Облаци, Вислава Шимборска

Облаци, Вишеслава Шимборска

Морала бих да пожурим

с описивањем облака -

по делићу секунде

престају да буду они, а почињу да бивају други.

Њихово својство -

никада се неће понављати

у облицима, нијансама, позама и ређању.

Неоптерећени сећањем на било шта,

без напора се дижу изнад чињеница.

Као некакви сведоци било чега -

сместа се разгоне на све стране.

У поређењу с облацима

живот се чини утемељен,

и готово трајан и вечан.

У односу на облаке

чак и камен личи на брата,

на кога се можеш ослонити,

док су они попут далеких и ветропирастих рођака.

Нека људи, ако хоће, постоје,

а после нека редом умиру,

њих, облаке, брига за све то,

веома чудно.

Над целим Твојим

и мојим, још не целим, животом,

парадирају у раскоши као што су парадирали.

Немају обавезу да заједно с нама нестају.

Да би пловили, не морају да буду виђени.

Београд : Просвета, 2006.