Кањош Мацедоновић, Вида Огњеновић

 Кањош Мацедоновић, Вида Огњеновић (одломак)

КАЊОШ: Па зашто су те бацили с брода?

ФУРЛАН: Зато што сам реко да нећу зими да водим галију на Ангору. Они морамо, ја да не смијемо! Нека, велим, дође тај ваш сипљиви Дужд, па нека води бродовље усред зиме кроз вјетрове и валове на Анадолију! Нијесам то честито ни рекао, кад стиже наредба. Свезаше, искрцаше, и... ево ме... (Фурлан окрене главу на другу страну. Кањошу га је жао, па покушава да му угура демижану у руку. Фурлан крије сузе.)

КАЊОШ: Па јесу ли ти рекли зашто, није могло само тако да...

ФУРЛАН: Јесу, јесу... нашли су они мени ману, не бој се... Нијесам добар пливач, кажу, па зато...! Није им то сметало десет година, а сад одједном изненада засмета! Ко да је требало да пливам до Босфора... (Кањош покушава да га мало развесели.)

КАЊОШ: Ма, ево, ни ја не умијем да пливам, па живим!

ФУРЛАН: Ама ти нијеси морнар...

КАЊОШ: А знаш ли ти да сам ја видио Дужда ко што сад гледам тебе? (Фурлан га гледа, па се одједном засмеје, јер је Кањош направио гримасу којом имитује Дуждев карактеристичан израз.)

ФУРЛАН: Појава људска, шта кажеш! Ко да је направљен од блата! Ха, ха, хааа... Јазавац му је рођени брат. Жустар у ходу, лак, чио... Прави пингвин. А?

КАЊОШ: Оркан вјетар... Ха, ха, хааа... А како се кукавац затресе кад му се помене Фурлан. Есо, есо, есо... Добро им је тај Фурлан подаждио гузице од свијех страна...

ФУРЛАН: Bada, bada, Attenzione! Posa piano, ecolo il Furlanoooo!

КАЊОШ: Чим га поменеш, зацијучу ко мишеви... Фурлан, Фурлан, Фурлан... Цију, цију, цију...

ФУРЛАН: Е, за ово би нас могли глобити дубоком тамницом, да нас чују? (Кањош се окрене према њему са неверицом. Боји се да није преварен. Гледа га, готов да побегне. Фурлан се смеје, па пође према њему.)

ФУРЛАН: Код мене ћеш на конак!

КАЊОШ: Есо, есо, есо...

ФУРЛАН: Цију, цију, цију... (Смеју се. Фурлан иде према чуну, а Кањош скупља своје ствари да пође са њим на конак. Фурлан га гледа издалека док одвезује чамац.)

ФУРЛАН: А што ти, реци ми, оћеш да убијеш тога Фурлана?

КАЊОШ: Имам један разлог тамо дома, а други ође. Ође оћу да докажем да моје племе није мало за јунаштво, а тамо, дома, оћу да докажем томе мојему племену да ја нијесам мали за јунаштво...

ФУРЛАН: Думбара, бумбара, дум, бум!

КАЊОШ: А?

ФУРЛАН: А шта ћеш ако те срећа не послужи?

КАЊОШ: Ево ме већ послужила. Нашао сам пратиоца. Да знаш да имам брата, мило би ми било да ми је ко ти. (Залети се до њега, па га пољуби у образ.)

ФУРЛАН: Ајде, ајде...

КАЊОШ: Које си ти вјере?

ФУРЛАН: Морнарске.

КАЊОШ: Оћеш ли ми казати, ако знаш, ђе је Фурлан, па да пођеш са мном и да ми будеш на страни у двобоју?

ФУРЛАН: Ово прво оћу, ово друго нећу!

КАЊОШ: Бојиш ли се и ти?

ФУРЛАН: Не!

КАЊОШ: Па што онда нећеш?

ФУРЛАН: Тако нешто.

КАЊОШ: Па ђе је Фурлан, кажи ми. Идем сам! Сви сте редом кукавице! (Пауза.)

ФУРЛАН: Ја сам Фурлан. (Кањош гледа у даљину. Онда хоће да ускочи у чамац, али му се чини далеко. Онда се нагло осврне на Фурлана.)

ФУРЛАН: Јеси ли ме чуо, ја сам Фурлан! (Кањош мало изађе, чепука около, па одмахне руком.)

КАЊОШ: Онда сам ја Дужд!

ФУРЛАН: Нијеси, него његов плаћеник, што је још горе! Дужд је за дужда рођен а ти хоћеш да си му заточник...

КАЊОШ: Јеси ли ти стварно Фурлан?

ФУРЛАН: Јесам.

КАЊОШ: Ма бјежи!

ФУРЛАН: А јеси ли ти видио како се стража разбјежала кад сам изашао из чуна. Јеси ли видио како је придао ватру петама твој пратилац и тумач...

КАЊОШ: Па мораћу те онда убити!

ФУРЛАН: Ето што ти је најамничка казна. Дужд је подједнако непријатељ и теби и мени, па умјесто да кидишемо заједно на њега, ја ћу теби морати да пуштим ту честиту крв...

КАЊОШ: Немој ми ништа пријетити, знаш! Убићу ја тебе!

ФУРЛАН: Макањице, ђаво ти дао маха! Ја сам зубима заклао три Арнаута да нијесу ни јао рекли. Прекло сам Маџара колико си ти смокава изијо, а љути су Маџари, кидишу ко ласице! А ваши се бију дерачином. Ај, дај дупа – де! Ма исто нијесте неки јуришници, колико би хтјели да сте...

КАЊОШ: Не кокоти се ту на мене! Не бојим се ја нимало! Дурибабо!

ФУРЛАН: Иди кући, добра прзнице! Мио си ми! Мален јеси, али јеси жишка. А и побратимили смо се!

КАЊОШ: Нијесмо!

ФУРЛАН: Ево јесмо сад!

КАЊОШ: Исто те морам убити!

ФУРЛАН: Ајде де. Одох ја на острвицу (одвезује чамац), а ти њима реци да сам мртав. Нећу се враћати док теби дају све почасти, а после ћу им све наплатити што су ме овако срозали! Дужд ми мора главом платити! Шта ћеш ми ти!

КАЊОШ: (тужно): Не смијем лагати. Да сам од своје воље дошао, ишао бих с тобом, Светога ми Димитрија! Милиј си ми иљаду пута од онога због кога ћу се с тобом бити. Али кад морам! Ево, видиш, обруках се! Убићу те са сузама у очима, а ђе си видио јунака да слини! Пи!

ФУРЛАН: Ма бјежи, лудо луда! Бјежи и не долази више амо!

КАЊОШ: Бјежи ти! И немој ту више да причаш! Пушти ме барем да те убијем мушки! Ако си Фурлан, но нијеси!

ФУРЛАН: Дођи сјутра на оно острво. Видиш оно тамо! Чекаћу те, па ћемо се бити. Ноћу се не ваља, нити се види...

КАЊОШ: Нећу но сад!

ФУРЛАН: Види ти злице скакавице! Види тића колибрића! Види сина ајкулина, како се он окрвио!

КАЊОШ: Ма прекини ту! Коме се ти то ругаш! Нијеси ти Фурлан, не! Окле! Само се ту прдусиш да јеси, а нијеси га ни видио!

ФУРЛАН: И да нијесам Фурлан, за тебе бих био, јежу морски, кострешни!

КАЊОШ: А ђе су ти нашаране змије на прсима кад јеси Фурлан? А? Ђе су ти змијске главе састављене у звијезду? Аха? Јеси Фурлан, али ђетињи! Мак се тамо варалице варава...

ФУРЛАН: (скида са себе доламицу и панцир): Ево змија! Ево змија, а ено острва! Дођи ујутру да се побијемо ко јунаци, да нам се не ругају ови Млечани из тмуше... (Кањош се забленуо у тетовиране змије на његовим прсима, а Фурлан се залети да скочи у чамац. Промаши чун и пљусне у море. Нестане испод таласа. Кањош потрчи према њему. Фурлана нема да се појави над водом. Кањош виче.)

КАЊОШ: Ђе си, дај рукууу! Дај рукууу!

(Фурлан се појављује над водом, грца и клепеће рукама, али не може да се одржи.)

ФУРЛАН: Додај ми весло... Примакни... Додај... Ми... Ве...

КАЊОШ: Стани, држи се да донесем једну омјеру... (Трчи до својих ствари тражи уже које му је на растанку дао Митар. Налази га и јури назад. Баца уже према месту где грца у води Фурлан. Овај покушава да се ухвати за уже, али узалуд. Потоне поново.)

КАЊОШ: Држи се, на узицу... Стани да ти додам весло... Амо, до обале...

(Све је узалуд. Фурлан се поново појављује и Кањош га некако скоро ухвати, али се вукући га и сам обре у води. Онда покушава, држећи се за ивицу чамца да погура Фурлана према чамцу, али узалуд. Онда га некако довуче до обале. Дуго га извлачи из воде и најзад кад се обојица нађу на обали, Кањош схвати да Фурлан више није жив. Пипа му лице, прса, руке. Мртав. Свом снагом га дрмуса, преврће га, подиже му главу, лупа га по образима, али све је узалуд.

Фурлан је мртав.

Кањош седне поред њега и горко заплаче. У његов се плач умеша музика, која постаје све јача и јача.

Започиње свеопште весеље. На риву најпре изађу стражари са носилима. Стављају Фурлана на носила, подижу и крећу ка бедему. На пјацу излазе буљуци карневалски обучених људи, жена, деце.

Музика. Одјекују бубњеви, флауте, тамбуре, леути, виоле... Девојке и младићи играју. Весеље.

Рива се осветљава бакљама. На врху бедема стража маше бакљама у знак победе над Фурланом. Капетан од страже извикује радосну вест.)

Подгорица : Октоих ; Земун : Траг, 1993.