О народним певачима, Вук Стефановић Караџић

                    О народним певачима,  Вук Стефановић Караџић

• Књижевни род: епика
• Књижевна врста: биографија
• Филип Вишњић је био стваралац. Вук је од њега записао: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на салашу, Бој на Мишару,  Бој на Лозници, Кнез Иван Кнежевић
• Старац Милија је знао „само певати“.   Вук је од њега записао:  Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића
• Тешан Подруговић је умео и да рецитује песме. Вук је од њега записао: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерале, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају Грујуцу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија

О народним певачима,  Вук Стефановић Караџић

Филип Вишњић (одломак) 

Филип Вишњић на сајту wikipedia.org

Када Турци 1813 године опет овладају Србијом, и он с фамилијом својом побегне у Срем и намести се у селу Грку. Чујући ја да он зна лепи песама, особито од Кара - Ђорђина времена, добавим га у Шишатовац 1815 године (пошто ме Подруговић остави), те онда од њега препишем како ове песме које су штампате тако и још три од Кара — Ђорђина времена које сам оставио да њима, ако бог да здравље, зачиним пету књигу.

Ја зацело мислим да је ове све нове песме од Кара — Ђорђина времена Филип сам спевао. Како ми је казивао, он је ослепио у младости од богиња, и потом је ишао не само по целоме Босанском Пашалуку него и у Скадар, те просио певајући уз гусле. Ја сам га онда наговарао да иде опет у Србију, желећи да би онамо још коју песму спевао, но никако га на то нисам могао наговорити, јер му је било врло добро у Срему: где год је дошао, људи су га због његови песама частили и даривали; сина је свога дао у Грку у школу, имао је свога коња и таљиге, и чисто се био погосподио.

Пре неколико година чуо сам да је и умро у Грку. Кад сам ја од њега песме преписивао, било му је око 50 година.

Старац Милија (одломак) 

Старац Милија на сајту wikipedia.org

Чувши ја 1820. године у Крагујевцу да Милија особито зна пјесму о женидби Максима Црнојевића и о Бановић Страхињи (које сам ја обје пјесме још од ђетињства којекако знао и потом од многијех људи слушао и преписане имао, али ми ни једна није била сасвим по вољи), замолим се неколико пута Њиховој Свјетлости, господару Милошу Обреновићу, да би ми га у Крагујевац добавио или мене у Нахију пожешку к њему послао...

Али кад се с Милијом састанем, онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви пјевачи (који су само пјевачи), није знао пјесме казивати редом, до само пјевати, него без ракије није хтјео ни запјевати, а како малко сркне ракије, оно, и онако, које од старости које од рана (јер му је сва глава била истечена тукући се негђе с некијем Турцима из Колашина), слаб будући, тако се забуни да није свагда редом знао ни пјевати! Видећи ја тако, ништа друго нијесам знао чинити, него сам гледао да ми сваку пјесму пјева по неколико пута, док је нијесам толико упамтио да сам могао познати кад се што прескочи, па сам га онда молио те ми је пјевао полако (растежући ријечи), а ја сам за њим писао што сам брже могао; а кад сам коју пјесму тако написао, онда ми је он опет морао пјевати, а ја сам гледао у мој рукопис да видим је ли све добро написано.

Тако сам око ове четири пјесме провео више од петнаест дана. Милија је знао много онакијех пјесама као што је она 14. у трећој књизи, али ми се није дало да још коју препишем. Њему се већ било мало досадило онђе беспослену сједећи и мени пјевајући, а уз то још се нађе људи (какових се обично код многијех дворова налази), који се највише о томе брину како ће од свачега шалу и смех заметнути, те му кажу: "Куд си ти, стар и паметан човјек, пристао за будалом? Зар не видиш да је Вук луд и беспослен човјек, којему је само до пјесама и беспослица којекаквијех? Ако ти њега узаслушаш, теби ће читава јесен овђе пропасти; него иди кући, те гледај свој посао."

И тако га подговоре те једно јутро, примивши до Њихове Свјетлости пристојни поклон за дојакошњу дангубу, отиде из Крагујевца кријући од мене. Кад сам прошавшијех година питао за њ, казали су ми да је умро.

 Тешан Подруговић (одломак)

 Тешан Подруговић на сајту wikipedia.org

Он се по оцу звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали, што је био врло велики, тј. по другога чоека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам, колико и какови зна песама, дам му на дан, колико му треба, да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати.

Пошто ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи, да онде (где сам код ондашњега архимандрита, а садашњега владике Карлштадтскога Високопреосвештенога Господина Лукиана Мушицкога имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све песме, које он зна; но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу.

Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама, које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима.