Потера за пејзажима, Пеђа Милосављевић

Потера за пејзажима,  Пеђа Милосављевић     

Пред полазак на сва места дуж прозора седа златно сунце. И ускаче рој позлаћених скакаваца. Пошли су са околних поља да траже зрела жита и до костију да оглођу све вршалице на овом путу.

Колубара се крије између врба. Река у којој се нико не купа. Песак је нетакнут, бео, чедан, без голих тела, украшен једино сенкама високих кукуруза. Неколико скакаваца раздрагано искаче у овај сунчани предео са новим тајанственим нагоном.

Прошли смо тихи Милановац. Чачак је мирисао на свеже малине и локомотиве. Јуримо уз мутну Моравицу између Каблара и Овчара. Пењемо се, с напором, уз голу гломазну планину. Ево нас најзад на самом врху међу птицама и облацима, између два ветра, у високој трави и цвећу које лелуја. Летимо над црним шинама. Под нама, у подножју, велика зелена равница, прошарана белим мрљама за које још не знамо да ли су куће или рубље. Кажу нам да ћемо доле стићи тек кроз један сат.

Једна бачена јабука нестаје у зеленој провалији да објави наш долазак. Пошли смо за њом. Падамо као у сну, лако, у великим кружним виражима, пролазећи час кроз тунеле, час кроз траву и густо лишће. Бистри потоци маме нас да се зауставимо. Газили бисмо по плиткој води, пили са камена и лежали у трави гледајући у воз како одлази. Са овим неоствареним жељама стижемо у зачарану долину. Замишљам цвркут птица и све дражи непознатог раја. Али ништа не чујем. Многобројне жене и ниједна гола. Повезане белим марамама, преплануле, босе, све ове жене раде по пољима. Жене које се стојећи огледају у рекама.

А реке, међутим, више не теку мирно. Испод беле пене замишљам хитре пастрмке које нико не лови и које за страх још нису дознале. Један млади скакавац са наочарима изненада напушта воз и остаје у зеленој свежини.

У први сумрак прилази нам Вишеград, уз чије бокове светлуца чиста Дрина. Један ужурбани поток громогласно шуми. Још једна река, широка и стишана: огледало за месец који се рађа над црним боровима. Све већа тишина. Замишљам медведе како спавају, славује у гнезду, јагоде које нико не бере, петлове који не мисле на љубав, свеопшту чедност. Затварам очи и истог тренутка изгледа ми као да се воз враћа.

Примичемо се Сарајеву. Град са зидовима од халве и суџука. Алах је упалио све звезде. Шалваре сада леже на столицама, а фереџе у долапима. Прозори су широм отворени. Тишина у којој се чује сваки уздах. Збогом, Сарајево! Остај у загрљају твојих верних планина које те чувају од сувишних звезда.

Зора. Силна хука. Напад на воз?

Борба камена и воде. Неретва која цвили и урла без престанка. Иза оштрих планина рађа се црвено сунце које својим продорним погледом гледа истовремено у Мексико. Оног дивљег коња јахао је Том Кен. Ено каноа: један, два, три... Неретва је брза, одмиче кроз маглу на риђем коњу. Индијанци је гоне кроз облак прашине. Уплашени путници гледају у воду која се пуши. Чувајте се отровних стрела. Ено града у камену у коме се крију разбојници и заплашена река. Примичемо се Брзом Јелену који се претвара у старца који клечи на молитвеном ћилиму и клања сунцу које се тек родило. Једну девојку са витким ногама и белим зубима још нико није отео. Усуђује се да гази по Неретви. Понизно сунце дошло је до њених ногу.

Требишњица је пресушила. Види се место на коме понире кад има воде. Место на коме не бисте лежали. Виде се најмање њиве на свету. И људи који их обрађују. И лење змије које леже на сунцу, скоро на сваком камену. Да ли змије једу жито и да ли скачу на воз? Сва зрна су пребројана. Хиљаде гуштера чувају стражу.

На дубоком небу, крај ретких цируса, назире се рефлекс блиског мора. И као да се осећа његов непознати мирис. У овом плавом пространству назиру се изврнуте једрилице и бели расплинути бродови. Други скакавци неопажено су поседали у фотеље. Једном од њих шапућем како ће видети море и не знам да ли је разумео.

Ево нас, најзад, на крају света. Све престаје, јер се и само небо сурвало под ноге, у плаву, огромну провалију, без краја и почетка. Јесу ли кипариси ова зелена вретена којим се ките сви преостали брегови? А плаве шуме, можда маслине? На супротној страни појављује се нови, узани залив, дубок и плав. На његовој глаткој површини, као љуске, леже бели чамци у пратњи верних сенки на самом дну. Око воза круже галебови. Плаво бескрајно море као да је под самим точковима.

Прве куће и први бродови. Први таласи врућине. Локомотива објављује пискаво и уморно: Груж!

Дубровачка врата широм су отворена. Улазим за поворком фантома у оклопима кроз облак вреле прашине. Силазим свечано низ камене степенице године 1451. Огледам се у једној фонтани коју су земљотреси уништили 1777. године. Намештам шешир. Вадим мач из корица. Окрећем се на све стране са достојанством авети. Уверавам вас, грађани Дубровника, да сам само један од ваших ванбрачних синова. Гледам у беле прозоре тражећи оно чега се можете одрећи. Али не видим ништа. Госпође једу сладолед у хаљинама из 1932. године. Једина присна сазнања, то су ове позлаћене куће од камена, које се гледају и скоро милују. Између њих ваздух је одуховљен. Улазим на једна врата од хладног камена у свежини и тишини, ослушкујући куцаје срца овог града који у ствари још нико није освојио.

Кроз источну капију, са првом тугом, излазим на мало дубровачко пристаниште. Ходам дуж воде, кроз ројеве деце бакарне пути. Први пут видим изблиза ово море голо. у морско дно посуто смарагдом. Две беле једрилице. Два плава облака на белом небу. Седим на најчистијој стени коју сам икад видео. И сликам овај акварел четкицама које умачем у читаво море.

Београд: Нолит, 1958.

 


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568