Зовем се Арам, Вилијем Саројан

  • Зовем се Арам  Вилијем Саројан
  • Одломак из  романа
  • Време и место: прва половина XX века, Америка
  • Књижевни род: епика
  • Књижевна врста: приповетка
  • Тема: сиромашни јерменски  дечаци Арам и Мурад краду коња од богатог комшије Бајра
  • да би научили да јашу, враћају га још снажнијег
  • Ликови: Арам, рођак Мурад, Арамови родитељи, сусед Џо Бајро
  • Ретроспективно приповедање: приповедач казује о својој прошлости, о догађајима и доживљајима који су се десили пре времена казивања

Зовем се Арам (одломак)        

Једнога од оних минулих добрих дана када сам имао девет година и када је свет био пун величанствености какве су се само могле замислити, и када је живот био још чаробан и тајанствен сан, мој рођак Мурад, кога су сви осим мене сматрали лудим, дође у четири сата ујутру пред нашу кућу и пробуди ме лупајући на прозор моје собе.

– Араме – рече он.

Скочио сам из кревета и погледао кроз прозор.

Још није било свануло, али било је лето, и праскозорје које се помаљало на хоризонту давало је довољно светлости да ме увери да не сањам.

Промолио сам главу кроз прозор и протрљао очи.

– Да – рече он на јерменском. – То је коњ. Не сањаш. Пожури ако хоћеш да јашеш.

Знао сам да се мој рођак Мурад радовао животу више него ма ко други који је било каквом грешком дошао на свет, али ово је превазишло сва моја очекивања.

Први разлог томе био је што су моје најраније успомене биле успомене на коње, а моје прве чежње биле су чежње за јахањем.

Зато је било дивно.

Други разлог био је у томе што смо били сиромашни.

Због тога нисам веровао својим очима.

Ми смо били сиромашни. Новаца нисмо имали. Цело наше племе било је осиромашило. Сваки огранак породице Гарогланијан живео је у најневероватнијој и најсмешнијој сиромаштини на свету. Нико није могао схватити, чак ни старији из породице, на који начин смо ми ипак увек долазили до нешто мало новаца да купимо хране и напунимо своје стомаке. Најважније при свему томе било је да смо, поред свега тога, ипак били чувени по свом поштењу. Отприлике око једанаест векова били смо познати по свом поштењу, чак и тада када смо били најбогатија породица међу људима, за које смо мислили да представљају цео свет. Пре свега, били смо поносити, затим поштени и веровали смо у добро и зло. Нико од нас не би никога на свету преварио, а камоли покрао.

 Према томе, иако сам могао видети тако величанственог коња, иако сам га могао тако омирисати, иако сам могао слушати његово тако узбудљиво дисање, ипак нисам могао веровати да тај коњ има ишта заједничко са мојим рођаком Мурадом или са мном, или ма са којим од чланова наше породице – било у сну било на јави – зато што сам знао да га мој рођак није могао купити, а пошто га није могао купити, морао га је украсти. Међутим, морао сам одбити и саму помисао да га је он украо.

Ниједан члан породице Гарогланијан није могао бити лопов.

Исколачио сам очи најпре на свог рођака, а затим на коња. Обоје је озаривала блага мирноћа и ћудљивост, што ме је, с једне стране, очаравало, а, с друге, плашило.

– Мураде – рекох – где си украо тог коња?

– Скочи са прозора – рече он – ако желиш да јашеш.

 Према томе, ипак је била истина. Он је украо коња. То је било изван сваке сумње. Дошао је да ме позове да јашем или да одбијем, према избору.

Али, ипак, чинило ми се да украсти коња ради јахања није било исто што и украсти ма шта друго, као, на пример, новац. Колико сам ја могао просудити, можда то уопште и није била крађа. Уколико је неко луд за коњима, као што смо били мој рођак Мурад и ја, то није била никаква крађа. Могло би се то сматрати крађом тек када бисмо коме понудили коња на продају, што, наравно – то сам добро знао – не бисмо никада учинили.

– Причекај, само да се обучем – рекох.

– Добро – рече он – само пожури.

Ускочио сам у своје одело. Сурвах се са прозора доле у двориште и скочих на коња који се налазио позади мога рођака Мурада… … Свака породица носи негде у себи неку луду жицу, а мој рођак Мурад сматран је као природни потомак те луде жице нашега племена. Пре њега био је наш ујак Косрове, људина снажне главе, црне косе и највећих бркова у Сан-Јоакинској долини, човек преке нарави, врло раздражљив и толико нестрпљив да је одмах свакога прекидао у говору са „не мари ништа, не обраћај на то пажњу”. Било је сасвим свеједно шта је ко и о чему говорио. Једном је његов рођени син Арак претрчао осам блокова кућа да би стигао до бербернице, где му је отац дотеривао бркове, како би му јавио да му је кућа у пламену.

… … Мој рођак Мурад сјаха с коња.

 – Јаши – рече. Узјахах и одједном ме обузе неки ужасан страх. Коњ се није макао.

– Удари га у мишић – рече мој рођак Мурад – шта чекаш? Знаш да га морамо вратити пре него што се ико жив пробуди и изађе из куће. Ударих коња у слабине. Још једном се пропе и зарза. Тада поче да јури. Ја нисам знао шта да чиним. Уместо да потрчи преко поља ка јарку за наводњавање, коњ јурну путем надоле према виноградима Дикрана Халабијана, где је почео да скаче преко лоза. Коњ је прескочио седам лоза пре него што сам пао с њега. Затим одјури даље.

Мој рођак Мурад дотрча путем.

 – Ништа ми није стало до тебе – викну он – али морамо доћи до коња. Ти иди оним путем, а ја ћу овуда. Ако га ухватиш, буди добар према њему. Ја ћу бити у близини. Ја продужих доле путем, а мој рођак Мурад пође преко поља ка јарку за наводњавање. Требало му је више од пола сата док је пронашао коња и док га је дотерао.

– У реду – рече он – пењи се. Сада је цео свет већ устао.

 – Шта ћемо сада? – запитах.

 – Или ћемо га вратити или ћемо га до сутра ујутро сакрити – рече.

Није изгледао много узбуђен, и одмах сам знао да ће га сакрити, а не вратити. На сваки начин – бар за извесно време.

– Где ћеш га сакрити? – упитах. – Знам једно место – рече. – Колико има времена откако си украо овог коња? – упитах.

Мени одједном би јасно да је он јутром изјахивао већ дуже времена, а да је тог јутра дошао по мене само зато што је знао колико сам чезнуо за јахањем.

– Ко говори о крађи коња? – рече он.

– Добро, рекох ја – колико има како изјахујеш сваког јутра?

– Никада пре овог јутра нисам – рече он.

– Говориш ли истину? – упитах.

– Разуме се да не говорим – рече он – али ако ствар дође на видело, бар да знаш шта ћеш рећи. Не бих хтео да обојица испаднемо лажови. Све што ти знаш, то је да смо данас почели да јашемо.

– У реду, рекох… …

То поподне мој ујак Косрове сврати нама на кафу и цигарете. Седео је у гостинској соби, срчући и пушећи, сећајући се старог краја. Тада дође још један гост, фармер Џон Бајро, Асирац, који је из досаде научио да говори јерменски. Моја мајка донесе госту кафу и дуван и он је завио цигарету, почео да срче кафу и да пуши, и најзад, уздахнувши тужно, рече:

– Мога белца, кога су ми прошлог месеца украли, још увек нема. Не могу то да разумем.

Мој ујак Косрове постаде врло раздражљив и дрекну:

– Не мари ништа. Шта значи изгубити једног коња? Зар ми сви нисмо изгубили домовину? Шта значи то кукање за једним коњем?

– Можда је то свеједно за вас који станујете у граду да тако говорите – рече Џон Бајро – али шта ћу ја с мојим чезама? Шта ће ми чезе без коња?

 – Немој да обраћаш пажњу на то – заурла мој ујак Косрове.

– Пешачио сам десет миља док сам дошао довде – рече Џон Бајро.

– Па зашто имаш ноге? – раздера се мој ујак Косрове. – Боли ме лева нога – рече фармер.

– Не обраћај пажњу на то – загрме мој ујак Косрове. –

 Тај коњ ме кошта шездесет долара – рече фармер.

– Пљујем ја на новац – рече мој ујак Косрове.

…Пуне две недеље, рано сваког јутра, мој рођак Мурад и ја изводили смо коња из стаје напуштеног винограда, где смо га сакривали, јахали смо, и кад би год дошао ред на мене да јашем, коњ би прескочио лозе и ниско дрвеће, збацио би ме и побегао. Упркос свему томе, ја сам се надао да ћу научити да јашем као што јаше мој рођак Мурад.

Једног јутра, када смо били на путу који је водио у напуштени Фетваџијанов виноград, јашући, наиђосмо на фармера Џона Бајроа, који је ишао према вароши.

 – Пусти мене да говорим – рече мој рођак Мурад – ја имам начина са фармерима.

Фармер је врло пожудно посматрао коња.

 – Добро јутро, синови мојих пријатеља – рече он.

– А како се зове ваш коњ?

– Моје срце – рече мој рођак Мурад на јерменском.

– Лепо име – рече Џон Бајро – за лепог коња. Могао бих се заклети да је то коњ кога су ми украли пре неколико недеља. Могу ли да му погледам у зубе?

– Наравно – рече Мурад.

Фармер је посматрао коњу зубе.

– Зуб по зуб – рече он – заклео бих се да је то мој коњ да не познајем ваше родитеље. Надалеко чувено поштење ми је добро познато. Али овај коњ мора да је близанац са мојим коњем. Покварен човек би веровао више очима него срцу. Збогом, моји млади пријатељи.

 – Збогом, Џоне Бајро – рече мој рођак Мурад.

Рано идућег дана одведосмо коња у виноград Џона Бајроа и уведосмо га у шталу. Пси су ишли за нама са свих страна, али нису ни писнули.

– Пси – шапнуо сам рођаку Мураду – мислио сам да ће лајати.

– Они би лајали на сваког другог – рече он. – Знам да поступам са псима.

Мој рођак Мурад обгрли коња, приљуби свој нос уз његове ноздрве, тихо га потапша, и тада одосмо.

 Тог истог поподнева дође Џон Бајро са својим чезама у нашу кућу и показа мојој мајци коња који му је био украден и враћен.

– Не знам шта да мислим – рече он. – Коњ је јачи него што је икада био. И много живљи, такође. Хвала ти, боже.

Мој ујак Косрове, који је био у гостинској соби, наљути се и дрекну:

– Тихо, човече, тихо. Твој коњ је враћен, не обраћај пажњу на то.

Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
Матични број: 65869853    ПИБ: 112095452