Власт, Бранислав Нушић

 Власт,  Бранислав Нушић    (одломак)

Лица:

ТОЗА, министар

ДОБРОСАВ, његов друг из школе

МИЛОЈЕ, његов таст

АРСА, његов рођак

МАРА, његова рођака

Први чин

III

МИЛОЈЕ (пошто је припалио цигарету и сркнуо кафу): Бадава, власт је власт, мора се поштовати, и кад му кажем Тоза, мени изгледа као да не поштујем власт.

АРСА (срче кафу): Па јесте то, донекле; не може се рећи да није.

МИЛОЈЕ (срче и размишља): Баш нешто се мислим, пријатељу, лепа је то ствар.

АРСА: Која?

МИЛОЈЕ: Па власт.

АРСА: Па лепа, дабоме!

МИЛОЈЕ: Знаш, пре, док сам живео у унутрашњости, нисам никад ни мислио на то, био сам далеко од власти и, ако хоћеш, право да ти кажем, и избегавао сам је. Сад, кад сам овако близу власти, размишљам о томе.

АРСА: А шта размишљаш?

МИЛОЈЕ: Свашта; шта ми ти све не прође кроз главу! Па често пута и сањам, сањам, тако, лудорије, па се сам себи смејем.

АРСА: А сањаш власт, ваљда!

МИЛОЈЕ: Па јест. Сањам, тако, као боје ме се, а ја строг и... сањао сам једанпут и да сам цар.

АРСА: Уха, где ти оде!

МИЛОЈЕ: Па сан је, не можеш га обуздати. А не могу, видиш, да се опростим од лудорија.

АРСА: Па кад једнако мислиш о том.

МИЛОЈЕ: Јесте, и то је истина. Нећеш ми веровати да ја сваки други, трећи дан одем у Министарство код зета. Не одем њему; он и не зна да ја тамо долазим, него одем само у чекаоницу и седнем тамо па посматрам и размишљам. Гледам тако у министрова врата па мислим: ено, тамо, иза оних врата је власт, а ови овде, што седе у чекаоници, то су све људи без власти. И гледам те људе: улазе и излазе од министра, гледам их и мислим се нешто: Боже мој, да је мени судбина доделила власт, сад би’ ја седео тамо и примао ове људе.

АРСА: Право да ти кажем, пријатељу, немаш ти шта на судбину да се пожалиш. Истина, провео си цео век за тезгом, и то тамо, у паланци, али, брате, ето, дошао си сад да старост проживиш у Београду. Па ето, и кћер си срећно удао за министра.

МИЛОЈЕ (заусти нешто да каже).

АРСА: Хоћеш да кажеш: није онда био министар. Па није, ал’ ето, видиш, био си срећне руке, постао jе министар.

МИЛОЈЕ: Не жалим се ја на судбину. Хвала Богу на свему, не жалим се ја.

IV

ДОБРОСАВ (долази споља): Добар дан желим! Извините, јесте ли ви домаћи?

МИЛОЈЕ (устаје): Да, ми смо домаћи.

ДОБРОСАВ: Реците ви мени, бога вам, прима ли министар код куће?

МИЛОЈЕ: Не прима, господине.

ОБРОСАВ: Па где прима, ког ђавола? У Министарству не прима, код куће не прима!

АРСА: Али како, забога, у Министарству прима.

ДОБРОСАВ: Пет дана му се јављам, па ме не прима!

РСА: Па кад дођете на ред, ваљда?

МИЛОЈЕ: А познаје ли вас министар?

ДОБРОСАВ: Па како да ме не познаје, школски смо другови.

МИЛОЈЕ: А, тако, школски другови.

АРСА: Заједно сте ваљда гимназију прошли?

ДОБРОСАВ: Заједно, дабогме, и седели смо увек један крај другога, пета клупа у нижој гимназији, а у вишој трећа.

АРСА: Гле, молим те!

МИЛОЈЕ: Па јелте, молим вас, да ли се могло по чему онда слутити да ће Тоза бити велики човек и министар?

ДОБРОСАВ: Богами, ни по чему се то није могло слутити; он је био најглупљи у разреду.

АРСА: Хоћете ваљда да кажете скроман.

ДОБРОСАВ: Ама, није скроман.

МИЛОЈЕ (увређен): Ви то сувише оштро... А

РСА: Дабогме оштро, могло би се рећи можда: он се доста споро развијао.

ДОБРОСАВ: Ама, шта ту да увијам? Да ме је онда ко упитао: „Шта мислиш, шта ће бити од овог нашег Тозе?” ја бих му рекао: „Шта има да буде! Има отац да му купи корпу, па на ћошку код Хипотекарне банке да продаје кикирики!”

МИЛОЈЕ и АРСА (запрепашћени): Забога, забога! Шта ви говорите?

ДОБРОСАВ: Говорим, брате, како је било.

АРСА: Па добро, нека је тако и било по вашем мишљењу; али ипак није био рђав ђак, полагао је све испите.

ДОБРОСАВ: Па, оно, јесте, полагао је некако, бог ће га знати како, и провлачио се некако из свих других предмета, али математика му никако није ишла у главу, ама никако.

АРСА (Милоју): То нам је у крви. Целој нашој фамилији није ишла математика у главу. ДОБРОСАВ: Толико се носио с математиком да је због ње почео и да краде.

МИЛОЈЕ: Ко? Јесте ли чули!

ДОБРОСАВ: Ето, мени једанпут украо писмени задатак из математике.

АРСА: Па знам, господине, то се не каже: крао је – него: узео је задатак на разматрање.

ДОБРОСАВ: Ама, какво разматрање! Док сам ја на табли говорио лекцију, он завукао прсте у моју торбу.

МИЛОЈЕ: Опет ви! Украо се може рећи за порезника, за поштара, за општинског извршитеља, али за министра се може рећи само „узео на разматрање”.

ДОБРОСАВ: Па он онда није био министар.

МИЛОЈЕ: Па није, али је био будући министар.

ДОБРОСАВ: Богами, ја сам тога будућег министра испребијао. Чим се свршио час и професор изишао, а ја шчепам министра за уши и тако му их својски истеглим да се дерао као магарац.

МИЛОЈЕ: Али, господине, престаните с таквим изразима.

ДОБРОСАВ: А био је и подлац, улагивао се професорима.

АРСА: Врло вероватно, јер ми смо у породици, како да кажем, сви умиљати.

ДОБРОСАВ: Не знам јесте ли умиљати, али сам ја будућег министра због тога улагивања тукао просто као вола.

МИЛОЈЕ (дубоко увређен): Господине, ја вас као домаћин куће молим да престанете с таквим изразима. Ако имате што с господином министром, ви изволите у Министарство, али ући у кућу и сипати увреде...

ДОБРОСАВ: Ама, не говорим ја то да кога вређам; хтео сам само да вам покажем колико смо ја и он интимни, и он сад неће, молим вас, мене да прими. Један Тоза, па мене да не прими. (Полазећи.) Јавићу му се и данас, али, молим вас, реците му нека се не шали, нека ме прими. Реците: Добросав Николић, његов школски друг.

АРСА и МИЛОЈЕ: Хоћемо! Хоћемо!

ДОБРОСАВ: Е, па збогом! (Оде.)

Београд : Стожер, 1958.