Дечаци Павлове улице, Ференц Молнар

Дечаци Павлове улице, Ференц Молнар (Одломак)

Беше тачно дванаест сати и четрдесет и пет минута. Управо у том тренутку на катедри природњачког кабинета, након дугих и неуспелих покуса, у безбојном светлу Бунсенове светиљке, као награда за узбудљиво ишчекивање, засјао је красан смарагднозелени трак. Бијаше то знак онога што је господин професор хтео доказати како одређена кемијска твар обоји пламен зелено, па га је заиста и обојила. Хоћу рећи: тачно у дванаест сати и четрдесет пет минута, управо у тој славодобитној минути, одјекнуо је у дворишту суседне куће вергл и тиме је свакој озбиљности дошао крај.

Прозор беше широм отворен, и тога топлог мартовског дана на крилима свежег прољетног ветрића улетела је глазба у учионицу. Бијаше то нека весела мађарска песмица што је из вергла звучала као "цинтадрата" корачница и тако бечки да би се цијели разред најрадије насмејао. Било је чак и оних који су јој се уистину смијали. У Бунсеновој светиљци весело је трептао зелени трак, чему се дивило само неколико дечака из прве клупе. Остали су гледали кроз прозор, преко којег су се могли виђети кровови суседних кућица, а у даљини у златном подневном сунцу црквени торањ са сатом на којем се велика казаљка утешно кретала према дванаестици. И како је прозор привукао позорност, кроз њега су се, заједно с музиком, увукли у учионицу гласови који не припадају овамо. Тулили су кочијаши коњског трамваја, у неком дворишту певала је нека слушкињица, али нешто сасвим друго од оног што је свирао вергл.

Разред се почео врпољити. Неки су почели под клупама превртати књиге, а уреднији су отрли пера. Бока је затворио малу, црвеном кожом опточену џепну мастионицу с врло згодним уређајем што је спречавао да из ње икад исцури мастило, осим онда ако човек стави мастионицу у џеп.

Челе је покупио листове што су код њега замењивали књиге, јер Челе беше гиздав и није носио под пазухом читаву књижницу као остали, него је само обичавао донети потребне листове, а и њих је брижно распоредио у спољне и унутрашње џепове. Чонакош је у задњој клупи зевнуо као водени коњ. Вајс је преврнуо џеп и из њега истресао све доподневне мрвице што су остале од оне кифле што га је Вајс од десет сати јео читав сат, тргајући комадиће из џепа. Гереб је почео стругати ногама под клупом као неко ко жели устати.

Барабаш је, пак, без икаква стида под клупом простро преко колена воштано платно, слажући на њега књиге по величини, па замотавши их тако снажно потегнуо ремен око платна да је клупа зашкрипала, а он се зацрвенео. Једном речју, сви су се спремали за одлазак, једино господин професор није хтео примити на знање да ће за пет минута свему бити крај.

Господин професор прелетео је кротким погледом изнад кротких дечјих главица и рекао:

– Што је ово?

На то наступи тишина. Мртвачка тишина. Барабаш је морао отпустити ремен. Гереб је под себе подвукао ноге. Чонакош је дланом прекрио уста и под њим завршио зевање. Челе је оставио на миру своје листове. Бока је брзо ставио у џеп своју мастионицу, из које је, осетивши џеп, одмах почело цурити лепо плавило.

– Што је ово? – понови господин професор, и у том трену сви су већ седели непомично на свом месту. Затим погледа на прозор кроз који је и даље разуздано лепршала весела свирка вергла, дајући до знања како она не потпада под професорску бригу.

Зато господин професор строго погледа према верглу и рече:

– Ченгеј, затвори прозор!

Ченгеј  мали Ченгеј, који беше "први прва клупа", устане и с озбиљним и строгим изразом свога детињег лица пође затворити прозор. У тај час Чонакош се нагне на крају клупе и дошапне плавокосом дечарцу:

– Позор, Немечек!

Немечек се окрене и погледа на под. Папирната куглица котрљала се крај њега. Подигне је и изравна. На једној страни писало је: Дај даље Боки. Немечек је знао како је то само адреса, а право писмо, оно што се одиста жели рећи, на другој је страни папира. Немечек, међутим, беше чврст дечак и није хтео прочитати писмо.

Зато и он начини папирнату куглицу, причека погодну прилику те, нагнувши се над "улицу" између клупа, дошапне:

– Позор, Бока!

Сада и Бока погледа на под, на њихово прометно средство у њиховим пословима. Доиста, котрљајући се, стигла је папирната куглица. На другој страни, дакле на оној страни коју из поштења плавокоси Немечек није хтео прочитати, било је написано:

„Послије подне у три скупштина. Бирање председника на грунду. Објавити.“

Бока стави у џеп папирић и још једном затегне омот својих књига. Беше један сат. Електрични сат почео је звонити, па је и господин професор схватио: школски час је завршен. Угасио је Бунсенову светиљку, задао домаће задатке и вратио се у дворану природњачке збирке. Одатле су приликом сваког отварања врата провириле пуњене животиње, на полицама стишњене пуњене птице с глупим стакленим очима, а у углу је тихо, али достојанствено, стајао – тајна свих тајни и страх свих страхова – пожутели људски костур.

И разред је за минуту испразнио учионицу. На пространом степеништу настали су дивљи јуриши, који су се смирили у ужурбаност тек кад се покоји високи стас професора умешао међу бучно дечје мноштво. Тркачи су тада успорили, начас је настала тишина, али чим би професор замакао, утрка би се наставила. Кроз главна врата излетело је мноштво деце. Половина је кренула налево, половина надесно. Професори су пролазили између њих и тада је знао полетети покоји шеширић.

А затим су сви они, гладни и уморни, клипсали по блиставој сунчаној улици. Главама им је пролазила нека блага омама, која је полако нестајала под дојмом радосних и животних призора какве пружа улица. Као ослобођени мали робови, тетурали су у пуноћи ваздуха и сунчане светлости. Утумарали су у овај бучни, свежи и живахни град који за њих не беше ништа друго доли збркана мешавина кочија, трамваја, улица и трговина кроз коју је ваљало пронаћи пут до куће.

Челе се потајно ценкао око халве у суседној вежи. Продавач халве бестидно је подигао цене. Цена халве, као што се зна, на целом је свету један крајцар. Под тим се подразумева: продавац халве узме своју секирицу и колико њоме једним ударцем одвали од беле гомиле испуњене лешницима, то вреди један крајцар. Иначе у вежи све стоји један крајцар, то је јединица мере. Један крајцар су три шљиве на штапићу, три половине смокава, три принеле, три половице ораха и све то умочено у течни шећер. Један крајцар је велики комад прженог шећера, као што је један крајцар и црни шећер од јечменог слада. Један крајцар је и такозвани ђачки оброк у врећицама, што је једна од најукуснијих мешавина. Има у њему лешника, грожђица, комадића шећера, бадема, уличног смећа, отпадака од рогача и муве. За један крајцар ђачки оброк садржи многе производе индустријског, биљног и животињског порекла. Челе се ценкао, што је значило да је продавач халве подигао цене. Познаваоци закона трговања добро знају како се цене дижу и онда кад је пословање повезано с опасношћу.

Тако су, на пример, скупи они азијски чајеви што их каравани преносе преко подручја пуних разбојника. Ову опасност морамо плаћати ми западноевропски људи. А продавац халве недвосмислено је имао трговачког духа. Јадника су, наиме, хтели удаљити из близине школе. Јадно створење знало је, ако га желе удаљити, тад ће га и удаљити. Успркос толиком шећеру пред собом, није се знао довољно слатко насмешити професорима који су пролазили онуда, како они у њему не би видели непријатеља омладине.

– Деца потроше сав свој новац код оног Италијана – говоркали су они. Италијан је, пак, осећао како му трговини нема дуга века овде крај гимназије. Дакле, подигао је цене. Кад већ мора отићи одавде, барем да нешто заради. Зато је рекао Челеу:

– Пре је све било један крајцар, одсад је све по два крајцара.

Док је једва-једвице измуцао те ријечи на мађарском, дивље је махао својом секирицом по ваздуху. Гереб је шаптао Челеу:

– Тутни шешир међу слаткише.

Челе је био одушевљен овом замисли. Ха, баш би то било дивота! Како би слаткиши летели лево-десно! Како би се дечки забављали!

Гереб му је као нечастиви шаптао у уво замамну мисао:

– Баци шешир! Овај је зеленаш. Челе скине шешир.

– Овај лепи шеширић? – упита.

Ствар је била промашена. Гереб је у зао час дао леп предлог.

Београд : Просвета, 1969.


Корисници са активном претплатом имају приступ анализи овог књижевног дела.


Потребна ти је помоћ?

Лекције и тестови на сајту помоћи ће ти да без трошкова приватне наставе добијеш добру оцену. Припреми се за тест или за одговарање.
Учи паметно, не напорно!
ПРЕТПЛАТИ СЕ
Учимо Српски .rs
Булевар цара Лазара 53, Нови Сад
+381 63 525 297      podrska@ucimosrpski.rs
ucimosrpski.rs
Вишња Бубањ Вучић ПР Едукативни центар Нови Сад
Делатност: Остало образовање
Шифра делатности: 8559
Матични број: 67336623
ПИБ: 114117568