис цвећа. Људски жагор у ком гласови жена надвисују мушке као цвркутање и кликтање птица. Видим да толике године нису ништа измениле на овом тргу; само се људи мењају и смењују, и тако одржавају његову непролазност. За некадашњом тезгом лепе Нине сад је друга девојка, плава, пуна и кротка. Њена ћерка. (Зар је толико година прошло?) Замењује мајку и са истим покретима и речима продаје цвеће, које такође изгледа исто као и оно некадашње, свеже и блештаво од росних капљица. Па је и та ненадно оживела слика нестала под редовним током дана и живота који зовемо правим. Изгледало је да је потонула неповратно у заборав. Али већ после неколико година опет је неуморно окретање панораме, незнатним поводом и без икакве везе са оним што се тада дешавало у мени и око мене, донело слику трга са цвећем, а са њом и једно изненађење.

Крај тезге ведра и насмејана старица, посве седа, глатко причешљане косе од које одударају црне живе очи у руменом лицу. Крај ње лепа девојчица од седам или осам година. Нина и њена унука. Разговарам са Нином. Кажем како је добро памтим за овом истом тезгом у "нашој" младости. Она се смеје са неким природним и лепим снебивањем. Питам је како иде посао, како је служи здравље, шта је са њеном плавом ћерком. Прича ми живо и природно. Она и муж су добро. Он је баштован, и још ради. За њих је лако. Са старима је увек све добро и лако. Тешкоће су код младости. Имају три сина и ту једну ћерку. Добра деца, али, шта ћете, деца имају своје судбине. Синови се разишли, сви су некако отишли далеко. Један је чак у војсци, и то се добровољно ангажовао на више година. Ћерка јединица је једно време радила овде на тргу и била добра замена мајци, а онда се удала. Муж јој је вредан занатлија и лепо зарађује, али лудо љубоморан. Имају већ троје деце. Ова је најстарија. (Показује на девојчицу и наставља причу о ћерци.) То им, ето, мути иначе складан брак. Због тога и она у овим годинама мора да стоји за тезгом, јер зет неће да чује да његова жена бар понекад изиђе на трг и да је замени. То је права болест. Чудо је како људи сами себи кваре живот, господине! Све то казује Нина без горчине, а из њеног говора излази да је живот леп и добар, да утолико више треба жалити овакве изузетне случајеве, да све заједно треба сносити и поправљати како се најбоље може. – Док то говори, њене су очи насмејане и кротке; оно некадашње пространство мора и даљина одселило се некуд из њих. Прилази јој унука, а она је милује по коси. "Послужи, душо, господина!" Мала се пропиње на прсте и, оборена погледа, још невешто али са И љупкошћу вади руже. Тако у природи све што је младо и незрело са дирљивим упорношћу опонаша све што је јаче и старије.

– Како се зовеш? – упитао сам девојчицу.

– Нина. Нина, вама на служби!

– Она је прво дете и дали су јој бакино име.

Нови Сад: Завод за издавање уџбеника, 1989.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568