Колумбар, Дино Буцати

Колумбар, Дино Буцати

Када је Стефано Рои напунио дванаест година, затражио је као поклон од свог оца, поморског капетана и власника једног лепог једрењака, да га поведе са собом на брод.

„Када будем велике “,рекао је, „желим да пловим морем као ти. И управљаћу још већим и лепшим бродовима него што је твој.“

„Бог те благословио сине“, одговорио је отац. И како је баш тог дана његов брод требало да исплови, повео је дечака са собом.

Био је диван сунчан дан; море је било мирно. Стефано, који никад није био на броду, срећан, мувао се по палуби, дивећи се компликованим маневрима једара. И постављао је сва могућа питања морнарима који су му, осмехујући се, давали сва објашњења.

Када је стигао на крму, дечак је застао и почео радознало да посматра нешто што се повремено појављивало на површини, на удаљености од двеста-триста метара иза брода.

Мада је брод већ летео, ношен величанственим ветром, он је стално држао исту удаљеност. И, мада он није схватио шта је то, имало је у себи нечег необјашњивог што га је безмерно привлачило.

Отац, не видевши више Стефана на палуби, и пошто га је узалуд гласно дозивао, сишао је са капетанског места и пошао да га потражи.

„Стефано, шта си се ту укипио?“ упитао га је нашавши га најзад на крми, како стоји и нетремице гледа у таласе.

„Тата, дођи овамо да видиш.“

Отац је дошао и погледао у правцу који је дечак показивао, али није успео ништа да види.

„Тамо је нешто тамно што се повремено појављује из таласа“, рекао је, „и иде за нама.“

„Мада ми је већ четрдесет година”, рекао је отац, „верујем да имам још добре очи. Али не видим баш ништа.“

Пошто је син инсистирао, пошао је да узме двоглед и њиме почео да гледа површину мора. Стефано га је видео како бледи.

„Шта је то, зашто то лице?“

„Ох, није требало да те слушам“, узвикнуо је капетан, „сад се плашим за тебе. То што ти видиш како израња из воде и прати нас није ствар. То је колумбар. То је риба које се морнари плаше више од свих, у свим морима света. То је ужасна и тајанствена ајкула, лукавија од човека. Из разлога које можда нико никад неће сазнати, он бира своју жртву и кад је изабере прати је годинама и годинама, цео живот, све док не успе да је прождере. А чудно је ово: нико не успе да га види осим саме жртве и особа њене крви.“

„Није ли то бајка?“

„Није. Ја га до сад никад нисам видео. Али по описима, које сам толико пута слушао, одмах сам га препознао. Та њушка бизона, та уста која се стално отварају и затварају, ти ужасни зуби. Стефано, нема сумње, на жалост, колумбар је изабрао тебе и докле год будеш пловио морима неће ти дати мира. Слушај ме, сад ћемо се одмах вратити на копно и ти ћеш се искрцати и никада се више нећеш одвајати од обале, низашта на свету. Мораш ми то обећати. Занат морнара није за тебе, сине. Мораш се помирити с тим. Уосталом, и на копну ћеш моћи да се обогатиш.“

Рекавши то, одмах је рекао да се промени правац, вратио га је у луку и, уз изговор да му је изненада позлило, искрцао сина. Затим је испловио без њега.

Дубоко узнемирен, дечак је остао на обали док се и последњи врх јарбола није изгубио иза хоризонта. Одатле, с кеја који је затварао луку, море је остало потпуно пусто. Али, изоштривши поглед, Стефано је успео да примети црну тачкицу која је на махове израњала из воде: „свог“ колумбара, који је лагано крстарио горе-доле, тврдоглаво решен да га чека.

*

Од тога дана дечака су на све начине одвраћали од жеље за морем. Отац га је послао да студира у једном граду у унутрашњости, на стотине километара далеко. И извесно време, забављен новом средином, Стефано није више мислио на морско чудовиште. Међутим, за летњи распуст се вратио кући и одмах, чим је имао слободан тренутак, пожурио је на обалу, ради неке врсте контроле, мада је у основи то сматрао излишним. После толико времена колумбар је, чак и да је прича коју је отац испричао истинита, сигурно одустао од опсаде.

Али Стефано је остао запањен, срце му је лудо тукло. На удаљености од двеста-триста метара од кеја, на пучини, чудна риба пливала је горе-доле, лагано, с времена на време подижући њушку из воде и гледајући према копну, као да готово са стрепњом гледа хоће ли Стефано Рои већ једном стићи.

Тако је помисао на то непријатељско створење, које га чека дању и ноћу, постало Стефанова тајна опсесија. И у далеком граду му се дешавало да се ноћу пробуди узнемирен. Он је био на сигурном, да, стотине километара делило га је од колумбара. Ипак, он је знао да га, преко планина, преко шума и долина, ајкула чека. И, чак да се пресели у најдаљи континент, опет би се колумбар наместио на најближу површину мора, с оном неумољивом упорношћу коју имају оруђа судбине.

Стефано, који је био озбиљан дечак жељан знања, успешно је наставио да учи, и чим је постао човек, нашао је достојанствено и добро плаћено намештење у једном предузећу у том граду. У међувремену, отац му се разболео и умро, удовица је продала његов величанствени једрењак и син је постао наследник приличног богатства. Посао, пријатељства, забаве, прве љубави: Стефано је већ имао свој живот, али, упркос томе, помисао на колумбара опседала га је као злослутна а ипак привлачна опсена; и, како су дани пролазили, уместо да нестане, чинило се да постаје све упорнија.

Велика су задовољства једног живота испуњеног радом, удобног и мирног, али још већа је привлачност понора. Стефано је имао свега двадесет и две године када се, поздравивши се са пријатељима из града, и напустивши намештење, вратио у родни град и саопштио мајци своју чврсту намеру да се прихвати очевог заната. Жена, којој Стефано никада ни реч није рекао о тајанственој ајкули, радосно је прихватила његову одлуку. То што је њен син напустио море и пошао у град увек јој се, дубоко у срцу, чинило као издаја породичне традиције.

И Стефано је почео да плови, показујући велике морнарске квалитете, отпорност према напорима, неустрашив дух. Пловио је, пловио, а иза његовог брода, дању и ноћу, по мирном мору и по олуји, пливао је колумбар. Он је знао да је то његово проклетство и његова осуда, али баш због тога, можда, није налазио снаге да га се отргне. И нико на броду није примећивао чудовиште, осим њега.

„Зар не видите ништа тамо?“ упитао би с времена на време своје другове, показујући траг брода.

„Не, не видимо баш ништа, зашто?“

„Не знам, учинило ми се..“

„Да ниси можда видео колумбара“, говорили су они, смејући се и куцајући у дрво.

„Зашто се смејете? Зашто куцате у дрво?“

„Зато што је колумбар зверка која не опрашта. И ако би почео да прати овај брод, значило би да је један од нас изгубљен.“

Али Стефано није попуштао. Непрекидна претња, која га је прогонила, као да је умногостручила његову вољу, његову страст према мору, његову смелост у часовима борбе и опасности.

С новцем који му је отац оставио, када је осетио да је овладао занатом, купио је са једним ортаком мали теретни пароброд, а затим је постао његов једини наследник и после серије срећних експедиција, могао је касније купити прави трговачки брод, приближавајући се све амбициознијим циљевима. Али успеси и милиони нису могли да из његове душе уклоне сталну опседнутост; нити је икад, с друге стране, дошао у искушење да прода свој брод и повуче се на копно да би предузео друкчије подухвате.

Пловити, пловити, била је његова једина мисао. Чим би, после дугих путовања, крочио на копно у некој луци, одмах би га спопадало нестрпљење да поново исплови. Знао је да је напољу колумбар који га чека и да је колумбар синоним за пропаст. Ништа. Неукротиви импулс вукао га је без предаха, из океана у океан.

*

Све док изненада Стефано једног дана није приметио да је постао старац, веома стар; и нико око њега није умео да објасни зашто он, кад је већ тако богат, најзад не напусти проклети живот на мору. Стар и горко несрећан, јер је цео живот био утрошен на то лудачко бежање морима, да би побегао од непријатеља. Али већа од радости удобног и мирног живота за њега је увек била привлачност понора.

И једне вечери, док је његов величанствени брод био усидрен на пучини испред луке у којој је рођен, осетио је да је близу смрти. Позвао је тада другог официра, у кога је имао велико поверење, и молио га да се не противи ономе што  се спрема да уради. Други официр се заклео у своју част.

Пошто се тако осигурао, Стефано је другом официру, који га је запрепашћено слушао, открио причу о колумбару, који га је непрестано узалуд прогањао близу педесет година.

„Пратио ме с краја на крај света“, рекао је, „с верношћу коју ни најплеменитији пријатељ не би могао да покаже. Сада сам ја на самрти. И он је сад сигурно ужасно стар и уморан. Не могу га издати.“

Рекавши то, опростио се, спустио у море чамац и сео у њега, пошто је затражио да му дају један харпун.

„Сада му идем у сусрет“, објавио је, „не би било лепо да га разочарам. Али борићу се својим последњим снагама.“

Уморним замасима весла удаљио се од брода. Официри и морнари видели су га како нестаје тамо, на мирном мору, увијен у сенке ноћи. На небу је блистао месечев срп.

Није морао много да се труди. Изненада, ужасна њушка колумбара изронила је поред чамца.

„Ево ме теби, најзад“, рекао је Стефано. „Сада је ред на нас двојицу.!“ И, сакупивши преосталу енергију, подигао је харпун да удари.

„Ух“, зајецао је преклињућим гласом колумбар, „колико је био дуг пут да те нађем. И ја сам мртав уморан. Колико си ме терао да пливам. А ти си бежао, бежао. И никада ниси ништа схватио.“

И ајкула је исплазила језик пружајући старом капетану малу фосфоресцентну куглу.

Стефано ју је узео у руку и погледао. Био је то бисер огромних димензија. И он је препознао фамозни Морски бисер који, ономе ко га поседује, даје срећу, љубав и душевни мир. Али сад је већ било касно.

„Авај!“, рекао је тужно одмахујући главом, „како је све погрешно. Ја сам успео да осудим свој живот: и уништио сам твој.“

„Збогом, јадни човече“, одговорио је колумбар. И заувек уронио у црне воде.

Два месеца касније вода је избацила један мали чамац на неки стрми гребен. Приметили су га неки рибари који су му радознало пришли. На чамцу је, још у седећем положају, био бели костур: а коштицама прстију стезао је мали округли камен.

Колумбар је риба великих димензија, ужасно ју је видети и веома је ретка. Зависно од мора и људи који живе на њиховим обалама зову га још коломбер, коломбре, кахлубра, калонга, калу-балу, калунг-гра. Зачудо, натуралисти га уопште не помињу. Неки чак тврде да и не постоји.

Београд: Рад, 1977.