Чиновникова смрт, Антон Павлович Чехов

  Чиновникова смрт,  Антон Павлович Чехов

Једне прекрасне вечери, не мање прекрасни чиновник Иван Дмитрич Червјаков седео је у другом реду фотеља и гледао кроз доглед „Корневиљска звона”. Гледао је и осећао се на врхунцу блаженства. Али одједном... У приповеткама често наилазимо на то „одједном”. Писци су у праву: живот је тако пун изненађења! Одједном – његово се лице намршти, очи се упола заклопише, дисање се заустави... он скиде двоглед с очију, наже се и... а-пћи!!! Кинуо, као што видите. Кијати није забрањено никоме и нигде. Кијају и прости људи, и шефови полиције, а понекад чак и тајни саветници. Сви кијају. Червјаков се нимало не збуни, него се убриса марамицом и као васпитан човек погледа око себе: да случајно није кога узнемирио својим кијањем! Али тада се већ збуни, јер виде како старчић који је седео испред њега, у првом реду фотеља, брижљиво отире рукавицом своју ћелу и врат и нешто гунђа. А у старчићу препознаде цивилног генерала Брижалова, који је служио у министарству саобраћаја. „Попрскао сам га! – помисли Червјаков. – Није мој старешина, туђ је, али ипак није згодно. Треба се извинити.”

Червјаков се накашља, наже се горњим делом тела напред и шану генералу на уво:

– Извините, ваше превасходство, ја сам вас испрскао... ја сам нехотично...

– Ништа, ништа...

– Тако вам бога, опростите. Ја... ја нисам хтео.

– Ах, седите, молим вас. Пустите ме да слушам!

Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче гледати на позорницу. Гледа, али блаженства више не осећа. Поче га мучити неспокојство. За време одмора он се приближи Брижалову, пође упоредо с њим и савладавши плашљивост, промрмља:

– Ја сам вас испрскао, ваше превасходство... Опростите... Ја... Нисам намерно...

– Ах, којешта... Ја сам већ заборавио, а ви све о томе! – рече генерал, а доња му усна задрхта од нестрпљења. „Заборавио, а у очима му пизма – помисли Червјаков и подозриво погледа на генерала. – Неће ни да говори. Требало би му објаснити да ја то никако нисам хтео... да је то природни закон, иначе ће помислити да сам хтео пљунути. Сад не мисли, али ће после помислити.”

Дошавши кући, Червјаков исприча жени о својој незгоди. Жена је, како му се учинило, сувише лакомислено гледала на тај догађај; она се прво уплаши, али се, чувши да Брижалов „није наш”, умири.

– Па ипак отиди и извини се... – рече она. – Мислиће како не умеш да се понашаш у друштву!

– У том баш и јесте ствар! Ја сам се извињавао, а он некако чудно... ниједне честите речи да каже. Али није било ни времена за разговор.

Сутрадан Червјаков обуче нов мундир, подшиша се и пође Брижалову да се објасни. Ушавши у генералову собу за примање, он угледа много молилаца, а међу молиоцима и самог генерала, који је већ примио молбе. Саслушавши неколицину, генерал управи поглед на Червјакова.

– Синоћ у „Аркадији”, ако се ваше превасходство сећа – поче рапортирати чиновник – ја сам кинуо и... нехотице вас попрскао... Опрос...

– Којешта... Важна ствар! Шта сте ви желели? – обрати се генерал следећем молиоцу. „Неће да говори! – помисли Червјаков, пребледевши. – Дакле, љути се... Не, то не може тако остати... Објаснићу му...”

Кад генерал заврши разговор с последњим молиоцем и пође у унутрашња одељења, Червјаков коракну за њим и замрмља:

– Ваше превасходство! То што се усуђујем да узнемирим ваше превасходство, ја чиним, могу рећи, једино из осећања кајања! Није намерно, сами изволите видети!

Генерал направи кисело лице и одмахну руком.

– Па ви се просто подсмевате, милостиви господине – рече он и ишчезне иза врата. „Какво подсмевање? – помисли Червјаков. – Нема ту баш никаквог подсмевања! Генерал, а не може да разуме! Кад је тако, нећу се више ни извињавати таквом фанфарону. Нека га ђаво носи. Написаћу му писмо, али нећу ићи. Богами, нећу ићи!”

Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је, мислио, али никако није могао да смисли то писмо. И сутрадан се опет морао потрудити лично да ствар објасни.

– Ја сам долазио јуче да узнемирим ваше превасходство – замуцао је он, кад је генерал управио на њега упитан поглед – али не зато да се исмевам, како сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам вас кијајући попрскао... а нисам ни мислио да се подсмевам... Смем ли се ја подсмевати? Кад бисмо се ми подсмевали, онда, значи, никаквог поштовања према личностима... не би било...

– Напоље! – дрекну генерал, одједном помодревши и задрхтавши целим телом.

– Шта-а? – запита шапатом Червјаков и сав клону од ужаса.

– Напоље! – понови генерал, лупајући ногама.

У утроби Червјакова нешто се прекиде. Ништа не видећи, ништа не чујући, он устукну према вратима, изиђе на улицу и отиде посрћући... Дошавши несвесно кући, не скидајући мундир, леже на диван и... умре.

Београд : Просвета, 1950.