Божур, Милан Ракић
Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,
Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.
Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета ...
— Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета ...
Београд : Српска књижевна задруга, 1936.
Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.