Јелена, жена које нема, Иво Андрић

                                Јелена, жена које нема, Иво Андрић

Прозно-поетски триптих „Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“.

  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: приповетка
  • Тема: историја емотивног привиђења које га прати кроз живот.
    • Жена је привид који се јавља у различитим периодима живота као сан и лепота.
  • Приповедање: у првом лицу
  • Стилске фигуре: метафора – лик Јелене
    • Метафора: скраћено поређење и има пренесено значење
  • Персонификација: И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија
    • Персонификација: придавање неживом особине живог.

„Само да не престанем да је ишчекујем!“

Иво Андрић (Травник,1892– Београд, 1975), песник, приповедач, романописац, дипломата. Добитник Нобелове награде за књижевност (1961). Најпознатија дела: Ex Ponto, Немири; приповетке: Мост на Жепи, Аникина времена…; романи: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија https://sh.wikipedia.org/wiki/Ivo_Andri%C4%87

Јелена, жена које нема (одломци)

ОД САМОГ ПОЧЕТКА

У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежално и преболео као болест која се болује само једном у животу.

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличнијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су рећи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема.

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из ког устаје и јавља ми се нередовно и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Видљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења које је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.

Тако прошле јесени. Наступио је крај октобра. Чини ми се да је био последњи дан тога месеца. Већ други дан како дувају неки ветрови. Не смирују се ни ноћу, као џелати који имају да се обрачунају са цвећем, лишћем, гранчицама. Прате их неке строге кише као њихови помагачи. На западном небу неко мрачно црвенило, ков на њему, хотелске етикете јарких боја и, као модрице на телу, трагове носачке нестрпљивости и дана и ноћи проведених у фургонима. Одједном ми се учини да на никлованом затварачу видим плаву женску влас. Скочих. Уплетена чврсто у браву, то је била једна једина влас, плава, н тврда као откинута жица. Нисам смео да приђем и да је се дотакнем, јер у том тренутку протрнух истом оном језом од пре два месеца, у предсобљу алпског хотела.

Дакле, ипак је неко морао лежати на тим коферима са просутом косом и дицем у длановима! Кружио сам око свога открића неколико тренутака, а затим, као по наредби, пренесох опет сто на старо место, заједно са лампом и хартијама. Иза мене остаде ниша у полумраку. Нагонски сам се повлачио из те мучне игре коју нисам тражио и у којој нисам господар.

***

Зима је одмицала. Чудна и мучна ствар са плачем над коферима и косом у брави од никла била је срећно заборављена. Привиђење се јављало ретко. Једног светлог јутра стајао сам пред огледалом и чешљао се. Тада ми се учини да између мојих прстију и праменова косе, као иза решетака, спазих Јелену како пролази кроз собу иза мене. Мину као нејасна сенка дуж целог огледала. И пре него што сам могао да је добро сагледам, изгуби се у оним брушеним крајевима стакла где се ломе златни н модри рефлекси зимског јутра. Неки дан сам одшетао изван вароши. Зауставио сам се на обали реке и сишао низ каменито корито до саме воде, која је текла мутнозелена и жустра. Зимска вода, јаловица, без рибе, без инсекта, без прута и листа, без нагризене воћке коју су испустила негде деца при купању, оштра и немилосрдна као оружје. Шипраг го и раките прозебле. На другој обали, неприступачној н каменитој, разасути борови. Зимско послеподне, које је увек краће и хладније него што човек мисли да ће бити, одједном постаде хладно и сиво. Диже се издалека ветар, гласник сутона. Видех лепо како се редом повијају под њим борови на противној обали. Ветар који ми се примицао дизао је са борова, с крша и с воде танку сенку, као прашину, и носио је, као све гушћи и тамнији талас, све већом брзином. Најпосле је, згуснуту у лик и исправљену, снесе поред мене. Кад бих само неосетно помакнуо оборен поглед улево, уверен сам да бих угледао Јеленину руку и крај њеног сивог рукава. Али ја то нећу никад учинити. Стојим оборених очију и не мичем се, сав обузет њеним неочекиваним присуством. Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем. Под каквим видом ћу је још срести? Куда ће ме одвести ово привиђење, драже од свега и опасније од сваке опасности стварног живота? Хоће ли, кад то време дође, и њу положити заједно са мном у гроб? Овог тренутка мислим да ће она тада, кад ја и моја сенка постанемо занавек једно, излетети из ње, као лептир из чауре, и отићи светом да обилази прозоре живих. Тако сада мислим.

НА ПУТОВАЊУ

Неко је почео да говори о путовањима. Тај разговор је прихватило цело друштво. Говорили су сви, понекад и по двојица у исто време. Добро вино које су пили у малим, умереним гутљајима оживљавало је разговор.

- Волим да путујем! - рекао је одједном, неочекивано и тихо, један младић, али са осмехом у којем је било нешто од пригушеног кликтања и радосног поласка. Узбудио ме је тај младићки осмејак и подстакао да и ја кажем нешто о путовању, али у себи. То је био неговорени монолог који је, као река понорница, нечујно текао испод њихових гласних причања.

***

Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири стотине метара, гледао изнад себе глечере и на њима сунчев сјај који изгледа непомичан, одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи. Тако сам, опет једном, за јесењег дана без сунца, под сивим небом, стајао изгубљен у степи која се стерала од мојих ногу до неодређене црте небеског свода. И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија у танким сивим таласима, видео сам одједном на превојима тих бескрајних таласа неки сјај који око, навикло на дотадашње појаве и видике, једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца.

На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула биле су непрестано и потпуно могућне, и остваривале се лакоћом сна и брзином мисли. Тако је било и сада.

А кад нас је сунце, на једној окуци, заобишло и јавило се на Јелениној страни, она заклопи за тренутак очи. Тада сам угледао њене тешке и чудне очне капке, испод којих су живели и сопственим пламеном сијали светови од којих су трепавке, не успевајући да задрже сав сјај, блештале танким одсевима жеженог, загаситог злата у чудесним преливима.

Док је тако држала склопљене очи, ја сам посматрао њено чело, образе и врат. Око њих је, као летња јара око воћних плодова, трептао неоивичен ореол моћног али једва видљивог сјаја, и губио се на крајевима у покренутом и житком пределу који брзина вожње носи, кида и расипа у очима путника. Тако смо, прелазећи простор, дуго ћутали; она по закону свога бића и постанка, а ја у неизрецивој сласти њеног присуства, која је расла и преливала се и односила са собом све што се могло помислити или рећи.

Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих луди на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском женом савршеног бића и лика. То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.

Према мени се, у ритму брзог воза, нихало празно седиште, као грана са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све нове пределе у све новој игри светлости и облака. Све то је протицало и одлазило некуд у безобличним, течним масама. А ја сам путовао као брижан самац, што сам без Јелениног присуства у ствари увек и био.

А бива да се Јелена јави и другом приликом и на други начин, али увек на путовању, увек чудно и неочекивано.

Дешава се да нам у страном граду, на повратку, остане који сат времена између два воза, или између воза и авиона, или брода и воза. Ту сати имају увек нарочиту боју и нарочито место у нашем животу.

Сунчано поподне иза кише. Ствари су у гардероби, у џепу је возна карта за даље путовање, вечерас. Сав ранији живот иза мене је, сав будући тек преда мном. Ствара се празно подручје потпуне слободе. Ту се добро живи. Ништа није ни како је било ни како ће бити, него онако како би могло бити и како, неким чудом, и јесте. Сав живот је одједном постао чврст, јасан, безимен, осетан само по оном што вреди сам по себи. Све има нарочито значење и вредност, и оно што човек помисли, и оно што погледа, помирише или окуси. Ситнице и случајни сусрети имају у таквим приликама често изглед значајних ствари и великих доживљаја.

Брзо и задихано идем из улице у улицу, разгледам излоге, споменике и зграде, као да ћу моћи све понети у сећању. Свраћам у радње и купујем ситнице, поклоне које ћу понети пријатељима код куће. Узбуђен сам као да отимам од живота, крадем од смрти. Носим поклоне за друге, а идем пун радости, као да то мене са свих страна даривају неким драгоценим предметима и уз њих погледима и осмејцима који вреде хиљаду пута више од предмета. Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. Разгледам, пазарујем, извињавам се, захваљујем. А преда мном је стално утврђен сат и минут мога одласка.

Ушао сам у једну велику, богато уређену папирницу, пуну света, који је на двоја велика врата непрестано улазио и излазио. Било је доба године кад дани почну приметно да краћају. Напољу је било још прилично видно кад су у радњи плануле светлости, све одједном, и целу просторију прелиле млечним сјајем, у којем су оживели сви предмети, разнобојна роба по тезгама и рафовима и лица купаца и продавачица. У том тренутку угледао сам Јелену. Ишла је пут касе да плати. Продавачица је напустила своје место и пратила је, не одвајајући очију од ње. Жена на каси примила је расејано новчаницу, а кад је хтела да врати остатак и подигла поглед до Јелениног лица, одједном је устала и стојећи предала јој новац. Јелена се запутила ка излазу, а мала продавачица ишла је за њом све до врата, са очитом намером да их отвори. Али је у том претекао један старији намештеник, који се случајно десио ту. Гледајући Јелену у лице, отворио је широм врата и рекао гласно и радосно:

- Нека, ја ћу затворити!

Жена за касом једнако је стајала и гледала за Јеленом.

Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа Јелену у лице. Тек кад су се врата за њом затворила, сетио сам се да похитам и да јој приђем. На несрећу, нисам још био платио. Брзо сам истресао новац пред жену на каси, која је хладно прелазила погледом преко мене као преко бројке у дугом низу бројака. Гурајући се и саплићући, истрчао сам напоље. Гледао сам лево па десно. Свет је врвео широким тротоарима у оба правца, средином су милела кола у непрекинутој поворци. Био је двосмислени прелазни час између дана и ноћи. Све је било осветљено, а ипак нејасно и неразумљиво. Чинило ми се да поред мене пролази поворка са маскама на лицима. Где се ту изгубила Јелена? У ком правцу је кренула? Како да је нађем? - Учинио сам оно што је најгоре и најнеразумније. Кренуо сам лево, пробијао се грубо и загледао свакој жени у лице. Онда сам се опет вратио пред радњу и пошао десно. Кад сам изгубио сваку наду, вратио сам се на полазну тачку. Ту сам стајао још једно време, као човек који је неповратно изгубио оно до чега му је највише стало. Све је било магловито и неодређено, само једно је било јасно: да се са таквим губитком човек не може помирити. …

ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ

Одавно сам приметио да се Јелена јавља све ређе, све нејасније, али дуго ми је требало да признам себи ту чињеницу. Да то не бих могао учинити, ја сам се задовољавао са мало, са све мање, надајући се увек вишем.

Тако сам цело једно лето живео од једног јединог неразумљивог и муњевитог виђења. Возећи се у сумрак озеленелом улицом, једном од најлепших београдских улица, нејасно сам сагледао Јеленин лик у белини. Била ми је окренута леђима. Наслућивало се да је у једном од оних положаја који су необични и у којима се човек не задржава дуго. По њеном ставу и држању чинило ми се да неком тамо хоће да довикне још нешто или да гласно поздрави неког у даљини, али јој ни тада гласа нисам чуо, као никад пре ни после. Ма шта да је било, изгледала ми је величанствена тако раскриљена у простору, са телом које се покорава некој мени непознатој потреби, и које је цело предано усрдном напору да неком ко одлази, а кога, загледан у њу, не видим, даде још нешто од себе, да од њега задржи нешто, ма и најмање, колико ноћ и даљина допуштају.

Све сам то видео у једном магновењу, како може да се види кроз сумрак и сенку олисталог дрвећа, из кола која јуре широком и слободном улицом. Нисам ни помислио да кочим или да зауставим. Напротив, истргнуо сам, онако у пролазу, цео видокруг тог сутонског тренутка: олистала круна великог дрвета, плочник, угашено лице беле куће, а преко свега тога разгранат топал, летњи лик жене која се несвесно и непоштедно предаје нечем у даљини и тами - и одјурио са њим, притишћући гас, као отмичар.

После, месецима сам је носио у себи тако. Све је било стално ту: богат мајски сумрак, који дуго траје а у ком је све пуно живота, и варош у зеленилу, и девојка у белој хаљини, раширених руку, нагнута према невидљивом сабеседнику - привиђење, али и стварна жена са слатком крви, драгим именом, и навикама које одговарају мојима. Све је ту, преда мном, и све се може јести и пити као вино и воће. А у исто време ту су и моја глад и моја жеђ, огромне до безумља, без и најмање наде да ће их икад ишта моћи утажити и угасити. Тако сам путовао светом, најсрећнији човек са најлепшом женом каква се могла само сагледати у предвечерје дугог дана мог самотничког лета, пуног одрицања. Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба. На путовања, изгледа, више не помажу. Оно од чега бих хтео да побегнем иде са мном, пре мене стиже у место које је ЦИА мог пута, и дочекује ме на станици, води у хотел и прати по граду. А оно што бих, са потајном и непризнаваном надом у себи, желео да видим - не јавља се више ни у сну. Јелене нема. Путовања губе за мене драж и смисао.

Последње моје виђење са њом (чудно и незаборавно) било је, истина, на једном путовању.

***

Једно за другим простирала су се преда мном необична крзна и са њима шуме, фарме, степе, и непознати предели из којих долазе. Отварао се свет. Моје дивљење било је велико и водило ме далеко. Неко ишчекивање стално је расло у мени. У једном тренутку - нисам ни разабрао име крзна које је трговац изговорио - преда мном се просу девичански, обасјан предео и у њему, велик и издужен, Јеленин лик у ходу. Није била нага, али одевена, као заниханом мрежом, само пределом кроз који се кретала: таласима, трепутавом светлошћу сунца и воде, младим лишћем. У том тренутку угледао сам је, као никад, у свој њеној величини и лепоти.

***

Између нас је увек било тако: кад је нема, онда је нема као да се заиста никад, никад више неће појавити, а кад је ту, онда је присутна тако као да је то најприроднија ствар на свету и као да ће довека и без промене остати ту. Али сад ми се чини да је то била обмана, самообмана обманутог човека. У ствари, она и не зна за мене, а ја знам само за њу. Тако је, и тако је - истину ваља признати - вазда и било. Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања. Па ипак - и то треба признати! - све мислим да би се могла јавити још једном, да би се морала јавити. А увек ми се чини да сам најближи томе у топлој атмосфери коју ствара множина људи у покрету.

У холу великог хотела у Р. Игранка од пет до осам. Гледао сам како испред мене промичу, као да неко споро а непрекидно меша карте, десетине, стотине лица лепих жена које нису Јелена. Свако од тих лица изгледало је за тренутак као да је њено, а затим је безнадно и неповратно постајало туђе. И сваку од тих жена ја сам за тренутак гледао као њу, а онда је одмах тонула и одлазила са таласом телеса, као мртва, више него мртва, јер није Јелена нити је икад могла бити то. Све чешће сам тражио и посећивао таква места где се скупљају заталасане гомиле света, у празничне дане, о свечаностима, на спортским стадионима. Ту проводим сате, обузет својом слутњом, посматрајући са већом пажњом непрегледно море људских лица него оно због чега су се сви ту сакупили. Моје узбуђење порасте нарочито при доласку и одласку. Једном ми се десило да сам је, ношен масом која је споро напуштала стадион, заиста угледао, ако се то може назвати виђењем и ако све то није само бесмислена и мучна игра без краја.

Најпре са мало колебања, а затим поуздано, спазио сам њену главу. Видим јој израз лица, тајанствено осмехнут. Очигледно има нешто да ми каже, али не може да ми приђе од људске гужве која нас окружује и дели. С напором се пробијам кроз тај народ. Све сам ближе Јелени. Израз њеног лица бива све речитији. Већ помишљам како ћу се наћи поред ње и како ће ми бар сада рећи све што очекујем и што је одавно требало да ми каже. Удвострученом снагом јој се примичем. Најпосле, најпосле се налазимо готово једно поред другог. Хоћу да је питам, очекујем да ми каже нешто, али се од узавреле граје ништа не разабире. Људска маса нас, као занихана љуљашка, час примакне час раздвоји. У тренутку кад смо ближе једно другом, нагињем се и закрећем главу, а она ми игром усана казује нешто. То је жив и врео шапат. По њему, као и по изразу њеног лица, изгледа ми да је заиста и лепо и важно то што хоће да ми саопшти, на махове као да ухватим поједину реч (не звук, него смисао!), али све заједно - не разумем. Грозничаво се напрежем да схватим, и сасвим сам близу, чини ми се, али у том тренутку њен шапат пада и разбија се као танак млаз воде на камену, нечујно, и без смисла.

За то време, ускомешана гомила нас је опет раставила. Трудим се да не изгубим Јеленино лице; још га назирем; час тоне час се помаља на треперавој пучини људских лица. Она ми непрестано, и узалудно, поручује погледом оно што није стигла да ми каже. Сви моји напори да се одупрем тежини масе само ме још више удаљују од њеног лица, које се већ губи међу хиљадама других. Клонуо, пуштам да ме непрегледна поворка људских таласа носи куд хоће. Све је потпуно као у сну.

И ово морам да кажем.

Било је затим једно време... Сам не знам да ли да о том говорим, да ли је то уопште могућно речима казати! Да, било је једно време кад сам очекивао њено писмо. То изгледа невероватно и потпуно бесмислено. И јесте. Па ипак је било тако. Као у сну.

***

Мисао о Јеленином писму наилазила је повремено, у неправилним размацима и неједнаком снагом. Бивало је да се за неколико месеци изгуби или бар притаји у мени, као болест за коју човек не зна и не слути. А бивало је читавих недеља кад ме није напуштала ни дању ни ноћу. Нарочито преко лета. (Јер, лето је годишње доба кад је човек највише подложан произвољној игри живаца и кад се погрешна мисао најлакше усели у нас и необичном снагом устали на једном одређеном предмету.) Није ми једно лето замрачило то очекивање Јелениног писма! У планини, као и на мору.

Писмо! Кад чујем у пролазу или кад негде прочитам ту реч, ја могу да мислим само на њу и њено писмо. И то писмо које не стиже, уништава сва она која примам, а која ми живи људи стварно пишу, унапред им разара смисао и одузима сваку вредност.

Враћам се увече, уморан а миран и ведар, са планине. Пролазећи холом чујем да неко изговара моје име. Трчим до портира, узбуђен тражим писмо. "Не", каже човек, "не, то је била забуна, нема писма за вас." И гледа ме чудно. Падам од умора, али не могу да спавам. Не верујем у забуну. Мора да је било неко писмо, а могло је бити само од ње. А кад, најпосле, сведем очи и заспим, ја не спавам правим сном и не снивам као други луди. Борим се с њеним писмом. Чујем како шушти хартија, осећам га под прстима, напрежем очи и видим, чини ми се, и слова, али речи једне не могу да разумем. Онда се питам да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом. Отварам очи, опет будан, и у тами видим пругасту светлост која продире кроз размакнута ребра на ролетни мога прозора. И то изгледа као писмо са густим, правилним редовима. Писмо, али нечитљиво.

Тако сам се не једном будио усред ноћи, са горчином у устима, са немиром у утроби, киван на себе, на ту проклету жену чије писмо узалуд очекујем, и на цео свет. Одлазио сам ка прозору као човек који тражи светлости и ваздуха, и ударао жестоко дланом о прозорску даску, гневан и решен да једном рашчистим то плетиво од обмана у које ме заплићу моје рођене мисли.

„Не, неће се никад јавити!" - говорио сам сад у себи. „Па она и нема руку, не зна шта је перо ни хартија, ни људска мисао ни људска реч; она и не слути да постојим, ни ја ни мој свет ишчекивања. Ни ње саме нема. Изгубио сам се тражећи је." - Тако сам говорио, али сам у исти мах увиђао да тиме ништа није разјашњено ни утврђено. Осећао сам само бол у подланици. И моја се мисао по стоти пут окретала и јурила у супротном правцу.

„Никад неће писати? Не постоји? А шта је то што ме је пробудило, дигло и довело до овог прозора? И шта ми, најпосле, знамо шта све постоји а шта не? Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо, са порукама..."

И круг је почињао опет да се врти, без престанка, без милости, и без излаза и решења.

Оно што нисам могао да одгонетнем у сну, ја сам често покушавао да прочитам на јави, будан. У шетњи, или чак усред разговора са људима, одједном искрсне преда мном бела хартија пуна црних слова. И ја читам Јеленино писмо које нисам никад примио. При читању ми, као нејасан шум из даљине, смета говор ових око мене, али ја читам упорно даље.

У писму Јелена ми јавља сваки пут нешто радосно. Предлаже ми да се негде сретнемо или ме позива да свратим на дан-два у мало место на мору, где она летује. Везе су добре и возом и бродом. На пример, може се кренути бродом из ... Ту се прекида моје читање. Неко је поред мене изговорио једну реч повишеним гласом. Пренуо сам се. Питање је било упућено мени. Требало је одговорити. Писма је нестало. Мој одговор је био збуњен.

***

Сад је пролеће. Опет пролеће! Преда мном је сто и осамдесет сунчаних дана. Чини ми се да су ми прегршти пуне неких чудесних златника, сваки као сунце. Сви су путеви отворени. Дах је слободан.

Док сам тако стајао неодлучан од среће, осетио сам да се иза мене одједном створила Јелена. Нисам смео да се окренем. Остала је ту тренутак-два непомична (упоредо са њом застао је и мој дах), а онда ми је положила руку на раме. Не бих могао казати како ни по чему сам то осетио. То је била више мисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али сенка која има своју немерљиво малу па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.

Не знам кад је, као сенка лептира, одлетела та рука са мене, јер кад сам опет могао нешто да схватим и знам, ње више није било.

Али, пролеће је. Опет пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам. Да, ничег није било и ничег нема, јасног и сигурног, али ништа није ни изгубљено или искључено, неповратно и потпуно. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452