Наша небеса, Милош Црњански

Наша небеса, Милош Црњански   

Крф, плава гробница (одломци)

На путу за Крф, плаву гробницу Србије читав дан и дубоко у ноћ, ја сам га једнако гледао.

На броду, до Крфа, дисао са као полумртав. У ово море дакле сахрањено је на хиљаде мртвих, у ово мирно, плаво море, у коме се играју и тумбају делфини. Лађа наша плови по површини дубина на чијем дну, међу полипима, морским јежевима, травуљинама лежаху и крхаху се костури толиких војника, бесмртних ратника, толико младих регрута, толико деце.

Изнад Драча, негде у даљини, небо је ружичасто и неизмерно фино, тако бистро и мирно. Све што је било прошло је заувек.

***

Слатка и дивна Србијо, као овај месец, светао и јасан, прелазила си мртва и сјајна арбанашке урвине.

Сва та обала до Крфа, страшна и ужасна, што сам је гледао погнуте главе, са лађе, наше је гробље.

Скадар у коме су лежале, по блату, измешане групе коњаника и пешака и умирале заједно са коњима. Пред Божић, када је почела да коси глад.

После остављени од свих, засејали су лешевима сву обалу дуж Леша и Медове, у киши која је падала без престанка.

Драч, реке до Валоне, сви путеви, засути лешевима, несахрањени, са којих су скидали цокуле.

На крају свега тога чекала је тек ужасна гробница, каменита и плава, што се сада диже из мора пред нашим бродом.

***

Уздуж и попреко. Крф је засејан нашим гробовима. После неколико дана они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином и сваком стеном. Имена на крстачама увек се понављају. Под хумкама леже безбројни Јовановићи, Костићи, Ристићи, Илићи, Симићи, и, то, још више ужасава. Пође ли се из Крфа, са источне обале, на западну, до Јонског мора, у дужини од 76 километара, све чешћа гробља српске војске, пукова и дивизија, једнако се понављају. Личе сасвим на наша сеоска гробља, мирна и зарасла травом.

***

Крф је запуштена башта, што плива, са нашим гробљима, по мору. Он се појављује из воде, у магли зоре, као стари један позоришни врт, толико су његови зидови романтични и зарасли у бршљан, чемпрес и леандре. Трагедија Србије завршила се на овом острву, театрално и ужасно, као најпатетичнија места у ратовима грчких историчара. Да смо, за наше мртве, по свету, свећом тражили, изложеније, видније, место за гробље не бисмо га били нашли, толико је ај Крф, јавно место, на путу од Запада ка Азији. Општи врт, у који свако залази, да се одмори. Све лађе које пређу Средоземно море, свраћају на Крф. Небројени странци свих држава пролазе тим острвом, на путу свом за Египат и Индију, за Русију и Запад. У пристаништу их дочекује острво мртвих, острво Видо, са најстрашнијим гробљем намучене Србије.

То гробље постаће видно као споменик Слободе, при улазу у луку Њујорка, познато као батерије Гибралтара, јер је чудно и изложено на видик свим народима и бродовима. Наше гробље на њему, са црним арбанашким планинама у залеђу, пустим као пакао, плавим дном мора, гробнице, у којој леже хиљаде наших војничких костура, могло би гласно да казује име Србије, на свим језицима. више него оних десет хиљада Хелена што унакрст пробише Персију, ти војници, на мору, причали би о једној вечној надземаљској Србији.

Гробља на Крфу и острво Видо, на видик целом свету и свим бродовима. На њима почива једна дивна и охола, као архангео светла, непомична и непролазна надземаљска Србија.

Сарајево: Свјетлост; Загреб: Напријед; Београд: Просвета, 1967.