Код куће је најгоре, Ефраим Кишон

 Код куће је најгоре, Ефраим Кишон

Моје злато спава

Има деце коју никаква сила не може да натера да на време пођу у кревет. Наш Амир срећом не спада у такве. Он леже тачно као сат. Такво дете је право благо! У пола девет, ни минут пре или касније, он иде на спавање, а устаје у седам ујутро свеж као ружица, тачно по савету лекара и по жељи родитеља. Све је само ствар дисциплине.

Сав тај педагошки успех има само једну зврчку: све то уопште није истина. Ја, наиме, лажем, лажем као и сви други родитељи. Амир леже, у ствари, између 23.30 и 2.15, што зависи од звезда на небу и од ТВ програма, а ујутро једва четвороношке избауља из кревета. Недељом и празницима уопште не устаје.

Мали се, истина, не противи да легне у 20.30, као што лекари препоручују. Тачно у то време облачи пижаму и леже у кревет, чак пожели родитељима лаку ноћ. Тек после неког времена – рецимо минут, минут и по – он поново устаје да би опрао зубе. Затим хоће нешто да попије, онда мора да пишки, онда прегледа торбу да није нешто заборавио, онда опет нешто попије, успут погледа цртани на телевизији, затим се мало поигра са псом, па опет иде да пишки, онда неко време у башти посматра пужеве, после тога гледа јордански ТВ програм, а онда креће у казнену експедицију тражећи по кухињи нешто слатко. И тако све до 2.15 када је време за спавање.

Наравно, такав начин живота оставља трагове. Амир је блед, скоро прозиран, с великим тамним круговима око очију па личи на духа са наочарима. Учитељ нам се жали да понекад усред часа заспи и падне под клупу. Препоручује психотерапију. Питао је такође када Амир иде на спавање. Одговорили смо му: тачно у пола девет.

Дуго нас је мучила помисао да сва остала деца у нашем комшилуку иду на време на спавање као она мала Авитал, Гидонова ћеркица. Гидон је у својој породици завео апсолутну послушност и челичну дисциплину – он је газда у кући и ту нема дискусије. Авитал иде у кревет тачно у 20.45. Сами смо се у то уверили кад смо једно вече били код њих у гостима. У 20.44 је Гидон бацио поглед на сат и само мирно и кратко рекао:

– Тали. У кревет.

Ни реч више. То је било сасвим довољно. Тали је устала, пожелела нам свима лаку ноћ и отрупкала у своју собу без коментара. То се зове дисциплина! Најбоља супруга на свету и ја умирали смо од стида у нашим фотељама при помисли да у исто време наш син Амир лута код куће полумрачним собама као Хамлет у Елсинору. Стидели смо се тако све до два сата после поноћи. У два сата ујутро отворила су се врата и на прагу је стајала мала послушна Авитал, сасвим будна, држећи у руци свежањ новина.

– А где је недељни прилог? – упитала је.

Сад је дошао ред на Гидона да умире од стида. Отада свим нашим гостима причамо да наша деца тачно у минут иду у кревет.

У ствари, ми врло добро знамо шта је допринело томе да Амир не може да заспи на време. Он се заразио вирусом несанице за време шестодневног рата кад је радио целе ноћи јављао вести са фронта, а ми нисмо имали срца да га отерамо у кревет. Ту педагошку несмотреност плаћамо сада тако што га пуштамо да целу ноћ лута, пере зубе, пишки, игра се с псом, посматра пужеве и слично.

Једном сам затекао Амира око три сата ноћу у кухињи како покушава да прокријумчари боцу кока-коле испод руке.

– Зашто не спаваш, сине? – упитао сам га.

– Зато што ми је досадно да спавам – гласио је прилично неочекиван одговор.

Покушао сам да му наведем пример многих животиња које лежу са сунцем и устају са сунцем, на шта ми он одврати примером сове која му је идеал још од младости, што ће рећи, од прекјуче. Размишљао сам да ли би било најбоље да га добро изударам по гузи, али се најбоља супруга на свету успротивила томе јер не може да поднесе да јој тучем децу. Није ми преостало ништа друго него да га оштрим тоном отерам у кревет. Амир је послушно отишао и до три сата решавао укрштене речи.

Обратили смо се психотерапеуту који нас је одмах упозорио да ништа не покушавамо на силу јер би то могло да се одрази на његов душевни живот.

– Природа ће се сама побринути ако јој за то дамо прилику – рече нам.

Дали смо природи прилику, али она је није искористила. Кад сам једном у пола четири ујутро затекао Амира да кредом у боји црта авионе по зидовима, толико сам се разбеснео да сам сместа назвао попустљивог психотерапеута.

С друге стране јавио ми се умилни дечји гласић:

– Тата спава.

Спас је дошао за празник Пасхе, кад школарци имају распуст.

Није се догодили одједном. Првог дана школских празника Амир је остао будан до 3.45, а другог дана није склопио ока све до 4.20. И нама је његов бурни ноћни живот пореметио сан јер, свакако, нисмо могли да лежимо и мирно бројимо овце док наше властито јагњешце лудује по кући.

Из дана у дан је било све горе. Амир је све дуже остајао будан. Најбоља супруга на свету хтела је да га добро издевета по дупету, али сам се ја томе успротивио будући да не могу да допустим да ми она туче децу.

Једне бесане ноћи одједном јој је синула спасоносна идеја.

– Ефраиме – рече и усправи се у кревету. – Колико је сати?

– Пет и десет – зевнух.

– Ефраиме, ја мислим да Амирово време за спавање више не можемо да померимо уназад. Зашто га онда не бисмо померили унапред?

На први поглед је њена замисао звучала прилично револуционарно, али се касније показала као васпитно врло мудра. Дали смо његовим црвено оивиченим очима пуну слободу. Штавише, подстицали смо га да уопште не спава.

– Иди у кревет кад хоћеш. Тако је за тебе најбоље.

Показало се да је наш син био врло вољан да сарађује, а ево и резултата те сарадње.

Трећег дана заспао је у 5.30 и пробудио се иза поднева.

Осмог дана спавао је од 9.50 до 18.30.

Тринаестог дана легао је у 15.30 и пробудио се сав оран у поноћ.

Шеснаестог дана заспао је у шест по подне, а устао с првим петлима.

Последњег, двадесет првог дана школског распуста, Амир је превазишао самог себе. Заспао је тачно у 20.30 и пробудио се тачно у седам сати, баш онако како лекари препоручују. На томе је и остало. Наш син тако уредно леже и устаје да по њему можете да подешавате сатове. Осим ако не лажемо, као и сви родитељи.

Загреб : Знање, 1984.